Пинокио

Пинокио

Текст: Слободан Обрадовић
Режија: Ксенија Крнајски
Драматург: Марија Караклајић
Сцена: Ива Чукић
Костим: Лидија Јовановић
Музика: Владимир Петричевић
Сценски покрет: Дамјан Кецојевић

Улоге:

ПИНОКИО: Јелена Петровић
ЦВРЧАК: Ненад Радовић
ЂЕПЕТО: Чарни Ђерић
ЛИСАЦ: Милош Анђелковић
МАЧКА: Сандра Родић Јанковић
КОЧИЈАШ: Алек Родић
ВИЛА: Јована Цветковић

Датум премијере: 11. септебар 2012. године

Узраст: 4-10
Трајање: 60'
Аутор: Kaрло Колоди / Слободан Обрадовић / Марија Караклајић
Сцена: Сцена за децу

Прича прати одрастање и сазревање дрвеног лутка Пинокиа (Јелена Петровић), који уз велико одрицање и љубав мајстора Ђепета успева да се избори са искушењима света који га окружује. Италијански писац и новинар Карло Колоди 1883. године издао је роман „Пинокиове авантуре”, који је светску популарност стекао тек после пишчеве смрти, а данас представља једно од најчитанијих и најпревођенијих дела књижевности за децу. Драмски текст написао је Слободан Обрадовић, а представу је режирала Ксенија Крнајски. Као драматур на представи радила је Марија Караклајић.  

 


О РЕДИТЕЉКИ

Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији... Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата...

Ксенија Крнајски

ПИНОКИО

Прве кратке приче о дрвеном лутку званом Пинокио италијански писац и новинар Карло Колоди (1826-1890) објавио је 1881. године у дечјем часопису „Журнал за децу“. Потакнут њиховим успехом, Колоди је 1883. издао роман под насловом „Пинокиове авантуре“. Светску популарност роман је стекао тек после пишчеве смрти и данас представља једно од најчитанијих и најпревођенијих дела књижевности за децу. Прича о дрвеном лутку који пролази кроз бројна искушења и, учећи како да их превазиђе, сазрева и постаје прави дечак, доживела је бројне књижевне, филмске и музичке адаптације. У најпознатије свакако спадају „Златни кључић или Буратинови доживљаји“ (1936) Алексеја Николајевича Толстоја и дугометражни цртани филм „Пинокио“ (1940) Волта Дизнија.
У другој половини XX века појављују се тумачења која Колодијев роман не сврставају искључиво у књижевност за децу, истичући његову књижевно-историјску димензију. Писци и књижевни теоретичари попут Ђорђа Манганелија, Антонија Табукија и Умберта Ека повлаче паралелу између приче о Пинокију и библијских легенди, позноантичке сатире и књижевности ренесансе. Према тим интерпретацијама, лик Пинокија представља варијацију фигуре луде. Приказујући људске слабости, типски лик луде жигоше друштвене аномалије и подстиче читаоца на ауторефлексију.

О ПИСЦУ

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.

ПОЈМОВНИК

ПИНОКИО – мали бор; дрво од ког је Пинокио истесан
ДЕМБЕЛИЈА – земља у којој не мора да се ради, али се зато ужива преко сваке мере: прождиру се слаткиши, пије се, пуши, коцка; земља у којој дечаци постају магарци
ПИНОКИОВ ПАРАДОКС – варијанта такозваног „парадокса лажљивца“; настаје када Пинокио каже: „Расте ми нос.“ Ако Пинокио говори истину, његов нос заиста расте. Али, Пинокиов нос не расте када Пинокио говори истину, већ само када лаже. Ако Пинокиов нос не расте, а он тврди да расте, то значи да Пинокио лаже, и онда његов нос ипак почиње да расте. Али, ако Пинокиов нос расте, то значи да Пинокио заправо говори истину. Парадокс је 2001. године формулисала једанаестогодишња Вероника Елдриџ-Смит, кћерка Петера Елдриџа-Смита, професора логике на Аустралијском националном универзитету.

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Игор Бојовић, Узраст 3-8