Malo Pozorište Duško Radović

Мали каплар (Час историје)

Мали каплар (Час историје)

Режија: Саша Габрић
Сцена: Борис Максимовић
Костим:  Марина Вукасовић Меденица
Ликовна дорада костима: Олга Мрђеновић
Избор музике: Саша Габрић
Лектор: Дијана Маројевић

Улоге:

Момчило Гаврић: МАРКО ДЕДИЋ / ДАНИЛО АНТИЋ
Деда Милоје: БОЖИДАР СТОШИЋ
Мајор СтеванТуцовић: БОЈАН ЛАЗАРОВ
Генерал Живојин Мишић: АЛЕК РОДИЋ
Војник Радосављевић: ЛАЗАР МИЉКОВИЋ
Енглеска болничарка, Црногорка: ЈЕЛЕНА ЋУРУВИЈА ЂУРИЦА
Јелена Гаврић: КАТАРИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ

Датум премијере: 11. октобар 2017.

Узраст: 10+
Трајање: 60'
Аутор: Игор Бојовић
Сцена: Вечерња/Тинејџ сцена

Представа „Мали каплар“ открива нам херојску судбину историјске личности, дечака Момчила Гаврића, који ће у тешким околностима које су задесили Србију 1914.године бити приморан да напусти своје спаљено село у околини Лознице и крене у бег трновитим путем заједно са српском војском. Дечак силом прилика постаје ратни херој и каплар у редовима мајора Туцовића. Учествује у бици код Мојковца, али одбија да остане у Црној Гори као ратно сироче, већ се тајно придружује војсци која се повлачи преко Албаније. Лик малог Гаврила сведочи нам о нестварној храбрости и родољубљу деце која су доживела ратне трауме. Данашњој младој публици ова прича може деловати скоро као немогућа или измишљена. Нашој деци, па и нама одраслима, тешко је да чак и замислимо какве су се страхоте дешавале у нашој земљи у периоду Првог светског рата. Трагедија губитка целе породице у једном дану, од једног обичног дечака, створила је хладнокрвног ратника - осветника. Ипак, ова ратна драма завршава се тако што се у нашем малом јунаку буди дух праштања. 

 


РЕЧ РЕДИТЕЉА – „Велико“ и „Мало“

У годинама када обележавамо сто година од Великог рата, Мало позориште „Душко Радовић“, чини се једино од свих великих и малих позоришта, поставља на своју велику сцену комад који прича о Великом Рату.
Ова потресна и јединствена прича у српској историји, о дечаку коме је рат одузео и породицу и детињство, садржи у себи причу о голготи и васкрсу нашег  малог народа у великој борби за опстанак. Момчило Гаврић је једна од икона Првог свестског рата и симбол нашег страдања. Дечаков романтични лик је имао огроман утицај на спрску војску и народ.
Нека им је вечна слава и хвала!

Саша Габрић,
редитељ

ЧАС ИСТОРИЈЕ

28. јуна 1914. године у Сарајеву, деветнаестогодишњи Гаврило Принцип, припадник организације ”Млада Босна”, којој је циљ био да побуном свргне аустроугарску окупаторску власт у Босни,  убио је аустроугарског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију Хотек. Метак који је погодио Софију био је намењен злогласном гувернеру Босне, Поћореку.  Као главни инспиратор и организатор атентата наводи се члан тајне организације ”Црна рука” коју је чинила неколицина српских генерала. Аустроугарска, која се већ спремала за Велики рат, који ће убрзо добити светске размере, искористила је овај догађај да га, под плаштом освете, започне у Србији, где су зверски пред собом палили куће, убијали цивиле, жене и децу. Таква судбина задесила је и јунака наше приче. Пука срећа спасила је живот Момчилу. Отац га је послао да дотера волове од рођака из суседног села. Кад се вратио затекао је језив призор. Пијани плави мундири певали су аустроугарску химну, његови најмилији били су мртви, а Момчилово омиљено теле вртело се на ражњу. Дечак се дао у бег колико га ноге носе. И трчао је тако, насумице, кроз шуму све док није налетео на вод српске војске којим је командовао мајор Туцовић, рођени брат чувеног Димитрија Туцовића, истакнутог теоретичара и вође социјалистичког покрета у Краљевини Србији, оснивача Српске социјалдемократске партије и уредника „Радничких новина“ и „Борбе“. Било је то сурово време кад су деца одрастала брже него што су старци стизали да остаре.

РЕЧ ПИСЦА

Пре неколико година наишао сам на фотографију и текст о Момчилу Гаврићу, дечаку који је као најмлађи српски војник прошао све битке и голготе Великог рата. Запитао сам се како је могуће да о њему ништа не знам, а онда је уследило питање шта је моја генерација уопште учила из историје о Првом светском рату. Колико моје псеудо-сећање сеже, сви смо знали за Гаврила Принципа и атентат у Сарајеву. То је био повод за почетак рата за који сви знамо како се завршио - нашом победом. И то је то! О томе како је памет победила снагу, како је изузетно умна војна стратегија наших генерала спасила војску и, попут Давида победила Голијата, потукла велику силу и спасила земљу и народ, моја генерација учила је само кратко опште место у уџбенику наше историје.
Прича о Момчилу Гаврићу одмах ме је заинтересовала, а после две године десила се коинциденција да су ме из Малог позоришта “Душко Радовић” позвали да напишем и драмски текст на ову тему. Позив сам без двоумљења прихватио и следећи чувено правило да “сценариста увек прича једну причу да би испричао другу”, из разлога које сам већ навео, а из којих се може извући и “наравоученије” комада (“Ум царује, итд). Кроз сурову и потресну причу о дечаку, у форми школског часа, кроз драмску радњу, покушао сам да испричам причу о вихору Великог рата, о голготи коју је Момчило Гаврић прошао и о свему што је требало да научим у Момчиловим годинама, а нисам.

С љубављу,
Игор Бојовић

 

Захваљујемо се Светлани Миловановић ауторки књиге „Судбина малог каплара“, као и Народном позоришту у Београду на помоћи у реализацији представе.
 

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Душан Радовановић, Узраст 5-12