IN MEMORIAM

IN MEMORIAM

МЕЛИТА БИХАЛИ
1938-2023

Мелита Бихали, филмска и позоришна глумица рођена је  4. априла 1938. године у породици Јукић у селу Живогошће, које је удаљено 18 километара од Макарске. После рођења живела је у Истри.

У НП Задру наступала је као балерина. Студирала је југословенску књижевност на Филозофском факултету, а глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду заједно са Љерком Драженовић, Миром Пејић Арменулић, Душицом Жегарац, Драгом Чумићем и Недом Спасојевић.

Четрдесет година је провела у Малом позоришту „Душко Радовић“ као глумица и редитељ. Уз велики ангажман у позоришту успела је да снима филмове, ТВ серије, ТВ драме, дечије серије...

Написала је књигу „Маре Николина“ из обавезе и захвалности према својој покојној мајци.

Датум комеморације глумице Мелите Бихали, биће накнадно објављен.

 
ЈА САМ СЕ ЗАЉУБИЛА У ЛУТКЕ И ЛУТКЕ У МЕНЕ

Пре много година ушетала сам у „Марионетско позориште“, Теразије 45. Управо је почела представа. Била сам фасцинирана чаролијом у којој сам се нашла. Нисам ни сањала да постоји нешто тако лепо у позоришту лутака. Сцена је била чудесна: разни цветови, дрвеће, травке, романтично светло... Лутке марионете грациозно се крећу, играју уз звуке чаробне музике. Било је као у најлепшем сну. То је био мој први сусрет са марионетама. Касније сам сазнала да се ради о представи Кића у царству буба Јозефа Скупе, који је био оснивач луткарског позоришта у Прагу. Представа је пленила лепотом лутака Вукице Николин, која је била и сценограф представе, виртуозном анимацијом, духовитим дијалозима, а све у режији наше драге Марије Кулунџић. И десила се љубав... обострана. Ја сам се заљубила у лутке, а лутке у мене. Како сам ушла тако сам и остала.

Преда мном је био тежак задатак: освојити марионету. Како? Одакле да почнем? Много су ме збуњивали сви ти конци на контролнику. Сваки конац је имао своју функцију: да покрене руку, други ногу, трећи главу, четврти рамена, пети леђа и да не набрајам даље. Лутка марионета је најкомпликованија од свих врста лутака. Она је као инструмент. Кад овладате свим концима то је као да овладате жицама на гитари. После је лако да се свира, али треба све то стрпљиво с љубављу савладати. С пуно стрпљења и љубави помагале су ми моје дивне колеге: Јанко Врбњак, Милорад Гагић-Гаге, Вера Томов, Добрила Рилак, Коља, Мирослав...

Моја прва улога била је Пинокио у режији Марије Кулунџић. Тада је Јован Хаџикостић у Вечерњим новостима  написао, да су дрвени покрети мог Пинокиа подигли на ноге најмлађу београдску публику. То „дрвени покрети“ звучало је као комплимент. Он наиме није знао да ја тек учим да водим марионету. Све те дуге године рада биле су напорне али и дивне. Било је много представа, премијера, фестивала, гостовања, награда, критика...

Радили смо са великим редитељима. Предивне лекције глуме, љубави, живота, учили смо од сјајног професора Мирослава Беловића. Дивне забавне пробе приређивао нам је Луле Станковић. Лако и забавно смо радили са Цацом Алексић. Мучили се са Иваном Вујић. Сјајно радили са Миланом Краџићем, Соњом Лапатанов, Шиљом, Тршом... Не могу све ни да их набројим али много хвала Лидији Пилипенко, Драгану Јовићу, Влади Лазићу, Брани Крављанцу, Миленку Маричићу, нашој драгој Соји Јовановић, најдражој Марији Кулунџић и дивном пријатељу Мирославу Ујевићу. Успешно пропевали у сарадњи са врхунским композиторима: Зораном Христићем, Војканом Борисављевићем, Миодрагом Илићем-Белим, Срђаном Барићем, Бајагом, Сашом Локнером и многим другим. Гостовали смо по свету са Разиграним срцем, марионетском представом Лулета Станковића и Бате Грбића. Добили смо многа признања. Марионете су у тој представи играле народне игре свих крајева бивше Југославије. Та представа је свуда наилазила на одушевљење и дивљење. Било је још таквих представа, али на жалост нема толико простора да бих све поменула.
Лутка је и данас за мене велика тајна. Како бих проникла у тајну лутке почела сам да се бавим и режијом луткарских представа. Најдраже су ми марионете, јер су најкомпликованије, али и најкомплетније лутке. Нажалост полако нестају те дивне лутке на концима, са којима добар аниматор може да направи чудо. Ко зна, можда се опет неки млади глумац или редитељ заљуби у марионете. Можда ће оне и да се врате.

Мало позориште „Душко Радовић“, никад неће бити старо, јер ће увек имати младу дивну публику и глумце заљубљене у свој посао. Дечица, наше највеће благо, имаће увек оазу љубави, лепоте, маште и још понешто у СВОМ позоришту. Доживеће ону стоту и још и још и још!

Мелита Бихали, глумица
Мало позориште „Душко Радовић“: 70 година разноликости