Међународни дан позоришта за децу и младе - 20 март!

Пред нама је 20. март  Међународни дан позоришта за децу и младе у којем традиционално делимо поруке из Секретаријата Светског АСИТЕЖа и пратимо вести о бројним  активностима  чланова широм света који кроз  кампању под слоганом Поведите дете у позориште   треба да нас све подсети колико је за читаву заједницу важно  да се  поштују  права деце загарантована  УН Конвенцијом о правима  детета међу којима је једнако важно  право сваког детета на квалитетно образовање и приступ уметничким садржајима посебно креираним за њих, као и право деце и младих  на пуно учешће у културном животу заједнице.

Са добрим жељама и позивом да  преносите путем својих канала и друштвених мрежа шаљемо вам у прилогу  овог мејла поруке   председнице Су Ђајлс (Sue Giles), коју овог пута прате и поруке деце из Кубе  која ће овог маја дочекати делегате из света и угостити их на 21. Светском  АСИТЕЖ Конгресу и фестивалу  "Гласови новог света" .

Посебно желимо да  скенемо пажњу на поруку коју испред нашег националног савеза потписује Милена Деполо драмска списатељица и подпреседница АСИТЕЖ-а Србије.

Позивамо вас да поделите ове поруке пре свега са својим колегама, да их позовете да подрже кампању и пренесу даље како би  стигле до што већег броја колега у нашој професионалној културној али и широј јавности, и наравно где год је могуће да испоштујемо традиционално читање поруке пред почетак представе на  Дан позоришта за децу и младе.

Уз срдачан поздрав

Диана Кржанић Тепавац
председница  ИО

ПОРУКА МИЛЕНЕ ДЕПОЛО, ПОДПРЕДСЕДНИЦЕ АСИТЕЖ, ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ 2024

Многи уметници који се баве позориштем за децу веома често користе фразу да је оно важно јер је публика позоришта за децу “будућа публика” позоришта за одрасле. Знам да сви они то говоре из најбоље намере, желећи управо да истакну велики значај позоришта за децу. Међутим, данас, када се широм света обележава Светски дан позоришта за децу, желим да се критички осврнем на ту фразу.
Ми, који се обраћамо малој и младој публици, не би требало да је посматрамо као некакву “будућу публику”, они су САДА, у овом тренутку, наша публика, највреднија на свету. Они САДА упијају приче које им причамо, раширених очију и отворених срца. Они устају и добацују ликовима на сцени. Они навијају за и против њих. Упозоравају их на опасности. Па, која публика толико спремно и без резерве улази у свет који смо изградили на сцени? Велики редитељ Паоло Мађели је, у свом љубавном писму београдском Позоришту “Бошко Буха”, написао: “Сада већ сви знају да, док се одрасли свим силама труде да униште овај свет, деца плове очију упртих у небо, или се провлаче кроз тајанствени тунел све док не пронађу центар наше Мајке Земље и пролазе кроз њу ако то желе. Ући кроз малену рупу на Јужном полу да би купили сладолед на Северном, а вратити се кући у влажном и топлом трбуху кита, за њих је авантура од двадесет минута”.
Заиста смо привилеговани што имамо овакву публику. И да, наравно, они ће, ако им се обратимо са љубављу и поштовањем (и, молим вас, хумором!) заиста остати верна позоришна публика и када одрасту. Али, на нама је да се бавимо овим, САДАШЊИМ тренутком. Да чујемо нашу публику, ослушнемо шта мисли, осетимо како дише. Јер искуство позоришта се не завршава када се завеса спусти. Вредно искуство остаје у нама заувек.

Београд, 20. март 2024.
Милена Деполо

ПОРУКА ДЕЦЕ С КУБЕ ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА 2024.ГОДИНЕ

На нашој Планети, где су пламенови свећа Мира, Вере и Љубави скоро згасли у тами садашњости, усред губитка вредности, климатске кризе, екстремног сиромаштва и братоубилачких ратова, гласови деце јављају се као светло Наде. За пријатеље и колеге из области извођачких уметности широм света, из малог и пуног подршке архипелага латиноамеричких Кариба, ови гласови нам шаљу, уз осмех упућен будућности, ове поруке љубави поводом овогодишњег Светског дана позоришта за децу и младе. То су деца и адолесценти за које су уметност и позориште били семе њиховог образовног и друштвеног обликовања од школских дана, из различитих заједница, села и градова Кубе, у које су долазили наставници, инструктори уметности и позоришни професионалци. Својим гласовима чине да поверујемо у оно што је Хозе Марти проповедао као упутство за рад: „Ми радимо за децу јер су деца та која знају како се воли, јер су деца нада овог света“. (АСИТЕЖ Куба)

Масијел Амалија Вилсон де Армас (Ремедиос, Куба, 8 година)

Ја сам рођена у породици уметника, одувек сам била окружена уметношћу. Мој прадеда је био велики певач који је научио да сјајно свира гитару, а да није ишао у школу. Сам је правио песме и певао их. Моја бака, композиторка која је умела свако осећање да претвори у песму. Моја мајка је професионална плесачица. Тако да је мој живот сваког дана испуњен уметношћу. Мајка ми често прича смешну причу о оном дану кад ме је затекла како правим разне гримасе пред огледалом. У том тренутку је, каже, помислила да нема сумње да ће ова девојчица да буде глумица. Док сам расла гледала сам у свом граду најбољу позоришну групу за децу која за мене постоји. Позориште Гињол Фидел Галван у мом лепом Ремедиосу. И увек сам желела да будем тамо са њима, да свима доносим радост. Имам задовољство да будем део дечје позоришно-музичко-плесне трупе и због тога сам веома, веома срећна. Правити позориште за мене значи оживиљавати приче које видимо сваког дана. Могу да прикажем радост, тугу, бес, задивљеност и много, много других осећања. Могла сам да испуним свој сан да будем уметница и да то постане део мог свакодневног живота.
Моје омиљене радионице су позоришне радионице, у њима много уживам. Сваки лик ми даје могућност да будем нека нова девојчица, од сваког нешто ново научим. Али без сумње, најважније што сам научила је да је, како каже моја мама, позориште најпотпуније од свих уметности.

Патрисија де ла Каридад Брикује Агилар (Бајамо, Куба, 7 година)         Бајамо М, Н, 14. јануар 2024.

Писмо једне девојчице с Кубе

Ја се зовем Патрисија де ла Каридад Брикије Агилар. Имам седам година, а позориштем се бавим од треће године; обожавам да глумим.

Позориште је за мене као друга породица јер ме учи стварима које до тад нисам знала, на пример, да не треба одмах одустајати. О заједништву деце и родитеља. Да постоји више могућности у животу; научило ме је да будем боља особа, да се изразим на различите начине, да користим своје тело имного других ствари. Глумила сам у представама пројекта дечјег позоришта „Лос Андантинос“. То су: „Цветови који плешу“, „Мали принц“, „Фантастични кловнови“, „Омаж Чарлсу Чаплину“, „Вештицин монолог“. Лепо је бити у позоришту зато што учим о комадима, стичем пријатеље, боље се осећам, знам и за друга места изван свог дома. Представе које сам гледала су следеће: „Модел“ „Три одједном“, „Зашто Алиса“ и „Светионик“. Разумела сам да је Светионик наша земља и да је наша земља важна; треба да је волимо. Из представе „Зашто Алиса“, разумела сам да Алиса хоће да промени свој свет и да га учини бољим. Зато што други неће да промене лоше ствари у њеном свету, а краљица малтретира друге ликове.

Без позоришта не би било комада, не би било културе, не би било представа.

Довиђења, АСИТЕЖ 

Софија Дијаз Родригез (Хавана, Куба, 14 година)     

За мене је позориште уточиште.  Уточиште у коме свој идентитет можемо да оставимо по страни и преобразимо се у најнезамисливије ликове које ум једног драматичара може да створи. То је један свет паралелан нашем у коме, како на сцени тако и у публици, можемо да уживамо у савршеном споју разних уметности.

Моја повезаност с позориштем почела је захваљујући мојој мајци, глумици-луткарки у дечјем позоришту. Још од малена сам живела већи део свог живота међу публиком или тако што сам била једна од људи који на сцени играју неки лик. Осећам како ми је то нешто познато и осећам љубав према томе, захваљујући чињеници да сам изван позоришта неко кога понекад обузме интровертност; с друге стране, кад глумим, осећам покретљивост и потребу да се осећам као нека друга особа, неко ко само хоће да учини да њена уметност досегне друге, осећам да сам права ја изван сцене а да у том трентуку живим за оно што радим. Данас ову уметност видим као исконски део свог живота и осећам се да без извођења ја не бих била ја.

Кад уђемо у позориште, осетимо потребу да се прикључимо представи, од разумевања заплета до упознавања с ликовима. Позориште је животни посао где глумац преузима начин говора, облачења и кретања, па чак присваја и мисли неког лика. Оно нам даје други дом у коме можемо да се смејемо или чак плачемо.

У томе је његов велики значај. Тај капацитет да нас учини културним људима и, изнад свега, да нам допусти да нас мало понесу људски доживљаји и да заборавимо да је ван сцене све друго што није уметност. Зато инсистирам на потреби да се побегне од стварности и да се оде у позориште.

Кристијан Мануел Артола Родригез (Исла де ла Хувентуд, Куба, 12 година)

Мама ми стално прича да ме је док сам још био у њеном стомаку она водила у позориште.

Мислим да га зато толико волим. Много пута ми је дозволила да глумим с њом, а током пандемије ковида 19 снимали смо код куће смешне видее с мојим млађим братом Кристофером, да се забавимо и делимо их на друштвеним мрежама. Мислим да би без позоришта живот био много досадан.   

ПОРУКА СУ ЏАЈЛС, ПРЕДСЕДНИЦЕ АССИТЕЈ ИНТЕРНАТИОНАЛ, ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА 2024.

Поведите данас неко дете у позориште или доведите данас позориште детету!

Циљ ове кампање је да омогући лакши приступ позоришту и извођачким уметностима свој деци и младима. Тиме што препознајемо улогу одрасле особе у овом подухвату, наш фокус је двојни: фокус одраслог који се стара о детету или младој особи, оног који му омогућава приступ култури; и фокус уметника и стваралаца дела која могу да допру до деце и младих тамо где се они налазе.

Овај дан – 20. март 2024. године – тренутак је фокуса у коме наши чланови широм света могу да погледају шта се дешава у нашем сектору, у нашем друштву и нашој публици. Као глобално удружење које се бори за уједињење стручњака, као и за права деце и младих људи на уметност и културу, морамо себи да поставимо питања која нас се свих тичу. Јавно заступати значи погледати изван сопственог круга утицаја и личног интереса. То је начин да се поставе крупнија питања везана за људска права и вредност деце и младих људи у нашим контекстима и у односу према свету. Шта је то што нам је заједничко, у сваком контексту?

Верујемо у моћ позоришта и извођачких уметности. Она нам дарује истраживање идеја којима се то чему сведочимо и што разумемо проширује у друге делове мозга, срца и духа. Пружа нам повезаност између људских бића. Инспирише фантазију и имагинацију, а немогућим темама бави се разиграно и од срца. Укључује младе људе у једну саосећајну размену која омогућује индивидуалну и колективну трансформацију. Користи све врсте интелигенције. Црпи из свих чула како би створила чудо и подстиче зачуђеност. То је оно чиме се ми бавимо, широм света, где год да се наши чланови окупљају, и то радимо уз стручност, вештину и инвентивност. Чинимо то на улицама и у великим позориштима, у школама и кућама и на сценама. Правимо представе за, са, и о деци и младима, где год они били. Деци и младима потребни су позориште и извођачке уметности, а пошто сами немају моћ, потребни су им одрасли да им помогну да га искусе. 

Док се овај Светски дан позоришта све више ближи, дубоко смо свесни колико се у нашем сектору ради  за и са младим људима и породицама које су жртве рата, терора, политичких и породичних сукоба, сиромаштва, насиља, расељености и бескућништва, дискриминације. Неки су се питали, „Како да и даље размишљамо о будућности позоришта и извођачких уметности у овом свету? Шта они уопште значе поред толике трагедије и неправде свуда око нас?“ Ја верујем да смо тиме што правимо позориште и извођачке уметности за и са децом и младим људима стално укључени у један чин наде. Наша уметничка форма нуди тумачење и непосредну везу са темама и ситуацијама с којима се деца сусрећу у свакодневном животу и може да им се обрати гласом спремним да их саслуша и разуме. Потпомаже се њихово промишљање ситуације у којој се налазе због свега онога чиме можемо да се бавимо на безбедне начине, нудећи истину уз могућности и замишљајући једну будућности или један пут који младим људима може да пружи идеје о томе шта би могло да буде другачије. Чин стварања јесте пун наде.

За нас као уметнике и за нас као одрасле који деци и младима омогућавамо приступ уметности приступ култури приступ креативности, важно је да постављамо питања. Ако не приметимо и не уважимо њихову стручност у области игре и у царству маште, можемо ли сами себе да разумемо без прича и могућности бега, забаве и радости, без истраживања доброте и човечности које ова публика носи? Без  развоја стварне дејствености и учешћа деце и младих људи, можемо ли да задржимо сопствени контакт с надом?

Можда сада морамо да схватимо да не зависи све од нас, а тиме што ћемо корачати раме уз раме с децом и младима можемо да препознамо моћ њихове маште и урођеног, инстинктивног осећаја могућности, те да из ње црпимо снагу. 

Превела  са енглеског  Марија Стојановић