РЕЧ РЕДИТЕЉА – „ПЕПЕЉУГА“ АЦЕ ПОПОВИЋА

„Пепељуга“ Александра Аце Поповића је једно од капиталних дела српске и југословенске књижевности за децу. Оно што једно дело чини класичним је његова свевременост и, збиља, „Пепељуга“ Аце Поповића чини се необично актуелном. У сржи њеног драмског света је један метасукоб, сукоб између извештачености и аутентичности, сукоб између правог осећања љубави према другом људском бићу и нарцисоидне, а дубоко лажне, љубави према себи која се на другог само пројектује, као одраз у огледалу. Ми живимо у свету у ком се инсистира на скоро естрадном односу према сопственом изгледу, према свеукупном утиску који ћемо остављати на друге, и тим садржајима и искривљеним принципима деца су свакодневно изложена. Моћ бајке, посебно кад је модернизована једним брилијантним умом какав је Аце Поповића, јесте да 'исправи то искривљено огледало' и да се на шаљив, разигран, али ипак врло дубок и едукативан начин деци покаже шта су праве вредности.  У случају ове драмске  бајке како је изафектираност најчешће маска за празнину, како се права љубав не може силити већ се налази у аутентичном међусобном препознавању два бића, како је давање другима у исто време давање и себи јер кад смо  окружени људима који су збиља добри за нас више се и не зна ко је коме више дао. А није ни битно.  Права љубав је несебичност управо зато што у њој не постоје страх и могућност да будемо искоришћени. Врло су дубоке поруке Аце Поповића и далеко превазилазе дирљиву поучност класичне бајке. Уводе нас у свет модерног нарцизма који искривљује човекову слику и о самоме себи и о ономе што би релације са другима требало да буду. А опет, смешна, врцава и на моменте нежна поетика Аце Поповића показује завојити пут изласка изван тог света лажи и лажних предубеђења.
Како би испратила Поповићев крајње разигран, на моменте намерно претеран, сочан и поетичан језик у овој представи изабрана је епоха барока да се у њу смести радња Пепељуге. Као што је и Поповићев језик китњаст, хипертрофиран, музикалан, тако је и барок епоха претеривања, и врло често епоха тријумфа форме над садржином. Он је такође и епоха чудесне лепоте и због свега овога адекватан је да отелотвори комплексни свет ове „Пепељуге“. Наспрам компликованости, формалности, дворске етикеције ове епохе стоје  једноставност и чистота Пепељугине и Принчеве љубави и управо нам толико китњаста и дубоко формална фаза у развитку човековог односа према естетском помаже да додатно истакнемо врлине једноставности и искрености Пепељугине и Принчеве љубави.
„Пепељуга“ је замишљена као мали спектакл за дечју публику али у сржи тог спектакла сакривен је  моралитет.  Пепељугине патње нису мале, њена пониженост није занемарљива, свет је пун заборављене, запостављене и обесправљене деце. Испод слојева и слојева Поповићевог смеха крије се један крик за правдом, вапај да се правим вредностима бар на трен дозволи да заблистају и засене обиље привида и лажи којима је затрпан ум савременог човека па и савременог детета. Тај крик испуштен је суптилно, шаљиво, разиграно али је ипак крик, позив да се дозовемо себи и ослободимо се извештачености.
Тој дубини поетике овог писца покушали смо да останемо доследни у овој представи.

Стеван Бодрожа

РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ

„Пепељуга“ је комад о љубави. О родитељској љубави, дечјој љубави, породичној љубави, партнерској љубави, љубави према себи и према другима, о недостатку љубави, о ономе у шта се љубав претвара ако није аутентична, о ономе што се штедро нуди и олако прихвата као замена за праву љубав и што у том притворству фантомски и кобно парадира. О љубави која уме да заслепи или дарује моћ изузетно јасног вида. О страшним последицама живота без љубави и замене праве љубави другим врстама страсти и жудњи – жудњи за моћи, потчињавању других и одузимању и укидању права на љубав, права на живот. О љубави без које се светови љуљају, руше и пуцају и о љубави која има моћ да исте те светове исправи, поправи, састави и наново (макар и из пепела) сагради. Пепељуга је јунакиња која упркос страшним недаћама од љубави не одустаје, јунакиња која је без обзира на патње и препреке стално у контакту с једном од ретких стварних и доступних чаробних моћи. Она је јунакиња којој је љубав на многе начине свирепо ускраћена, али која можда баш због тога и има најбољи увид у чисту магију непатворене и истинске љубави, љубави према себи самој и према свету, увид у аутентичну снагу која из такве љубави произилази, у моћ и дар да се воле други. Дар који мења светове и људе које у тим световима живе и који те светове чине.
Драма Александра Поповића, ова 'бајка за играње у три чина', премијерно је изведена пре педесет четири године, а ми смо се руководили жељом да је данашњој младој публици представимо онакву каква заправо и јесте, као да је написана овог часа, у свем њеном бујном, јарком, живом и блиставом светлу, пуну мудрости, поетичности, врцавог хумора и барокне раскоши. Захваљујући свевремености Поповићевог дела, био је то захвалан и надасве инспиративан подухват.

Марија Стојановић

БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

Стеван Бодрожа рођен  је 1978. године у Београду. Завршио је Позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић“, Драми и опери „Мадленианум“, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Нестројхоф Хамаком театру и Хундстурм театру у Бечу као и у низ других позоришта. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове значајних класичних као и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал“ Хајнера Милера, „Прометеј у оковима“ Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди“ Еурипида, „Учене жене“ Молијера, „Госпа од мора“ Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета... Од савремених текстова режирао је драму „Господин“ Филипа Лолеа, „Лице од пламена“ Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза“ Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља“  Бернар Мари Колтеса, „Ласице“ Бојане Мијовић, „o.REST IN PEACE“ Јетона Незираја, „Млијеко у праху“ Драгане Трипковић, „Пупољци“ Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник“ Косте Пешевског, „Тело“ Браниславе Илић, „Наши преци, једите са нама“ Горана Миленковића и многе друге. Са својим представама учестовао је на многобројним фестивалима од којих су најзначајнији: Фестивал Јоаким Вујић, МЕСС, Битеф фестивал, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра... Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу Јоаким Вујић а једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговчке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић“ и то на представама „Casa Novak“ Тамаре Бијелић,  „Трамвај звани самоћа“ (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште“ (по мотивима драма „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“ и „Праћка“ Николаја Кољаде), „...и остали“ (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена“ Сање Савић.  У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном.

Марија Стојановић је рођена 1974. године у Београду, где је и дипломирала на Катедри  за драматургију Факултета драмских уметности. Као драматуршкиња сарађивала с неколицином београдских позоришта. Изведене и/или објављене су јој драме Пацоловац, Краљевско дворско америчко злато, Гвоздене ципеле, Сигурна кућа, Зеница ока, Тринаест, Петар Пан и Писта за Шехерезаду, радио драма Цвеће и известан број радио драматизација. Ауторка је либрета за оперу Нарцис и Ехо Ање Ђорђевић, текста за музичко сценско дело Тесла – тотална рефлексија и других песама за музику. Објављене су јој књиге песама Други град (2004), Ја да нисам ја (2009) и Метафизички рајсфершлус (2019), као и књига за децу Ева и фламинго (2018). Преводи с енглеског и српског језика, између осталог и многе савремене драмске текстове с оба наведена говорна подручја.
Живи у Београду.