Милена Јефтић Ничева Костић
IN MEMORIAM
Милена Јефтић Ничева Костић
сликарка, костимографкиња, креаторка лутака
(1943-2021)
ЕКСПРЕСИОНИСТИЧКИ ТОТАЛНИ ТЕАТАР АНИМАЦИЈЕ И ВИЗУЕЛНОСТИ
Мој рад на позоришној сцени, првенствено дечијој сцени, могла бих назвати амбицијом ка тоталном анимираном позоришту слика.
Костим је често више од костима, понекад се трансформише у сценографију а некад у лутку. Маска никада није само љуштура, оклоп, првенствено поседује посебну ликовну вредност, дозвољава глумцу максималну могућност трансформације и анимације (лица, тела) могућност игре са њом и без ње, кад добија нову функцију предмета и деловање глумца на њу споља.
Лутка вечита чаролија света, неизмерно богатство облика, појавности, моћи визуелне интерпретације, могућност анимације и константне иновације превазилази унедоглед реални свет сцене.
Мој тотални театар анимације и визуелности није високотехнолошки већ експресионистички, разуђене фактуре, понекад бруталне, тактилан, богат у форми и засићен у боји, често чедан у својој примитивности и једноставности.
Од самог почетка мог рада у позоришту инсистирам да визуелност представе буде доведена на раван уметничке вредности. Да костим, сцена, лутке не буду само помагала глумцу већ и достојни партнери. Моја шума (свилене заставе Бајка о цару и славују) шуми, њише се, фијуче, повија се и бесни место да се ставична визуелна ознака. Виноград напушта сцену на очиглед публике (Чудесни виноград), зденац (Звездани дечак) у исто време егзистира као декор и као актер. „Плошни костими“ (Лажи кажи кабаре и Чудесни виноград) у исто време користе се као костими, реквизита, лутке и маске.
Лутка која је огледало реалног живота отворила ми је неограничену могућност за истраживање и разраду великог броја форми, истраживање технологије и обраде и упуштање у велику тајну и игру боја и материјала. Некад је то само лутка, некад је до те мере проширена њена могућност да превазилази умеће глумца.
Моја жеља да деци поклоним необичан и зачудан свет позоришта, стално ме бодрила да превазилазим њихова очекивања. Ликовна култура је ствар образовања.
Најлепше је кад се у раду и игри ствара нешто лепо и племенито.
Милена Јефтић Ничева Костић
Текст објављен у моногрфаији МАЛОГ ПОЗОРИШТА „ДУШКО РАДОВИЋ“: 70 ГОДИНА РАЗНОЛИКОСТИ, Београд, 2019.