TIJANA: Baal je Brehtov prvi tekst i napisao ga je kada je imao samo 20 godina, ali mu se iznova i iznova vraćao kroz život i rad. Kakvi su tvoji susreti sa Baalom i šta te je danas privuklo ovom Brehtovom tekstu?

PRIMOŽ: Moji susreti sa Baalom su neobični, a neki od njih sežu duboko u moju ličnu istoriju.

Pre mnogo godina, kada još nisam znao da ću se pozorištem baviti profesionalno, iako me je ono već tada zanimalo, gledao sam reinterpretaciju Baala – u to vreme to još nipošto nije bio trend u pozorištu 🙂 – u režiji Dragana Živadinova, pod naslovom Retrogardistički događaj Marija Nablocka.

Bilo je to sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u vreme veoma burnih dešavanja u muzici, pozorištu i društvu uopšte: retrogardizam, Lajbah, Irvin, NSK, pank, novi talas, novi društveni pokreti.

Predstavu smo kao gledaoci gledali u napuštenoj kući u centru grada. Počela je u ponoć. Sedeli smo usred scene, koja je bila konstruisana tako da su u njenom podu bile napravljene rupe iz kojih su virile samo naše glave. Baš između naših glava kretali su se Baal, Ekart, Sofija Berger…

Ta predstava je za mene bila inicijacija u pozorište.

Drugi susret dogodio se nešto kasnije, kada sam na studijama komparativne književnosti iskoristio ovaj tekst za svoj prvi napisani – i jedini, jer sam se ubrzo nakon toga upisao na Akademiju – seminarski rad.

Zaista ne može biti slučajno što sam pre nekoliko meseci, među stvarima koje sam ostavio kod roditelja kada sam se odselio od kuće, pronašao upravo taj rad, otkucan još na analognoj pisaćoj mašini. Pročitao sam ga i začudio se sopstvenom tadašnjem razmišljanju o tekstu.

Treći put mi se Baal „dogodio“ kada me je Damjan Kecojević pozvao da režiram ovaj tekst.

I očigledno se, u različitim životnim periodima, u različitim ulogama i kao drugačiji čovek, vraćam Baalu. Slično kao i Breht.

TIJANA: Šta u njemu prepoznaješ kao još uvek živo u odnosu na prvi susret sa tekstom, a šta ti je možda postalo nedovoljno?

PRIMOŽ: Kao što si pomenula, Breht je svoj prvi tekst, Baala, napisao kada je još bio veoma mlad. Kao boemski student u Minhenu, slično svom junaku, sa gitarom je obilazio krčme i gostionice. Na njega su snažno uticali Rembo i Verlen, a Baala je, između ostalog, napisao i kao svoj odgovor na romantičnu predstavu o umetniku koja je bila prisutna u tadašnjoj nemačkoj dramskoj književnosti.

Naravno, zapitao sam se koje teme u ovom tekstu, nastalom pre više od sto godina, još uvek mogu da nam se obrate danas. S druge strane, Brehtova književnost jeste klasična i u njegovim tekstovima postoje teme koje možemo da sagledamo iz drugačije, sveže perspektive, kroz savremeni pogled na društvo. Upravo zato mislim da su njegovi tekstovi i danas vredni ponovnog čitanja, promišljanja i drugačijeg pristupa njihovom postavljanju na scenu.

Zato sam već u prvim razgovorima sa upravom pozorišta predložio da pomerimo težište priče o Baalu i da u središte postavimo priče žena koje su se sa njim srele. Baal, na svom gotovo delirijumskom putovanju, zauvek menja sudbine žena koje susreće: Emilije, Johane, Sofije Berger, Mlade žene.

Prelaženje granica koje se događa kroz te susrete bila je tema koja nas je tokom celog procesa posebno zanimala. To je tema koja bi, po mom mišljenju, trebalo da bude prisutna u našem razmišljanju o odnosima u savremenom društvu. I ne samo kada govorimo o odnosima među polovima ili među ljudima uopšte, već i na političkom nivou – u odnosu autoritarnih društvenih sistema prema pojedincu i prema različitim društvenim grupama.

Sa tim prelaženjem granica kao pojedinci susrećemo se u najrazličitijim situacijama i na različitim nivoima. Ponekad su ta prelaženja toliko suptilna da ih više ni ne primećujemo. Ili smo ih toliko internalizovali da ih doživljavamo kao nešto prirodno i samorazumljivo.

A upravo zbog te njihove samorazumljivosti, kao i zbog toga što smo ih i sami internalizovali, često više nismo ni u stanju da ih prepoznamo, a samim tim ni da ih promenimo.

TIJANA: Svet Baala je izrazito muški svet. Šta se, po tvom mišljenju, događa sa ovom pričom kada u prvi plan stavimo žene koje taj svet okružuje?

PRIMOŽ: Upravo tako. U Brehtovom Baalu u središtu događanja nalazi se svet muškaraca, dok su ženski likovi poput nekakvih usputnih epizoda na Baalovom putu ka propasti.

Tim pomeranjem perspektive u čitanju priče pažnju gledateljki i gledatelja usmeravamo ka onome što u tekstu nije zapisano, nije izgovoreno, ali je i te kako prisutno u današnjem svetu. To je nasilje i njegove posledice.

Pre svega, to je nasilje koje dolazi iz pozicije jačeg, bezobzirnijeg, onog koji sebi, navodno, daje za pravo da koristi nasilje zbog nekih viših ciljeva ili zato što veruje u sopstvenu izabranost i nadmoć.

U Baalovom slučaju to je pozicija umetnika, odnosno boga, i kao takva ona sama po sebi nije dovedena u pitanje.

Akutna situacija u današnjem svetu jeste upravo to: kada se, na osnovu ideje o izabranosti jednog naroda i pod izgovorom sopstvene bezbednosti, vrši genocid nad drugim narodom ili se sopstveni interesi nameću zahvaljujući ekonomskoj i vojnoj moći. To je, naravno, makro pogled. Ali ako stvari posmatramo iz mikro perspektive, moramo da budemo svesni da nasilje često počinje upravo kod kuće i da su njegove najčešće žrtve žene.

Ja, za sad, imam jedno pitanje za tebe: šta misliš u ulozi i poziciji koje priče imaju u današnjem svetu, društvu?

TIJANA: Mislim da su priče oduvek bile gradivni element svakog društva, ali da je danas posebno vidljiva njihova suštinska važnost. Jedna kulturološka teorija govori o tome da su prve ljudske naseobine i gradovi nastajali upravo oko mesta na kojima su se pričale priče. Ljudi su se okupljali oko vatre i, kako se ne bi ugasila, oni su pričali priče. Postoji i teorija koja kaže da je, osim ljudskih naseobina, tako nastalo i pozorište. Dakle, jasna je važnost priča u kontekstu obe ove teorije – kako za puko preživljavanje ljudi, tako i za hranjenje njihovog duha. Međutim danas, kada živimo u svetu post-istine i relativizovanja svega, priče su dodatno važne jer oblikuju našu svakodnevicu i poimanje sveta. Pitanje toga koje priče pričamo, beležimo i pamtimo, a koje isključujemo i brišemo iz javnog diskursa jeste političko pitanje, koje je takođe neodvojivo od pitanja toga ko te priče priča i ko ima, odnosno nema pravo da ispriča svoju priču. Tako je, na neki način, i ova adaptacija Baala upravo polemika baš o tome.