„…Ova kuća je svetinja…“
„…Valjda mi je stari pacov nešto ostavio…“

MARATONCI TRČE POČASNI KRUG, Dušana Kovačevića, kao jedna od najpoznatijih domaćih komedija, čija centralna priča govori o porodici Topalović – pet generacija muškaraca, njihovom porodičnom biznisu, principima, svojim prijateljima, neprijateljima i svima skupa u zajedničkom problemu – naposletku predstavlja jednu alegoriju na celokupno društvo i njegovo okruženje, sa svim svojim zakonitostima koje nagone ljude, kao činioce tog društva, a istovremeno i protagoniste ove priče, na razna (ne)dela, pod opravdanjem nesrećnog spleta iznenadnih okolnosti, kao što je, recimo, „neočekivana smrt“ najstarijeg člana porodice, glave familije, oca svih otaca i šefa te famozne firme „Dugo konačište“, što se dalje preslikava na sve tokove radnje likova, kroz krajnje apsurdan zaplet i još apsurdnije drame.

„…Ja sam ti otac, barabo…“
„…Da je mene neko toliko voleo, ja bih danas bio gospodin čovek!…“

Ova subverzivna i groteskna, ali samo na prvi pogled, komedija – svojim crnohumornim pristupom i karikaturalnim likovima – postavlja ona osnovna pitanja, kao nikad aktuelnijim temama ovog i svih drugih vremena, kao što su, najpre, porodica, nukleus svakog društva. Njeni unutrašnji odnosi, pre svega, očeva i sinova.

„…I sto puta da se rodite, ne biste imali ovakvog oca, jer ga ne zaslužujete!…“

Problem autoriteta i roditeljske ljubavi, sa jedne strane, i nezrelosti i bunta dece, sa druge, kao i njihovim međusobnim manipulacijama.

„…A gde si ti video da neko danas ima love ako nešto ne muti i valja?…“
„…Sve je to trivijalna sirotinja…“

Komad ispituje prijateljstvo, lojalnost, naivnu ljubav i još naivniju izdaju, površne ideale i efemerne vrednosti, korupciju, mizoginiju, sebičluk i totalnu apatiju, smrt, bežanje i skrivanje u još veći problem. Jer ako je počinjeno delo kolektivni čin, manje je zlo, posledice lakše, a odgovornost ne postoji.

„…Eto, šta ti je život. Danas jesi, sutra jesi, prekosutra jesi… I onda dođe neka sreda i CAP!… Ko roletna…“

Elegantno propadanje sa žovijalnim krajem – glavna je deviza likova ovog umetničkog, dramskog i, povrh svega, jednog nužnog tretmana problema kompletne, ali vrlo strukturisane dekadencije društva i nepostojeće etike pripadnika istog.

Da li teška vremena stvaraju teške ljude ili ‘pak obrnuto? Da li je bolje otići negde međ’ nekim drugim, još nepoznatim ološem ili ostati ovde međ’ svojim dobro poznatim idiotima? Ako svoji uopšte postoje…

„…Sve ovde imaš, a đavo te neki tera da gubiš glavu i lomiš vrat u nekoj Tunguziji…“
„…Otići ćemo odavde po cenu da u svetu prosimo!…“

Kroz versatilnost stila glumačke igre, poigravanjem sa samim žanrom predstave, razarajućim zvučnim i svetlosnim efektom, kao i raskošnim kostimom, frapantnom scenografijom i delikatnom šminkom – stvara se doživljaj jako preciznog estetskog, ali i simboličkog poduhvata jednog scenskog prikaza kakav je ovaj, a koji se sam po sebi nameće kao svojevrsni teatarski spektakl, obaška produkcijskim intenzitetom i samim sadržajem koji plasira.