„…Ова кућа је светиња…“
„…Ваљда ми је стари пацов нешто оставио…“

МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ, Душана Ковачевића, као једна од најпознатијих домаћих комедија, чија централна прича говори о породици Топаловић – пет генерација мушкараца, њиховом породичном бизнису, принципима, својим пријатељима, непријатељима и свима скупа у заједничком проблему – напослетку представља једну алегорију на целокупно друштво и његово окружење, са свим својим законитостима које нагоне људе, као чиниоце тог друштва, а истовремено и протагонисте ове приче, на разна (не)дела, под оправдањем несрећног сплета изненадних околности, као што је, рецимо, „неочекивана смрт“ најстаријег члана породице, главе фамилије, оца свих отаца и шефа те фамозне фирме „Дуго коначиште“, што се даље пресликава на све токове радње ликова, кроз крајње апсурдан заплет и још апсурдније драме.

„…Ја сам ти отац, барабо…“
„…Да је мене неко толико волео, ја бих данас био господин човек!…“

Ова субверзивна и гротескна, али само на први поглед, комедија – својим црнохуморним приступом и карикатуралним ликовима – поставља она основна питања, као никад актуелнијим темама овог и свих других времена, као што су, најпре, породица, нуклеус сваког друштва. Њени унутрашњи односи, пре свега, очева и синова.

„…И сто пута да се родите, не бисте имали оваквог оца, јер га не заслужујете!…“

Проблем ауторитета и родитељске љубави, са једне стране, и незрелости и бунта деце, са друге, као и њиховим међусобним манипулацијама.

„…А где си ти видео да неко данас има лове ако нешто не мути и ваља?…“
„…Све је то тривијална сиротиња…“

Комад испитује пријатељство, лојалност, наивну љубав и још наивнију издају, површне идеале и ефемерне вредности, корупцију, мизогинију, себичлук и тоталну апатију, смрт, бежање и скривање у још већи проблем. Јер ако је почињено дело колективни чин, мање је зло, последице лакше, а одговорност не постоји.

„…Ето, шта ти је живот. Данас јеси, сутра јеси, прекосутра јеси… И онда дође нека среда и ЦАП!… Ко ролетна…“

Елегантно пропадање са жовијалним крајем – главна је девиза ликова овог уметничког, драмског и, поврх свега, једног нужног третмана проблема комплетне, али врло структурисане декаденције друштва и непостојеће етике припадника истог.

Да ли тешка времена стварају тешке људе или ‘пак обрнуто? Да ли је боље отићи негде међ’ неким другим, још непознатим олошем или остати овде међ’ својим добро познатим идиотима? Ако своји уопште постоје…

„…Све овде имаш, а ђаво те неки тера да губиш главу и ломиш врат у некој Тунгузији…“
„…Отићи ћемо одавде по цену да у свету просимо!…“

Кроз версaтилност стила глумачке игре, поигравањем са самим жанром представе, разарајућим звучним и светлосним ефектом, као и раскошним костимом, фрапантном сценографијом и деликатном шминком – ствара се доживљај јако прецизног естетског, али и симболичког подухвата једног сценског приказа какав је овај, а који се сам по себи намеће као својеврсни театарски спектакл, обашка продукцијским интензитетом и самим садржајем који пласира.