ТИЈАНА: Баал је Брехтов први текст и написао га је када је имао само 20 година, али му се изнова и изнова враћао кроз живот и рад. Какви су твоји сусрети са Баалом и шта те је данас привукло овом Брехтовом тексту?

ПРИМОЖ:

Моји сусрети са Баалом су необични, а неки од њих сежу дубоко у моју личну историју.

Пре много година, када још нисам знао да ћу се позориштем бавити професионално, иако ме је оно већ тада занимало, гледао сам реинтерпретацију Баала – у то време то још нипошто није био тренд у позоришту 🙂 – у режији Драгана Живадинова, под насловом Ретрогардистички догађај Марија Наблоцка.

Било је то средином осамдесетих година прошлог века, у време веома бурних дешавања у музици, позоришту и друштву уопште: ретрогардизам, Лајбах, Ирвин, НСК, панк, нови талас, нови друштвени покрети.

Представу смо као гледаоци гледали у напуштеној кући у центру града. Почела је у поноћ. Седели смо усред сцене, која је била конструисана тако да су у њеном поду биле направљене рупе из којих су вириле само наше главе. Баш између наших глава кретали су се Баал, Екарт, Софија Бергер…

Та представа је за мене била иницијација у позориште.

Други сусрет догодио се нешто касније, када сам на студијама компаративне књижевности искористио овај текст за свој први написани – и једини, јер сам се убрзо након тога уписао на Академију – семинарски рад.

Заиста не може бити случајно што сам пре неколико месеци, међу стварима које сам оставио код родитеља када сам се одселио од куће, пронашао управо тај рад, откуцан још на аналогној писаћој машини. Прочитао сам га и зачудио се сопственом тадашњем размишљању о тексту.

Трећи пут ми се Баал „догодио“ када ме је Дамјан Кецојевић позвао да режирам овај текст.

И очигледно се, у различитим животним периодима, у различитим улогама и као другачији човек, враћам Баалу. Слично као и Брехт.

ТИЈАНА: Шта у њему препознајеш као још увек живо у односу на први сусрет са текстом, а шта ти је можда постало недовољно?

ПРИМОЖ: Као што си поменула, Брехт је свој први текст, Баала, написао када је још био веома млад. Као боемски студент у Минхену, слично свом јунаку, са гитаром је обилазио крчме и гостионице. На њега су снажно утицали Рембо и Верлен, а Баала је, између осталог, написао и као свој одговор на романтичну представу о уметнику која је била присутна у тадашњој немачкој драмској књижевности.

Наравно, запитао сам се које теме у овом тексту, насталом пре више од сто година, још увек могу да нам се обрате данас. С друге стране, Брехтова књижевност јесте класична и у његовим текстовима постоје теме које можемо да сагледамо из другачије, свеже перспективе, кроз савремени поглед на друштво. Управо зато мислим да су његови текстови и данас вредни поновног читања, промишљања и другачијег приступа њиховом постављању на сцену.

Зато сам већ у првим разговорима са управом позоришта предложио да померимо тежиште приче о Баалу и да у средиште поставимо приче жена које су се са њим среле. Баал, на свом готово делиријумском путовању, заувек мења судбине жена које сусреће: Емилије, Јохане, Софије Бергер, Младе жене.

Прелажење граница које се догађа кроз те сусрете била је тема која нас је током целог процеса посебно занимала. То је тема која би, по мом мишљењу, требало да буде присутна у нашем размишљању о односима у савременом друштву. И не само када говоримо о односима међу половима или међу људима уопште, већ и на политичком нивоу – у односу ауторитарних друштвених система према појединцу и према различитим друштвеним групама.

Са тим прелажењем граница као појединци сусрећемо се у најразличитијим ситуацијама и на различитим нивоима. Понекад су та прелажења толико суптилна да их више ни не примећујемо. Или смо их толико интернализовали да их доживљавамо као нешто природно и саморазумљиво.

А управо због те њихове саморазумљивости, као и због тога што смо их и сами интернализовали, често више нисмо ни у стању да их препознамо, а самим тим ни да их променимо.

ТИЈАНА: Свет Баала је изразито мушки свет. Шта се, по твом мишљењу, догађа са овом причом када у први план ставимо жене које тај свет окружује?

ПРИМОЖ: Управо тако. У Брехтовом Баалу у средишту догађања налази се свет мушкараца, док су женски ликови попут некаквих успутних епизода на Бааловом путу ка пропасти.

Тим померањем перспективе у читању приче пажњу гледатељки и гледатеља усмеравамо ка ономе што у тексту није записано, није изговорено, али је и те како присутно у данашњем свету. То је насиље и његове последице.

Пре свега, то је насиље које долази из позиције јачег, безобзирнијег, оног који себи, наводно, даје за право да користи насиље због неких виших циљева или зато што верује у сопствену изабраност и надмоћ.

У Бааловом случају то је позиција уметника, односно бога, и као таква она сама по себи није доведена у питање.

Акутна ситуација у данашњем свету јесте управо то: када се, на основу идеје о изабраности једног народа и под изговором сопствене безбедности, врши геноцид над другим народом или се сопствени интереси намећу захваљујући економској и војној моћи. То је, наравно, макро поглед. Али ако ствари посматрамо из микро перспективе, морамо да будемо свесни да насиље често почиње управо код куће и да су његове најчешће жртве жене.

Ја, за сад, имам једно питање за тебе: шта мислиш у улози и позицији које приче имају у данашњем свету, друштву?

ТИЈАНА: Мислим да су приче одувек биле градивни елемент сваког друштва, али да је данас посебно видљива њихова суштинска важност. Једна културолошка теорија говори о томе да су прве људске насеобине и градови настајали управо око места на којима су се причале приче. Људи су се окупљали око ватре и, како се не би угасила, они су причали приче. Постоји и теорија која каже да је, осим људских насеобина, тако настало и позориште. Дакле, јасна је важност прича у контексту обе ове теорије – како за пуко преживљавање људи, тако и за храњење њиховог духа. Међутим данас, када живимо у свету пост-истине и релативизовања свега, приче су додатно важне јер обликују нашу свакодневицу и поимање света. Питање тога које приче причамо, бележимо и памтимо, а које искључујемо и бришемо из јавног дискурса јесте политичко питање, које је такође неодвојиво од питања тога ко те приче прича и ко има, односно нема право да исприча своју причу. Тако је, на неки начин, и ова адаптација Баала управо полемика баш о томе.