Ретки су народи који могу да се похвале тиме да се кроз једну личност могу приказати сви недостижни врхови којима се тежи. Непролазне вредности за сваког човека. Ми спадамо у те, који имају привилегију и част да кроз једну личност персонификујемо себе, своју историју и духовност. Сва њена дубина, величина и сјај одликује се кроз лик светог човека, националног симбола, духовног заштитника свих срба – Светог Саву.
1775, године Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године , по наредби кнеза Милоша Обреновића па све до данас, Свети Сава се слави као школска слава 27.јанура. Тада све школе одају почаст великом светитељу.
Праизведба и премијера представе Прича о Светом Сави, у Храму Светог Саве на дан славе Светог Саве, у години када са поносом обележавамо 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а потом на реперторару Малог позоришта Душко Радовић јединствен је културно, просветни догаћај у нашој позоришној историји.

САША ГАБРИЋ рођен је 17. фебруара 1967. године у Суботици. Основну школу и гимназију завршио је у Суботици. Дипломирао је Мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду 1994. године. Од 1996. године има статус слободног уметника. Живи и ради у Београду. Режирао је велики број позоришних представа, опера, као и више кратких играних и документарних филмова, међу којима су драме: Џемс Џојс, Портрет уметника у младости, Лопе де Вега, Фуенте Овехуна, Антон Павлович Чехов, Три сестре, Ади Ендре, Брзи снови, Вилијам Шекспир, Тимон Атињанин, Бертолт Брехт, Бубњеви у ноћи, Александар Поповић, Ружичњак, Петер Хандке, Каспар, Вилијам Шекспир, Кориолан, по Уликсу Џемса Џојса, Џојстик, Артур Милер, Смрт трговачког путника, Милорад Павић, Свадба у купатилу, Бранислав Нушић, Сумњиво лице, Бранислав Нушић, Народни посланик; Игор Бојовић, Мали каплар (Час историје); као и опере: Доницети, Дон Пасквале и Персл, Дидона и Енеј.

„Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су милиони осталих људи жудели. И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и да само Њему служи.
Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нације за сва времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отац милиона и милиона својих духовних синова и кћери.
Ово се догодило пре више од седам и по векова, али духовна буктиња коју је он упалио у своме народу, још увек гори, а број његове духовне деце стално се умножава. Он је био пријатан, али неустрашив; необично леп, а врло скроман; веома активан, али сталожен; друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у обадва света, те су се многи на њега угледали.
И данашњи Срби, из љубави према њему, подижу му многобројне задужбине на свих пет континената где их је иронија судбине расејала. Историја овог необичног и дивног краљевића биће изнета у овој причи.“

Владика Николај Велимировић

Захваљујемо се Народном позоришту у Београду на помоћи у реализацији представе.