У току рада на представи осетили смо потребу да се детаљније упознамо са церебралном парализом. Тако смо Душица, Диана, Марко, Милош, Анђелко и ја посетили специјализовану установу за церебралну парализу. У разговору са психологом и физиотерапеутом добили смо многе одговоре на наша питања. Неке сумње су нам разјашњене, нека размишљања потврђена, а доста тога смо научили. Ставови околине према особама са церебралном парализом од великог су значаја за њихово укључивање у друштво. Знатижеља, чуђење, страх, одбацивање или сажаљење, повређују и љуте како децу са инвалидитетом тако и њихове родитеље. Чак и кад околина нема негативан став, често долази до неспоразума и непријатности. Стереотипи и предрасуде најделотворније се разбијају тачним и потпуним информацијама. Све што више знамо једни о другима, боље ћемо се разумети и више уважавати. Поред стручног особља, у специјализованој установи за церебралну парализу, упознали смо и три пацијента - Слобу, Снежану и Љиљу. Од сваког од њих научили смо по нешто. Слоба нам је дао лекцију из стрпљења. Као интровертан тип није баш уживао док смо га сви помно посматрали у току вежбања са физиотерапеутом. Али био је то његов добровољни допринос око постављања сцена са Јованом и докторком. Од њега смо добили и кључ за лик Дугменка....

У току рада на представи осетили смо потребу да се детаљније упознамо са церебралном парализом. Тако смо Душица, Диана, Марко, Милош, Анђелко и ја посетили специјализовану установу за церебралну парализу. У разговору са психологом и физиотерапеутом добили смо многе одговоре на наша питања. Неке сумње су нам разјашњене, нека размишљања потврђена, а доста тога смо научили. Ставови околине према особама са церебралном парализом од великог су значаја за њихово укључивање у друштво. Знатижеља, чуђење, страх, одбацивање или сажаљење, повређују и љуте како децу са инвалидитетом тако и њихове родитеље. Чак и кад околина нема негативан став, често долази до неспоразума и непријатности. Стереотипи и предрасуде најделотворније се разбијају тачним и потпуним информацијама. Све што више знамо једни о другима, боље ћемо се разумети и више уважавати. Поред стручног особља, у специјализованој установи за церебралну парализу, упознали смо и три пацијента - Слобу, Снежану и Љиљу. Од сваког од њих научили смо по нешто. Слоба нам је дао лекцију из стрпљења. Као интровертан тип није баш уживао док смо га сви помно посматрали у току вежбања са физиотерапеутом. Али био је то његов добровољни допринос око постављања сцена са Јованом и докторком. Од њега смо добили и кључ за лик Дугменка. Од Снежане смо научили да се може бити добар пријатељ, чак и кад имаш врло ограничене моторне и вербалне способности. За споразумевање сродних душа довољни су погледи и осмеси, зар не? Тако смо уз Снежанину помоћ решавали однос Јована и Милице. Отворена и живахна Љиља понудила нам је своју искреност, радост и шарм. Њена порука гласи: Неки људи баш имају среће, ево на пример ја! Тај став узели смо као мото читаве представе.