Пре неколико година наишао сам на фотографију и текст о Момчилу Гаврићу, дечаку који је као најмлађи српски војник прошао све битке и голготе Великог рата. Запитао сам се како је могуће да о њему ништа не знам, а онда је уследило питање шта је моја генерација уопште учила из историје о Првом светском рату. Колико моје псеудо-сећање сеже, сви смо знали за Гаврила Принципа и атентат у Сарајеву. То је био повод за почетак рата за који сви знамо како се завршио - нашом победом. И то је то! О томе како је памет победила снагу, како је изузетно умна војна стратегија наших генерала спасила војску и, попут Давида победила Голијата, потукла велику силу и спасила земљу и народ, моја генерација учила је само кратко опште место у уџбенику наше историје. Прича о Момчилу Гаврићу одмах ме је заинтересовала, а после две године десила се коинциденција да су ме из Малог позоришта “Душко Радовић” позвали да напишем и драмски текст на ову тему. Позив сам без двоумљења прихватио и следећи чувено правило да “сценариста увек прича једну причу да би испричао другу”, из разлога које сам већ навео, а из којих се може извући и “наравоученије” комада (“Ум царује,...

Пре неколико година наишао сам на фотографију и текст о Момчилу Гаврићу, дечаку који је као најмлађи српски војник прошао све битке и голготе Великог рата. Запитао сам се како је могуће да о њему ништа не знам, а онда је уследило питање шта је моја генерација уопште учила из историје о Првом светском рату. Колико моје псеудо-сећање сеже, сви смо знали за Гаврила Принципа и атентат у Сарајеву. То је био повод за почетак рата за који сви знамо како се завршио - нашом победом. И то је то! О томе како је памет победила снагу, како је изузетно умна војна стратегија наших генерала спасила војску и, попут Давида победила Голијата, потукла велику силу и спасила земљу и народ, моја генерација учила је само кратко опште место у уџбенику наше историје. Прича о Момчилу Гаврићу одмах ме је заинтересовала, а после две године десила се коинциденција да су ме из Малог позоришта “Душко Радовић” позвали да напишем и драмски текст на ову тему. Позив сам без двоумљења прихватио и следећи чувено правило да “сценариста увек прича једну причу да би испричао другу”, из разлога које сам већ навео, а из којих се може извући и “наравоученије” комада (“Ум царује, итд). Кроз сурову и потресну причу о дечаку, у форми школског часа, кроз драмску радњу, покушао сам да испричам причу о вихору Великог рата, о голготи коју је Момчило Гаврић прошао и о свему што је требало да научим у Момчиловим годинама, а нисам. С љубављу, Игор Бојовић