Добро децо, шта је ово?

Тако је драга моја дечице, то је вуна. Ту вуну добијамо од једне меке и топле животиње, од овце. Њено руно је тако меко и топло као и прича коју је 1953. године написао Иво Андрић. Та приповетка зове се „Аска и вук“. Ово је прича о насиљу и како то насиље зауставити. Иво Андрић је био сведок великог насиља и у Првом и у Другом светском рату зато је писао и покушавао да мења људе јер је веровао у добро.

Аска: Ја желим да будем балерина.

Вук: Хтео сам само да видим цело чудо до краја…

Наставница: А није ни знао да је уметност бескрајна!

Иво Андрић био је југословенски књижевник. Рођен је у Долцу код Травника 1892.године. Његов најпознатији роман је „На Дрини Ћуприја“ за који је 1961.године добио Нобелову награду за књижевност због епске снаге којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље. Његова остала позната дела су Ex Ponto, Пут Алије Ђерзелеза, Травникчка хроника, Госпођица, Проча о везировом слону, Проклета авлија као и многа друга. Пишчева последња жеља била је да се након његове смрти сваке године додељује Андрићева награда за причу или збирку прича, и ово се поштује почев од 1975.године до данас. Годину дана након Андрићеве смрти, 1976. у Београду је основана Задужбина Иве Андрића.  Значај Иве Андрића за нашу књижевност огледа се у томе што је у својим причама настојао да открије како су историјске околности стављале људе са наших простора у изазовне и често тешке ситуације, а при том је настојао да шири пацифизам баш као у причи „Аска и вук“.

„Ми и не знамо колико снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење, и не слутимо шта све умемо. То се открива само у великим и изузетним тренуцима као што је овај. Аска игра игру, за свој већ изгубљени живот!“

Иво Андрић

Рођена 1963. године у Београду. Члан Омладинско-драмског студија РТБ код Бате Миладиновића десет година. Од 1983. до 1990. стално запослена у Позоришту лутака „Пинокио“. Школске 1990-1991. уписује редовне студије на ФДУ смер позоришна и радио продукција.

У Малом позоришту „Душко Радовић“ стално запослена од 1994. године. Самосталном режијом почиње да се бави од 1996. на предлог Србољуба Станковића. До тада је била његов помоћник режије на више представа. У својој професионалној каријери има око 50 премијера, два филма и негде око 300 епизода телевизијских луткарских серијала.

Преко десет година се бавила синхронизацијом цртаних филмова и реклама. Поред „Валтровићевих“ награда и „Милене Начић“ за анимацију у оквиру годишњих награда у свом позоришту носилац је многобројних награда на домаћим и међународним фестивалима.

Представе које је режирала учествовале су на међународним фестивалима у Прагу, Бечу, Лисабону, Клужу и Исфахану.

Члан ASSITEJ-а Србије.