О ПРЕДСТАВИ

Представу „Камени цвет“, инспирисану чувеном руском бајком, а по тексту драмске списатељице Миле Машовић, на дечију сцену Малог позоришта „Душко Радовић“ поставља Никита Миливојевић, један од наших водећих редитеља. Овај пројекат је новина на београдским позорницама за децу јер се уместо класичне позоришне технике користи савремена форма „причања приче“ (storytelling). Ова врста представе повлачи високе глумачке циљеве јер се целокупна сценска илузија гради кроз сложену комбинацију глумачке игре и анимације лутака. У представи учествује шесторо глумаца из ансамбла, и двоје гостујућих глумаца. Главни ликови су мајстор Петрушко, његов млади шегрт Данило, размажена Принцеза и њена Дадиља, као и зла чаробница Горска царица. Оно што ова представа поручује деци је да су највредније ствари на свету нематеријалне, а пре свих то је љубав.

О РЕДИТЕЉУ

Никита Миливојевић један је од водећих српских позоришних редитеља данас.

„Ангажованошћу својих представа обележио деведесете године у српском театру, а смелим и новим читањем класике увео га у нови век.”
(Јован Ћирилов)

Добитник је свих релевантних позоришних признања за режију у нашој земљи: (награде Бојан Ступица, пет Стеријиних награда за режију, Битефове награде, критике позоришног часописа Сцена, годишњих награда: Народног позоришта Београд, Југословенског драмског позоришта, Градa-театар Будва, Народног позоришта Љубиша Јовановић Шабац, и многих других на фестивалима широм Србије: Крагујевац, Јагодина, Вршац, Шабац, Нови Сад, Младеновац).

У заједничкој анкети позоришних критичара Србије представа „Бановић Страхиња“ у режији Никите Миливојевића проглашена је најзначајнијим остварењем деведестих година у српском театру.

Написао је сценарио и режирао играни филм „Јелена, Катарина, Марија“ (New York, 2008-2009.) по мотивима књиге New York, Beograд Д. Микље.

Режирао у Грчкој, Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Немачкој, Италији, Кипру, Великој Британији, САД (Калдерон, Шекспир, Есхил, Софокле, Чехов, Булгаков, Пинтер, Т. Ман, Брехт, Х. Милер, Ружевич, Витрак, Јонеско, Бонд, Бекет, Стопард, Метерлинк, Сартр, Ибзен, Вајлдер итд.)

1996-2004. Редовни професор на одсеку глума/режија, Академија уметности, Београд

2005-2009. Директор Београдског интернационалног театарског Фестивала (БИТЕФ) и Театра Битеф.

2009. Редовни професор на Катедри за глуму/режију, Академија уметности Нови Сад.

Живи и ради у Београду .

О ПИСЦУ

Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је у Београду на Факултету драмских уметности, на катедри за Драматургију 2010. године, као и на Филолошком факултету у Београду, на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе, као докторант - стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије. Добитница је бројних књижевних награда, као што су: „Бранкова“ награда, „Селенићева“ награда и „Кулунџићева“ награда. Најпоноснија је на награду коју јој је доделио дечији жири на фестивалу у Котору 2008. године. Добитница је награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, исте године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна Глиста“, позориштанце „Пуж“, Београд: 2008; „Гуливер на путовању“, позориште лутака „Пинокио“, Земун: 2009. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица: 2014. Живи и ради у Београду.

РЕЧ ПИСЦА

Сви смо чули за изреку ДЕЦА СУ НАШЕ НАЈВЕЋЕ БЛАГО. Али шта је ПРАВО БЛАГО за нашу децу? Деца ће вам углавном рећи да је њихово БЛАГО оно што имају, а не оно што умеју. То је тужно, али то је истина.
Наша деца од својих најранијих дана чезну за различитим каменим цветовима савременог друштва. Камени цветови ничу свуда унаоколо - у облику скупих играчака, скупих патика, скупе одеће, скупих забава, ничу у рекламним блоковима којима се прекида дечији и образовни програм на телевизију, ничу на улици, у супермаркетима. Камене цветове често деци намећу и они који их воле највише на свету – родитељи, баке и деке, другари. Растући међу таквим цвећем, деца и сама једног дана израсту у један такав цвет – камени цвет који не уме и не може ништа сам да уради, и који жели само да му се други људи диве.
Причајући испочетка стару уралску бајку покушала сам да јој дам не само ново рухо, односно драмску форму, већ и нов смисао и ново значење. Камени цвет је метафора за купохоличарски дух у коме одгајамо нове генерације клинаца. Уместо да чезну за материјалним стварима, гледајући ову представу деца ће почети да маштају о својим подвизима, о својим делима, створеним својим рукама, својим трудом, храброшћу, упорношћу и љубављу.

Кад волиш некога срцем баш целим
Покажи своју љубав делима смелим
Немој да будеш свезана врећа
Знај само храбре увек прати срећа

Без љубави је земља само камен
Без љубави је сунце само пламен
Без љубави је месец само мена
Без љубави је човек само стена

Свака је љубав бајка за себе
Ал’ само једна је створена за тебе
Зато не дај да те нико никад лаже
Ради само оно што ти срце каже

Мила Машовић, драмска списатељица