У срцу зеленог парка Ташмајдан, смештено је Мало позориште „Душко Радовић“. Окружено природом и игралиштима где се пре или после представе може шеткати, играти и уживати, оно мами децу и одрасле у чаробни свет позоришта.
Код нас су добродошли сви узрасти – представе се играју на две сцене, где је свака представа пажљиво прилагођена одређеној публици.
Дечија сцена, намењена малишанима већ од 1+ године, нуди чаробне луткарске и драмске представе. На Сцени за младе, публика у старијим разредима основне школе и у тинејџерском узрасту може уживати у класицима и лектири, али и у савременим текстовима који се на један зрелији начин обраћају публици.
Кад већ спомињемо лектиру, вреди рећи да смо радо посећени од стране школа, јер организоване посете ученицима пружају јединствено образовно искуство сусрета са позориштем које је кројено баш по њиховој мери.
Иако смо мало позориште, имамо велико поље деловања и активно учествујемо у гостовањима широм Србије, али и света, тако да наше представе стижу до публике независно од тога где живе или којим језиком говоре.
Осим представа, публици нудимо и инсајдерски поглед на позориште кроз програм “Иза кулиса”, који кроз организоване посете, разговоре и радионице омогућава упознавање публике са процесом стварања представе.
Ако желиш да сазнаш још више о Малом позоришту “Душко Радовић”, прича о томе како је оно настало и како се развијало пуна је занимљивих ликова и преокрета (као и наше представе)! Звучи ти занимљиво?
Историјат
У потрази за зградом (Позориште без позоришта)
На свом почетку, у мају 1948. године, када је основано, Мало позориште је носило други назив: Позориште лутака Народне Републике Србије. За директора позоришта именован је Божидар Валтровић, пионир луткарства и покретач идеје о оснивању првог професионалног марионетског позоришта у Београду. Прва одредба о раду позоришта садржала је упутства за различите позиције у позоришту, на пример, домар-послужитељ који „треба да је отресито лице и упућен у дужности свога позива“, или чистачи просторија који „треба да су лица добрих моралних квалификација“.
Позориште је званично отворено 23. октобра 1949. године премијером Пепељуге Владимира Назора у режији Предрага Динуловића, одржаном у дворани хотела „Палас“ који је био прва „кућа“ Позоришта. Почетак није био лак: није било стручних кадрова, луткарска литература у Србији готово да нија постојала, а услови за рад били су више него скромни. Редитељка Марија Кулунџић овако описује простор: „Био је то некадашњи бар Хотела. Сала је била мрачна, загушљива и хладна. У једном углу просценијума налазила се велика гвоздена пећ којој смо се у почетку радовали, јер смо на њој могли да огрејемо руке и испечемо по који кестен, но, ускоро смо искусили и њене лоше стране. Када због ветра оџак не би добро повукао, дим би се враћао право на сцену. (…) Није нам било лако, но, тешили смо се да је сваки почетак тежак. И било нам је лепо, јер смо имали своје позориште лутака.“
У овом привременом и не претерано комфорном дому позориште је остало непуне три године – крајем 1952. морало је да га напусти, и тако је остало без „крова над главом“. Позориште, које је у међувремено променило име у Београдско марионетско позориште, практично је обуставило рад све до усељења у салу на Теразијама 45, 3. јануара 1955. године, које је по својој опремљености и неподесности такође представљало привремено решење. Позориште је тамо, негујући искључиво марионетски репертоар, функционисало пуних 13 година!
Позориште на Ташу
Година 1962. десиле су се неке веома значајне ствари за позориште:
1) Савет за културу града Београда донео је одлуку о подизању нове зграде на Ташмајдану.
2) Београдском марионетском позоришту припојена је Гињол-сцена Позоришта „Бошко Буха“ (гињол је, иначе, врста лутке која се навлачи на руку, за разлику од марионете којом се управља концима). Тако су се сви београдски луткарски уметници нашли под „истим кровом“, и настало је Београдско позориште лутака.
Реорганизовано позориште радило је на две сталне сцене: на Теразијама се неговао марионетски репертоар, док су у малој сали Дома културе „Вук Караџић“ приказиване гињол представе. Уз гињол, некада искључиво марионетско позориште усвојило је нове технике – јавајке (лутке на штапу), а касније и позориште маски, тзв. црни театар (физички театар који настаје уз помоћ ултраљубичастог светла) и театар сенки (врста театра где глумци помоћу сенки стварају призоре).
На конкурсу за нову зграду поред Таша, у склопу комплекса Дома пионира (коме данас припада Дечји културни центар), победио је Иван Антић, значајни архитекта. Изградња новог позоришта трајала је од 1963. до 1967. године.
Ко је био Иван Антић?
Иван Антић је један од најуспешнијих и најцењенијих архитеката социјалистичке Југославије и постсоцијалистичке Србије. Међу његовим реализованим пројектима су: Музеј савремене уметности на Новом Београду (за који је добио Октобарску награду Београда); спомен-музеј крагујевачким жртвама у Шумарицама; Спортски центар „25. мј“ на Дунаву; Хала „Пинки“ у Земуну итд. Иначе, поред споменутог рада на згради позоришта и Дому пионира, Антић је учествовао и у пројектовању зграде за РТВ Београд.
Током изградње нове куће на Ташмајдану, Београдско позориште лутака добило је и ново име – званично је постало Мало позориште 28. децембра 1967. године.
О избору имена у монографији поводом 20. година постојања позоришта, овако га објашњава проф. Јан Малик, генерални секретар УНИМЕ (Unima – Union Internationale de la Marionnette):
„То је симпатично зато што звучи скромно, без патоса, без кокетерије, без претеривања и мегаломаније. А истовремено баш тај непретенциозни назив много обавезује. (…) Гледалац очекује да му управо то м а л о позориште пружи в е л и к и доживљај. (…) Београдском МАЛОМ ПОЗОРИШТУ и у том смислу служи на част његов назив.“
А велики доживљај у Позоришту до краја шездесетих доносио је разноврстан репертоар представа, од којих се истичу Све, све, али занат Драгутина Добричанина у режији Соје Јовановић, Звезда Фифи Драгана Лукића у режији Живомира Јоковића, Деда Старудија Валентина Андријевића у режији Србољуба Станковића, На слово, на слово по поезији Душана Радовића, у режији Вере Белогрлић (која је режирала и веома успешну истоимену ТВ емисију, а у представи се појављује и Мића Татић из емисије, са чувеним лутком Аћимом), Пардон, парадни трчуљак Александра Поповића у режији Србољуба Станковића. У овом периоду, позориште гостује по бројним градовима широм тадашње Југославије, као и у Варшави представама Прича с мора, Наше игре и Ћира 2. Поред Божидара Валтровића, првог управника, у овом периоду позориште су водили Милутин Ћирић, а затим Мајо Ђуровић.
Био једном један Душан Радовић
Мало позориште званично је отворено 6. јуна 1968. године свечаном премијером луткарске представе Наше игре у режији и кореографији Јелен Беложански, у којој се могао видети сплет народних кола од Македоније до Словеније. Свечани чин отварања обавио је дечији писац Бранко Ћопић. Отварање нове зграде изазвало је одјек у штампи широм тадашње Југославије. Коначно, позориште је добило услове да искаже свој пуни сјај, и наредних година је постајало све омиљеније место и за децу и за одрасле, а међу њима је био и Душан Радовић, који је у монографији поводом 30 година позоришта оставио сведочење о високом мишљењу које је имао о Малом позоришту.
Душко Радовић: „Следећих 30 година“
„Гледаоци првих представа Малог позоришта могли би већ имати унуке. Заиста, много је времена прошло и нагомилало се много доказа против младости свих оних који тај почетак памте. (…)
Размишљам или сањам шта бих радио пред том могућношћу, да су ми ова памет а оне године. Да сам на почетку а не на крају. Да од мене, неким делићем, зависи судбина Малог позоришта у следећих тридесет година.
Веровао бих, много, у културну и педагошку мисију луткарства. Као да не постоји ништа важније ни лепше.(…) Учио бих од старих и добрих како да их превазиђем. И у амбицијама и у резултатима. (…)
Трудио бих се да још боље упознам децу. (…) Много бих маштао и непрестано покушавао да откријем нове могућности за поетске димензије представа. Веровао бих да томе нема границе.
Урадио бих највише што могу и било би ми жао што не могу више. Био бих мало задовољан а мало љубоморан на оне који ће то моћи. “
Неколико година касније, Душко Радовић је преминуо, а колектив Малог позоришта је одмах затим уложио захтев да се име позоришта промени, односно, допуни, што се и догодило, 23. октобра 1984. године, у част Душку и књижевном наслеђу које је оставио за собом.
У периоду до краја седамдесетих година, позориште је одржавало просек 4 премијере и 400 извођених представа по години. Одржавања је сарадња са луткарским позориштима у Хрватској, Босни и Словенији, као и позориштима „Гуливер“ у Варшави и „Државним луткарским позориштем сказки“ у Санкт Петербургу, а сем у овим градовима, Позориште је гостовало и у великим европским позоришним центрима као што су Лођ, Катовице, Братислава, Букурешт, Софија.
Истичу се представе Палчица по Андерсеновом класику у режији Марије Кулунџић, Градић Нећко пољског писца Збигњева Поправског, у режији гостујућег пољског редитеља Јана Потишила, Фантазије по тексту и у режији словачког редитеља Бохдана Славика, Лоптица скочица Малика Јана у режији Марије Кулунџић, Баба Рога Љубивоја Ршумовића у режији Соје Јовановић, Симпатија и антипатија Јована Стерије Поповића у режији Радослава Лазића, Судбина једног Чарлија Аце Поповића у режији Бранслава Крављанца (музику је, као и за многе друге успешне представе Малог позоришта, радио композитор Зоран Христић), Аска и Вук Иве Андрића у режији Драгомира Јовића…
У овом периоду, позориште воде луткар и в.д. управника Јанко Врбњак, а затим и управник Душан Родић.
Три сцене једном „малом“ позоришту
У периоду осамдесетих година, у позоришту је већ постојао суживот лутака и живих глумаца на сцени, и репертоар је био врло разнолик: марионетске представе, монодраме, балети, мјузикли… Примож Беблер (управник позоришта од 1. децембра 1984), човек огромне позоришне енергије и културе, окупио је уметнике око три различите сцене: Дечија луткарска сцена, Дечија драмска сцена и Вечерња сцена Радовић (отворена 1986. године представом „Мистерија… Београд“ у режији Иване Вујић) радиле су годинама паралелно на истој сцени, а све представе су припремане у истом простору. Било је уобичајено да се свакодневно одиграју две до три представе, понекад и четири, и одрже две до три пробе. „Динамичној“ свакодневици Позоришта свакако је доприносио ресторан и клуб с популарном терасом (која је „напустила“ позориште тек 2007. године).
У овом периоду, изводе се како класици, тако и савремен писци, домаћи и страни: Нушић, Витезовић, Д. Михаиловић, Булгаков, Хавел, Бора Ђорђевић, Радовић, Мрожек, Андрић, Буковски, Макијавели, Домановић… Истичу се представе Коњић Грбоњић Петра Павловича Јершова у режији Јуриј Јелисејева, Несташни лутак (по Пинокију Карла Колодија) у режији Марије Кулунџић, Снежана и седам увозних патуљака Аце Поповића као и Две бабе и три жабе Зорана Поповића, обе у режији Слободанке Алексић; Јарац живодерац Аце Поповића, као и Напет шоу Младена Милићевића, обе у режији Дубравка Бибановића, Мали принца у адаптацији Бранислава Крављанца и режији Давора Младинова, и тако даље.
Рат …и обнова
Деведесете године су за Мало позориште „Душко Радовић“ биле обележене ратом, али и обновoм. Опште осиромашење је принудило позориште да се одлучи за дечију или вечерњу сцену, и превагнула је дечија. Управници Стеван Копривица, а затим и Мирослав Алексић, настојали су да Позориште и у ратним околностима ради што је боље могуће.
Током НАТО бомбардовања, Мало позориште „Душко Радовић“ је имало богату делатност у природи: на „измештеној сцени“, у Ташмајданском парку, према једној статистици, играно је и по четрдесет бесплатних представа месечно, укључујући и бесплатна гостовања по градским општинама Београда. Упркос ратном стању, у позоришту су чак одржане и две премијере.
У међувремену, „Радовић“ је постао и истинска жртва „спољне агресије“, као једино београдско позориште на коме је дошло до „колатералне штете“ током НАТО бомбардовања. У обнови су помогле градске власти, као и глумачки ансамбл који се нашао у новим улогама зидара и молера. Вечерње новости пишу: „Већ другу сезону запослени у Малом позоришту „Душко Радовић“ проводе лето без годишњег одмора, радећи између представа, суботом и недељом, па и ноћу“.
Захваљујући здруженом раду колектива, 52. сезону Мало позориште започело је обновљено и спремно за рад.
Током ове турбулентне деценије, истицале су се награђиване представе Баш челик Игора Бојовића као и Талични Том и Далтони Стевана Копривице у режији Милана Караџића, Лепотица и звер Србољуба Станковић (режија и текст), Девојчица са шибицама Ханс Кристијан Андерсена, у режији Татјане Станковић, Две обале Владимира Андрића (режија и текст), и тако даље.
Три сцене једном „малом“ позоришту
У 2000-им годинама, управнице Маша Стокић, а затим и Ања Суша припремале су позориште за темељну реконструкцију. Архитекта Иван Антић, творац првобитног пројекта, укључио се у радове, али је због здравствених разлога морао да одустане. Позориште је пресељено на Нови Београд, и 2012. године започета је реконструкција позоришта којом су санирана оштећења, али и створена још једна сцена са монтажним седиштима у главном холу. Овим је обезбеђен додатни простор за потребе позоришта које је у првој деценији новог миленијума напокон добило Сцену за младе, али и приредило прву представу намењену бебама. а потом се, по завршетку реконструкције 2014., вратило на своје старо место на Ташмајдану, где широм раширених руку и данас дочекује публику свих узраста.
Двехиљадите су године када Мало позориште „Душко Радовић“ паралелно ствара представе за децу и за младе на вечерњој сцени, и иновативност репертоарске политике доводи до бројних успешних представа, гостовања и награда. Да наведемо само неке: Био једном један лав Душка Радовића у режији Татјане Станковић, Сестре по метли Терија Прачета у режији Кокана Младеновића, Свет једног цвета у режији и по тексту Татјане Станковић, Лажеш Мелита Ивана Кушана/Сене Ђоровић у режији Бојана Ђорђева, Андерсенови Кувари Драгослава Тодоровића (текст и режија)…
Гостује се на БИТЕФ фестивалу, у оквиру главног програма: No name: Снежана Роберта Валсера, у режији Бојана Ђорђева; као и у showcase програму: Корак даље, корак ближе (а. кр. Бојана Младеновић и Душан Мурић), Жан Лик Лагарс: Сам крај света (ред. Влатко Илић) – награђивана на Стеријином позорју), Андреа Валеан: Кики и Бозо (Никола Завишић), Милан Марковић: Добро јутро, Господине Зеко (Јелена Богавац), Матијас Андерсон: Тркач (Стеван Бодрожа).
Путује се у Русију, Иран, Немачку, Турску, Јапан, Јужну Кореју са представама Андерсенови Кувари, Свет једног цвета, Окамењени принц (ред. Марк ван дер Велден), Далија Аћин Thelander, Маја Пелевић: Књига Лутања (Далија Аћин), Фалк Рихтер: Бог је Диџеј (Милош Лолић)…
Мало позориште учествује на Бијеналу сценског дизајна и добија гран при креативним тимовима представа Петар Пан, Мала сирена, Свет једног цвета, Андерсенови кувари, Момо и Добро јутро, господине Зеко!
2010-те су донеле, са следећим управницима (в.д. Дамјан Кецојевић, в.д. Бојан Лазаров, Александар Родић, па Александар Николић), постепено усмеравање репертоара претежно на Сцену за децу. Истичу се представе Далије Аћин (текст, кореографија, режија) Неке врло важне ствари, затим Пет дечака Симоне Семенич/Миње Богавац у режији Ане Григоровић, Циркус Марио & Нета Милена Деполо у режији Драгослава Тодоровића, Аска и вук Ива Андрића у адаптацији и режији Татјане Пипер Станковић.
Често у историјским текстовима спомињеном текстописце и редитеље, а заборављамо оне друге, једнако битне који су једно позориште чинили виталним. Не смемо, зато, заборавити пионире марионетске сцене, уметнике-извођаче који су дуго и предано, на самими почецима, носили репертоар Малог позоришта, као што су Јанко Врбњак, Милорад Гагић и Зоран Сретеновић; драматурге као што су Бранислав Крављанац, композиторе као што је Зоран Христић, бројни креаторе лутака, костима, сценографије… споменута имена су само врх леденог брега! На несрећу овог кратког историјског прегледа – а на срећу Малог позоришта – толико је посвећених уметника прошло кроз његова врата да је немогуће све их набројати а да се не огрешимо о неког. Ипак, њихов траг је остао уткан у богату историју овог позоришта, чинећи га једним од најзначајнијих дечјих позоришта у Србији.
Галерија
