О Душко Радовићу
Душан „Душко“ Радовић је био истакнути српски писац, песник, афористичар и уредник.
Његово стваралаштво за децу и одрасле, као и његов хумор и духовитост, оставили су дубок траг у култури Србије. Савременици га се сећају као човека мрког погледа и тмурног израза лица са душом мекшом од облака.
Рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу. Његов отац Угљеша био је машиновођа пореклом из Вранића код Чачка, док је мајка Софија Стефановић била из Ниша. Душков брат је познати атлетски тренер Бранимир „Брана“ Радовић.
Душко је током своје каријере обављао бројне функције у медијима и уметности. Био је главни уредник Пионирских новина, уредник програма за децу на Радио Београду и Телевизији Београд, уредник листа Полетарац, новинар Борбе, а од 1975. године уредник Студија Б.
Најширој публици је познат по афоризмима емитованим у емисији Београде добро јутро на Студију Б, касније објављеним у три књиге под називом Београде, добро јутро. Написао је бројна дела за децу, укључујући песме (збирке Поштована децо, Смешне речи, Причам ти причу, Вукова азбука, Зоолошки врт), поеме (Че, трагедија која траје са М. Бећковићем), приче (збирка песама и прича Причам ти причу), ТВ серије (На слово, на слово), драме (Како су постале ружне речи, Капетан Џон Пиплфокс). Добитник је бројних награда, укључујући: Невен, Младо поколење, Награду змајевих дечјих игара, Награду стеријиног позорја, Седмојулску награду, као и диплому Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Преминуо је 16. августа 1984. године у Београду, након чега је Мало позориште, у његову част, променило име у Мало позориште „Душко Радовић“. Његова дела су превођена на све значајније светске језике, а његов допринос дечјој књижевности и хумору оставио је трајан траг.
„Боље је правити добра и лепа дугмета него лоше бродове“
