Чувени роман Александра Аце Поповића „Судбина једног Чарлија“ носи снажне емоције блиске сваком детету, као и одраслом човеку: страх од напуштености и чежња за мајком, блискост нераздвојног пријатељства, љубав за коју се чине велика дела, понос због успеха и понесеност славом, туга због растанка, али и утеха због повратка у окриље мајке. Чарли је на почетку незрело маче, сурово остављено да се стара само о себи, а на крају мачак са богатим животним искуством. Крај, иако препун емоција, има своју нежну филозофску поруку да је живот боље искусити него остати заувек везан за родитеље, јер то искуство живота, иако понекад тешко, уједно је и нешто најлепше на свету.

Ана Томовић

Ова представа намењена је искључиво деци старијој од пет година, као и одраслима који су спремни да се отисну на путовање са мачком Чарлијем и сагледају наш свет „мачијим очима“. Из те „доње“ перспективе, откривају се све лепоте успеха и све страхоте пада које могу да задесе свакога ко жели да од живота окуси нешто више.

Давне 1976. године први пут је одиграна представа о мачку Чарлију на сцени Малог позоришта. Публику је тада шокирао „тужан крај“ у једној представи за децу.  У овом римејку, ауторке нам на нови начин тумаче роман Аце Поповића, показујући нам да је искуство које стичемо одрастајући, а потом и старећи, највреднија ствар која нам се може десити у животу. На крају животног пута сваког од нас, па тако и мачка Чарлија, једино што нам трајно остаје су наше успомене.

Мила Машовић-Николић

Ана Томовић, рођена 1979. у Београду, дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду.

Режирала је представе према делима класичних аутора: Бертолта Брехта (Мајка Храброст и њена деца), Ф. М. Достојевског (Злочин и казна), Вилијема Шекспира (Ромео и Јулија), Ђованија Бокача (Декамерон), Георга Бихнера и Ернста Толера (Случај Војцек – Хинкеман), Артура Шницлера (Повратак Казанове), Ингмара Бергмана (Јесења соната)… као и савремених драматичара: Милене Марковић (Брод за лутке), Филипа Вујошевића (Halflife и Роналде, разуми ме), Дорунтине Баше (Прст), Стеле Фихили (Патка и Моногамија), Луца Хибнера (Creeps), Игора Бауерсиме (Norway. Today.)…

Радила је у београдским позориштима: Југословенском драмском позоришту, Народном позоришту, Атељеу 212, Београдском драмском позоришту, БИТЕФ театру, Малом позоришту „Душко Радовић“, Позоришту „Бошко Буха“, као и у Српском народном позоришту у Новом Саду, Сомборском позоришту, Theater Oberhausen у Немачкој и казалишту „Иван Пл.Зајц“ у Ријеци…

Учествовала је на фестивалима: Битеф, МЕСС, „Die Neue Stücke aus Europa“ у Визбадену, „European Young Directors Forum“ у La Mama Theatre у Њујорку, Стеријино позорје, Борштниково сречање, Јоакимфест, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Desire фестивал у Суботици…

Била је асистенткиња режије на пројекту Fast Sicher Бобе Јелчића и Наташе Рајковић у Theater am Neumarkt u Цириху 2007. и на пројекту Endstation Sehnsucht Штефана Кимиха у Thalia театру у Хамбургу 2008.

Добитница је две награде „Јоаким Вујић“ за режију. Њена представа Брод за лутке победница је 54. Стеријиног позорја 2009. године, (где је добила укупно 7 награда) а представа Мајка Храброст и њена деца проглашена је представом сезоне 2013/2014. Народног позоришта у Београду.

Сарадница је на сценарију за филм Ничије дете редитеља Вука Ршумовића који је освојио преко 30 међународних награда.

У позоришту „Душко Радовић“ режирала је Вештице Роалда Дала у сезони 2010/2011.

Тамара Радојчић Обреновић је рођена 1978.године у Београду. Студирала је Немачку књижевност на RWTH Aachen (Немачка) и Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Радила је као сценариста на бројим ТВ серијама и емисијама за децу и младе. Објављивала је колумне у часописима на тему међуљудских односа и активно је учествовала у пројектима заштите културе за децу и младе  – УРА КУЛТУРА. Ауторка је блога „Gaga Blues“, где с бројним читаоцима полемише на тему родитељства.

Говори четири језика, има четворо деце и тренутно живи, ради и пише у Прагу.