Мало позориште „Душко Радовић“ 23. октобра у 20 сати прославиће 75 година рада. Позориште ће тог дана доделити јубиларне и годишње награде, али и испратити у пензију глумицу Љиљану Перош која је у Малом позоришту „Душко Радовић“ провела чак 50 година!

У оквиру прославе 75. рођендана Мало позориште „Душко Радовић“ припремило је бесплатне програме као поклон својој публици и то*:

Субота, 26. октобар
15.00 Потрага „75. корака до Радовића“ / Ташмајдански парк пријави се
17.00 Представа „Чудне љубави“ пријави се

Недеља, 27. октобар
10.00 Потрага „75. корака до Радовића“ / Ташмајдански парк пријави се
12.00 Представа „Мала школа рокенрола“ пријави се

* Сви програми су бесплатни, уз обавезну резервацију на билетарници позоришта или путем сајта www.malopozoriste.co.rs

Следећих 75 година

У брошури „75. Година растемо заједно“ коју је написао драмски писац Ђорђе Косић, а графички дизај и илустрације урадила Бојана Стојановић, присећамо се неких од најзначајнијих представа Малог позоришта, попут „Лоптице скочице“, „На слово на слово“ али можемо читати и веома занимљива сведочанства запослених у позоришту попут билетара Дулета и Дарка, инспицијента Анђелка, глумачког секретара Сандре и многих других.

„Душко Радовић је поводом тридесет година позоришта, године 1969., написао текст под називом „Следећих 30 година“, где Малом позоришту жели успешних следећих 30 година и примећује да би гледаоци првих представа већ могли да имају унуке. Данас, унуци тих унука би већ могли да имају своје унуке, а Душкових 30 година не само да је прошло, већ смо тачно на пола пута ка – трећих тридесет година! 

Ђорђе Косић, „75. Година растемо заједно“

Историја позоришта у дигиталном формату

У сусрет обележавању 75. година рада позоришта, у периоду од маја до септембра 2024. године, Викимедија Србије је у сарадњи са Малим позориштем „Душко Радовић” реализовало пројекат Википедијанац стажиста. У оквиру пројекта је до сада ослобођен највећи број фотографија (1.755) али и других датотека мултимедијалног садржаја. Међу овим датотекама, налазе се бројне фотографије представа, глумаца, плакати, монографије, скице костима и многе друге занимљивости.

• Број нових чланака: 61
• Број допуњених чланака: 44
• Број илустрованих чланака: 96
• Број датотека на Викимедијиној остави: 1.756
• Број књига: 5
• Број плаката: 12
• Број програма: 65

„Сарадња између Викимедије Србије и Малог позоришта „Душко Радовић“ представља изузетан пример како културне институције могу обогатити своје наслеђе путем дигитализације и ослобађања садржаја. Дигитализоване фотографије и монографије не само да чувају историју позоришта, већ постају доступне широј јавности на Википедији и Викимедијиној остави. Овим пројектом, заједнички доприносимо очувању културне баштине и унапређењу слободног знања, отварајући врата будућим генерацијама да уче о богатом историјату ове значајне институције.“

Горана Гомирац,
Менаџерка за сарадњу са институцијама културе 

Глумица Љиљана Перош – 50 година рада у Малом позоришту „Душко Радовић“ 

Данас није никаква вест да неко одлази у пензију, али када у пензију одлази неко ко је провео пуних 50 година у позоришту које ове године слави 75. рођендан, и када је тај неко уласком у то позориште постао најмлађа професионална глумица у тадашњој Југославији, и тиме улази у историју југословенског позоришта, онда морате признати да је то данас вест! То сам ја, Љиљана Перош, а ево како је све почело:

У првом основне, сама сам написала мини монодраму и извела је пред наставницима. Били су толико одушевљени да ме шаљу на општинско такмичење где освајам прво место. Као награду од школе добила сам част да те године председнику Титу честитам рођендан у име школе. Сећам се да ми је Тито рекао: „Зар ти тако мала, па већ мени честиташ рођендан?“ Имала сам тада 6 година, јер сам у школу пошла раније.Тада су мојој мајци сугерисали да одем на аудицију код тада чувеног Бате Миладиновића, који је водио драмски студио при радио Београду. После само 3 месеца добила сам улогу у копродукционом филму „Три супермена“ и почела да рецитујем на радију у емусији „Добро јутро децо“ која се емитовала свако јутро.

Прва права позоришна улога била је у тадашњем Савременом позоришту на Црвеном крсту (данашње Београдско драмско). Играла сам Ерну у представи „Николетина Бурсаћ“ кога је играо Тома Курузовић.

Као некога ко се истицао својим радом, Бата Миладиновић ме је наградио одласком на на Нишки фестивал. Док смо цекали на полазак, присао нам је филмски режисер Милутин Косовац и рекао да управо трага за девојцицом за свој нови филм. Тако сам добила улогу у филму „Морнар и 19 девојака“ где су главне улоге играли Џејн Биркин и Серж Гензбур, Спела Розин… Али судбина се опет побринула и у исто време добијам једну од главних улога у серији од 12 епизода „Са ванглом кроз свет“ која је доживела огроман успех. У исто време снимам филм у Херцеговини и Дубровнику, и серују у Београду. Школа ми је дозволила да будем 3 месеца одсутна и зато седми разред полажем на крају године, одличним успехом.

Са 14 година са драмским студиом гостујем у московском позоришту и после изведбе монодраме „Мањоцка“ директор тог позоришта изговара да би му велика зеља била да ме ангажује за његово позориште.

Једнога дана на час драмског студија долази управник Малог позоришта, Мајо Ђуровић, и између осталог каже да ће његово позориште ускоро расписати конкурс за нове глумце. Када сам питала Бату Миладиновића да ли могу да конкуришем он ми је одговорио: „Ма шта је теби, ти си балавица, они траже зрелу глумицу“. Упркос томе, била сам тада довољно храбра и луда да закуцам на врата управника. Рекао ми је да постоји проблем због мојих година (16) али су му правници рекли да уз претходни пристанак родитеља могу да конкуришем. Наравно да сам их убедила, појавила се на аудицији и од 27 пријављених глумица, једно радно место је припало мени. Тако сам 1974 године постала најмлађа професионална глумица у историји југословенског позоришта. Ту се заврсава први део приче.

Била сам фасцинирана уласком у професионално позориште и тај мирис сцене, костима, гардеробе, остаће у мени упамћен заувек. Наравно да сам као млада глумица ишла из представе у представу и ускоро сам носила репертоар. За моју прву премијеру „Трка због вука“ у листу Политика је писало: „Перосева је откровење талентоване глумице из драмске групе Радио-Београда. Њена непосредност, особеност говора на сцени, покрет као у чигре, учиниле су је од прве блиској деци.“

Успех један доноси други: Бранко Плеша ме ангажује за серију Београдске приче и толико је био одушевљен самном да ме ангажује и за представу „Мравињак“ у Југословенском драмском позоришту где сам играла главну улогу у тандему са Светланом Бојковић. Добила сам одличне критике, а за представу се тешко могла наћи карта. Почеле су насловне стране, интервјуи, интересовања разних редитеља и посла преко главе. Све то време вредно радим у мом позоришту и освајам 5 републичких награда. Радим са Мирославом Беловићем, Цацом Алексић, Вером Бјелогрлић, Иваном Вујић… и посебно бих истакала сарадњу са Јагошем Марковићем чија представа „Мала школа рокенрола“ је и данас на репертоару.

Поносна сам на својих 50 година проведених у Малом позоришту и одлазак у пензију за глумца не значи и одлазак са „дасака које живот значе“. У мом случају, те даске заиста јесу и мој живот. Гледаћемо се ми још!

Љиљана Перош, глумица