О РЕДИТЕЉУ

Ђурђа Тешић је дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду.

Режирала је представе:
Црта, Дамир Вијук (Битеф театар, 2000);
Казанова, Дејвид Грег (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002);
Црно Млеко, Василиј Сигарев (Народно позориште у Београду, 2003);
Свако, Горан Стефановски (Атеље 212, 2004);
Разнесени, Сара Кејн (Београдско драмско позориште, 2005.);
Момо, Михаел Енде (Мало позориште „Душко Радовић“, 2005.);
Дом Бернарде Албе, Федерико Гарциа Лорца (Народно позориште Република Српска, Бања Лука, 2005);
Чекајући Годоа, С. Бекет ( Атеље 212, 2006);
Госпођица Јулија, А. Стриндберг (Народно позориште Република Српска, Бања Лука, 2007);
Три сестре, А. П. Чехов (Народно позориште Република Српска, 2008);
Млеко, В. Кациконурис (Београдско драмско позориште, 2008);
Базен (без воде), М. Рејвенхил (Народно позориште у Београду, 2009);
Господар мува, В. Голдинг (Позориште „Бошко Буха“, 2009);
Женидба и удадба, Ј. С. Поповић (Народно позориште Република Српска, Бања Лука, 2010);
Новећенто-Бока хотел, С. Копривица (Центар за културу Тиват, 2010);
Државни службеници, Р. Харвуд (Народно позориште у Београду, 2010);
Све о мојој мајци, С. Адамсон (Београдско драмско позориште, 2011).

За представу Господар Мува 2010.године добила је Специјалну награду за нове позоришне тенденције на међународном Тиба фестивалу.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Животиње не могу да говоре.
Животиње не умеју да свирају.
Животиње не разумеју поезију.
Животиње не схватају науку.
Животиње не иду у школу.
Животиње нису као људи.
Али животиње умеју да воле.
Да ли сте приметили колико понекад људи личе на животиње?

Ђурђа Тешић

РАДОСНИ СИМБОЛИ, МЕТАФОРЕ И АЛЕГОРИЈЕ

Ми , људи, смо одувек знали да природа није само пуки декор нашег постојања, већ да смо њен битан и нераскидиви део. Све што се дешава у природи дешава се и нама . Човек зависи од природе Не само да нас она одева и храни, већ је и наше једино станиште, наш дом.

Сви добро знамо да и природа исто толико зависи од нас. Све што човек ради одражава се на природу. Птице не воле буку, мрави не воле влагу, цвеће не трпи мрак... Да не говоримо о загађењу, о отуђењу, о насиљу, рату...

Прошли смо заједно кроз толике књижевне симболе, метафоре и алегорије трагајући за истином о узајамној блискости. Испитујући осетљивост свих живих створења исписани су милиони и милиони страница. И још увек и знамо и не знамо да живимо сличан живот, да сви заједно живећи на земљи чинимо њен једини живи свет.

Ипак, радећи и градећи свој свет човек је често занемаривао природу. Дуго није ни приметио да је уништава. А кад је приметио није марио, већ је бахато наставио да то исто ради и даље. Данас, кад је природа поприлично уништена, клима промењена, више је него очигледно да смо негде много погрешили. Да ли ће природа за који век бити рајски врт, дивље станиште, а можда и спаљена земља највише зависи од човека.

Много пута је записано, више пута речено, а често тако и сањамо – дрво је најчешће зелене боје, сунцокрети су жути, а небо је плаво. Природа је више него сигурно створена на радост свим живим бићима, како биљкама, тако и животињама, а нарочито човеку. Сунцу се сви клањамо!

Милица Новковић

О ПИСЦУ

Маја Пелевић је рођена 13.02.1981. у Београду. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 2005. Радила као драматуршкиња у Народном позоришту у Београду од 2007–2010. Чланица пројекта Нова драма.
Пише поезију и драме.
Изведене драме: ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд-Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочиђевојка, Можда смо ми Мики Маус.
Драме јој се играју у земљи и иностранству и преведене су на више светских језика.
Добитница је награда: Борислав Михајловић Михиз , Слободан Селенић, Божидар Валтровић, Награда Стеријиног позорја за оригинални драмски и Награда Стеријиног позорја за савремени драмски текст.

ПОЛАКО

Полако али сигурно
сигурно полако
излази сад сунце
делимично тако
да га видиш
ал не видиш
како пара небо
да га видиш
ал не видиш
како се тад ствара
полако али сигурно
већ је пао мрак
нико није видео
како се то збило
нико није видео
шта је стварно било...

Маја Пелевић

О КОМПОЗИТОРУ

Ања Ђорђевић је магистрирала на Одсеку за композицију Факултета музичке уметности у Београду у класи професора Властимира Трајковића.

Похађа специјализацију под менторством професора Зорана Ерића.
Од 1994. године наступа с контрабасистом Војином Драшкоцијем у оквиру пројекта Музичка синтеза. Током деведесетих, сарађивала је с Гораном Бреговићем и као вокал и као музички аранжер. Између 2000. и 2004. године била је чланица ансамбла балканске музике Марсија коју је основао Жорж Грујић. Ансамбл је 2003. године снимио албум Високо дрво у издању ПГПРТС-а. Исте године, у сарадњи са Божидаром Обрадовиновићем (клавир) и Владимиром Пејковићем (бас), основала је Трио Флат Скy који је изводио сопствене оригиналне композиције.
Учествовала је на бројним фестивалима од којих су неки Ринг-Ринг, Београдски летњи фестивал (БЕЛЕФ), БЕМУС, Џез фестивал у Кањижи, Интерзона, Exit, Међународни фестивал композитора, Фестивал у Улму (Немачка), и други.

Компоновала је музику за бројне позоришне представе, укључујући Бекетовог Чекајући Годоа, Андрејевљев Псећи валцер, Пре пензионисања Томаса Бернара, Барбело, О псима и деци Биљане Србљановић, Свако Горана Стефановског, Не можеш побећи од недеље Тене Штивичић, Невиност Деа Лохер, Голдонијевог Слугу двају господара на Венецијанском бијеналу и друге. Компоновала је музику и за низ савремених плесних представа: Лифт, Снежна краљица, Самобрис, Пут за Дамаск, Параноја шик.

Компоновала је музику и за више документарних филмова (Đinđic – Ein Leben, који је режирао Кристоф Содеман, Маирин Томас, документарни филм за Ирску телевизију у режији Елизабете Земљић).
Фокусирана на вокалну музику и музички театар, написала је мноштво сонгова и циклуса: оперу Нарцис и Ехо, сценску кантату Атлас, три сонга посвећена Николи Тесли, Si me quitaran, Врелина, Ајкула, Евијански извор, мултимедијалну представу Поверљиви, Тесла- тотална рефлексија и друге.

Годину 2005. провела је као стални композитор у Визбију у Готланду у Шведској.
Добитник је годишње награде Стеван Мокрањац за оперу Нарцис и Ехо 2003. године.