Животиње не могу да говоре.
Животиње не умеју да свирају.
Животиње не разумеју поезију.
Животиње не схватају науку.
Животиње не иду у школу.
Животиње нису као људи.
Али животиње умеју да воле.
Да ли сте приметили колико понекад људи личе на животиње?

Ђурђа Тешић

Ми, људи, смо одувек знали да природа није само пуки декор нашег постојања, већ да смо њен битан и нераскидиви део. Све што се дешава у природи дешава се и нама . Човек зависи од природе Не само да нас она одева и храни, већ је и наше једино станиште, наш дом.

Сви добро знамо да и природа исто толико зависи од нас. Све што човек ради одражава се на природу. Птице не воле буку, мрави не воле влагу, цвеће не трпи мрак… Да не говоримо о загађењу, о отуђењу, о насиљу, рату…

Прошли смо заједно кроз толике књижевне симболе, метафоре и алегорије трагајући за истином о узајамној блискости. Испитујући осетљивост свих живих створења исписани су милиони и милиони страница. И још увек и знамо и не знамо да живимо сличан живот, да сви заједно живећи на земљи чинимо њен једини живи свет.

Ипак, радећи и градећи свој свет човек је често занемаривао природу. Дуго није ни приметио да је уништава. А кад је приметио није марио, већ је бахато наставио да то исто ради и даље. Данас, кад је природа поприлично уништена, клима промењена, више је него очигледно да смо негде много погрешили. Да ли ће природа за који век бити рајски врт, дивље станиште, а можда и спаљена земља највише зависи од човека.

Много пута је записано, више пута речено, а често тако и сањамо – дрво је најчешће зелене боје, сунцокрети су жути, а небо је плаво. Природа је више него сигурно створена на радост свим живим бићима, како биљкама, тако и животињама, а нарочито човеку. Сунцу се сви клањамо!

Милица Новковић