Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме,...

Мало позориште на Ташмајдану је обележило моје детињство јер сам одрастао у близини, у Цвијићевој улици, и незаобилазни ритуал су биле посете представама из недеље у недељу. Тако сам заволео позориште, открио Душка Радовића и Душка Петричића, почео да цртам и на крају постао илустратор и дизајнер. Када сам прошле године добио прилику да редизајнирам лого и визуелни идентитет Малог позоришта, имао сам доживљај да се логичан круг затворио, срећа и част су се помешали у један осећај, али ту није био крај. Добри људи из позоришта јавили су да би желели да моје књиге за децу из серијала Авантуре Синги Лумбе поставе као позоришну представу. Био сам, и до дан данас остао, ван себе. Када смо моја Оља, ја и наша Нађа, добили да прочитамо драматизован текст Исидоре Гонцић, сузе су саме кренуле, а исто је било и на првој проби у позоришту. Када слушате сопствене речи које сте причали свом детету за лаку ноћ, а сада их изговарају талентовани професионалци, схватите да сте посејали чаробно семе које полако ниче и даје плодове у којим сада сва деца могу да уживају. Баш као што Синги Лумба и Фелипо Биби размењују и укрштају своје таленте да би решили све проблеме, тако је и Мало позориште „Душко Радовић“ подигло основну идеју у неслућене свемирске висине. Синги Лумба је сасвим обична девојчица која открива да има таленат за цртање, али јој је потребан још неко са ким би тај таленат поделила и на тај начин помогла свету око себе. Фелипо Биби је дечак са планете плавих облака који има таленат за музику. Њих двоје, када се удруже, стварају чуда. Синги Лумба је настала као главна јунакиња прича за лаку ноћ, које сам причао својој ћерки Нађи. Име је добила тако што је Нађа, док је била још веома мала, кад год јој се хелијумски балон залепи за плафон, а она не може да га дохвати, уместо „Тата, скини балон!“, говорила „Тата, синги лумба!“ Славимир Футро