„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!

„Како је оздравио Цврчак“ је савремена басна преточена у музичку представу која на инспиративан и прикладан начин обрађује тему потиштености, клонућа и празнине духа код деце и младих. Представа је намењена млађој школској публици, али оштроуман и домишљат језик и жива музичка пратња уз духовиту глумачаку игру чине ову представу адекватном за целу породицу. У свету који окружује Цврчка много је песме, смеха, разумевања и шале, али изненада, неочекивано, у његову главу ускаче „суморно осећање“ ког не може да се ослободи, чак ни уз помоћ пријатеља и разних пријатељских савета. Једино што ће на крају помоћи Цврчку да отера бриге и суморност је свест о томе да је он тај који може да контролише своје мисли и емоције, те да само он може да их спречи. Ова прича потекла је из пера врсног писца за децу и лекара, Тона Телехена, са циљем да оснажи децу и младе, као и њихове најближе, да отворено разговарају о менталном здрављу и стању ничим изазване туге и очаја које може да задеси свачију душу. Кроз много песме и шала, Цврчак тражи лек, и даје позитиван пример како победити „суморно“ осећање – невидљивог, али опасног непријатеља.

Мила Машовић-Николић, драматург позоришта

Звуци су једина ствар која је са нама читавог живота – звукове и музику чујемо када смо код маме у стомаку. Пре него што научимо речи, учимо и водимо се интонацијом реченица одраслих особа. Касније се више фокусирамо на музику и она нам постаје један од најбољих пријатеља. Постоје научни докази о „ефекту Моцарта“ и о томе како су људи који слушају квалитетну музику мирнији, срећнији, фокусиранији. Када смо кренули да радимо ову представу, једино о чему смо се договорили, јесте да звучна слика – било да је музика у питању, било да су звуци било ког типа – није позадина, већ активни учесник сценске радње. Пошто се екипа невероватно повезала и ослушкује, почеле су да се отварају неке невероватне ствари – у имитацији животиња, повезаности покрета и звука, а онда и игри са интонацијом речи и акцентима под вођењем професорке Љиљане Мркић Поповић – све то је јако логично прерасло у једну природну, али комплексну звучну слику, где чак и звуци корака имају своје место и боју. Тако, на крају, имамо на први поглед апсолутно неспојиве различите ствари, као што су симфонија Цврчака, рок песма Злоједог Црва, вокални лајтмотив Веверице, атонални клавирски прелид Слона, који се преплићу и заједно формирају јединствену целину.

Јован Стаматовић – Карић, пијаниста и редитељ

„Сада ћемо сви да стојимо у широком кругу. Ја ћу да кажем одређену реченицу у којој се нешто тврди. Свако од вас ће да процени у ком степену за њега лично важи та тврдња па се у односу на то помера ка центру круга. Значи, ако се на некога та тврдња уопште не односи он се не помера с места. Они на које се та тврдња, по њиховој процени, највише односи стаће у центар круга. А остали ће стати негде између центра и најширег круга. Да почнемо…“ „Игром до спознаје (приручник за радионице за децу од 7 до 14 година)“, Београд, 1993.

1. Ја се поверавам мојим другарима, јер имам поверења у њих
2. Уживам када је сунчан дан
3. Понекад се осећам безвољно и нерасположено
4. Више волим снег него кишу
5. Дешава ми се да помислим да само ја имам проблеме
6. Обично ми буде лакше, ако некоме испричам оно што ме мучи
7. Више волим мачке него псе
8. Умем да саслушам и да подржим друга када ми повери неко своје скривено осећање
9. Дешава се да ме питају како се осећам
10. Водим рачуна да не претерујем у узимању слаткиша
11. Лакше пребродим проблем, ако ми неко да пријатељску подршку

Циљ ове игре је да се освесте одређена емоционална стања и повезаност са особама из непосредног окружења!

Захваљујемо се психологу Милени Јеротијевић за дугогодишњу и несебичну подршку програмима нашег позоришта, као што су „Ко је Лорет?“, „Како без екрана“, „Како је оздравио Цврчак“ и многе друге!