„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.

„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“

Пабло Пинеда, МД

Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.

Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.

„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.

Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.

„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.

Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.

Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.

„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?

Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.

Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.

Катарина А. Петровић

Неко носи наочаре, неко протезу, неко има клемпаве уши, неко је леп и паметан, а неко само паметан… Неко само леп… Неко је црн, а неко плав…

Неко има косе очи и округло лице. И мало се гега док хода… Има карактеристичан осмех и воли да седи у турском седу.

Сви смо, дакле, различити, али сви желимо, и имамо право да се дружимо и да будемо саслушани. Јер, ма како изгледали, сви смо део једног света, и утолико ћемо више сазнати о њему уколико више различитости уочимо и прихватамо. Ничији доживљај света није мање вредан од осталих само зато што се он издваја из неке групе. Шта више, можда ћемо баш од њега имати да научимо нешто што до сада нисмо знали.

Основна намера представе „Ко је Лорет?“ је управо да покаже да различитост не треба третирати као грешку, већ као квалитет. Зато Даунов синдром и не третирамо као некакву „болест“ (што је честа грешка људи, чак и образованих), већ као и било коју другу особеност.

Покушали смо, такође, нашу Лорет и њену запитаност и дилеме да приближимо сваком малом гледаоцу, па и родитељу или учитељу у сали. Зато осим питања „Ко је Лорет?“, нашој публици постављамо не тако лак задатак – да свако покуша да одговори на питање ко је он сам…

Милена Деполо

Флоранс Кадије живи у Булоњи са своје двоје деце, Бастијеном и Валентином. Прве приче је написала за њих. Када је упознала децу као што је Лорет, пожелела је да напише ову причу.