Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…

Ксенија Крнајски

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.

Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…

Ксенија Крнајски

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.

Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…

Ксенија Крнајски

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.

Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…

Ксенија Крнајски

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.

Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.

Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.

Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…

Ксенија Крнајски

Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…

КАРЛО КОЛОДИ

Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.

Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.