Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.

Познато је да је Тесла мало спавао, али мање је познато о чему је сањао.

Када говоримо о Николи Тесли и његовим великим доприносима науци, склони смо томе да мистификујемо ауру намученог генија који се жртвовао за своје изуме, надљудског изумитеља чије тело није познавало ограничења смртника. Вредни научник радио је по цео дан, спавао врло мало и одрицао се већине световних задовољстава зарад задовољства које му је доносио научни рад.

Међутим, од његовог тешког рада, други су профитирали, почевши од Томаса Едисона, за кога је радио, до других компанија које су користиле његове патенте или бренд његовог лика и дела. Сам Тесла, међутим, током живота је имао сталних проблема са сиромаштвом.

Тако се тема експлоатације у науци, али и у уметности и свим радним делатностима у капитализму сама наметнула као једна од централних у тексту за ову представу. О овим темама говорили смо кроз језик савремене културе, те су тако Ратови струја са Едисоном постали Ратови звезда кроз битку лајтсејберима од којих један ради на наизменичну, а други на једносмерну струју. Српске новчанице од 100 и 10.000 динара са Теслиним ликом су проговориле и ушле у једну кабаретску расправу на тему инфлације и експлоатације.

Глад се јавља као важан мотив у Теслиној аутобиографији те тако храна постаје важан елемент и наше представе. Теслино тело изгледа, ипак није било само медијум за генијални дух, већ је итекако било осетљиво на глад, на умор, на болест, на анксиозности које су довеле до стварања опсесивно-компулсивног поремећаја и сет необичних навика као што је коришћење осамнаест салвета током јела или извртање прстију на ногама по стотину пута пред спавање.

Међутим, његове необичности показују се често као најзанимљивији делови њега, било да смо шокирани његовим навикама или шармирани његовим хумором и вицкастошћу. Тесла се тако показује као један од нас – усамљен лик који се не уклапа, необичан и аутентичан, чудан, вредан, са шефом који га искоришћава, љут, несташан, у сукобу са професорима, са оцем и са другачијим жељама за свој животни пут од оних који су му намењени.

Нажалост, Теслин свет био је један скоро потпуно мушки свет, те у њему није било простора за много женских ликова, посебно не његових колегиница научница, које су се у то доба и даље бориле да добију право да се универзитетски образују, а ако су и успевале да се баве науком, заслуге за њихов рад су преузимали управо мушкарци, најчешће њихови партнери.

У Теслином свету јављају се лик његове мајке Ђуке и његове сестре Марице. Потрудили смо се да укажемо на њихов интелектуални потенцијал који, нажалост, у 19. веку није могао да дође до изражаја у јавној сфери.

Теслина мајка интуитивно се бави науком у оквирима свог домаћинства, а његове сестре нам припремају страшну игру са луткама – представу у представи, где праве своју варијанту Сопствене собе Вирџиније Вулф и говоре о заборављеним и изгубљеним генијима – сестрама великих историјских научника и уметника.

Да бисмо посебно нагласили колико је важно уочити потенцијал за стваралачки рад у женама, упркос томе што за то углавном није било места у историји, па ни у причи о Тесли, у представу смо увели лик универзалне девојчице, која највише плесом – јер њен лик није написан – осваја просторе слободе као женски Тесла који у 21. веку коначно може да постоји и да не одговара ни на чија очекивања.

У овој представи мешају се садашњост и епоха 19. и раног 20. века; мешају се и Никола и Тесла – два наратора и два лица – један млад и незрео, други зрео, који се у својој позној старости присећа свог живота и води родитељску полемику са млађим собом. Њих двојица, Дете и Одрасли, се, као трофазна струја, преплићу са својим сновима, маштом, са апстракцијама као што је женски Тесла, и сви имагинарни и стварни пријатељи које је Никола Тесла стекао на свом дугачком и трновитом путу.

Бавећи се Теслиним сновима, ова представа и сама користи средства сновиђења, као што су филм, анимација и специјални ефекти, али пре свега, музика. Сонгови су и овде средство онеобичавања и демистификације Теслине личности, али, са друге стране, понекад музика донесе и мистику стваралачког заноса. Ова представа хода по танкој граници између мистификације и демистификације Теслиног лика.

Ово је универзална прича о једном човеку (или жени), ствараоцу (или стваратељки), комплексности његове личности и препрекама и пријатељима на које наилази на свом путу. Никола Тесла је можда једно познато име, али иза њега стоји један обичан човек, и његов живот је истовремено и најобичнији и најфасцинантнији феномен.

Мина Милошевић

Унутрашњи свет и имагинација, којом је биће великог генија одисало, отварају неслућене могућности приликом осмишљавања и проналажења веродостојног звучно- музичког ткива.

Драматургија сна дозвољава простор у коме је могуће преиспитати, поиграти се и најзад ставити у погон најразличитије жанровске идиоме.

Бавећи се мапирањем емоционалног ткања Николе Тесле, његовим визијама и сновиђењима, успоставили смо фрагментарну структуру и нелинеарну нарацију, коју управо музиком оживљавамо и оправдавамо.

С друге стране, стилска кохерентност и формална заокруженост, постижу се коришћењем препознатљиве и универзалне теме “Тесле-Сневача”, која у својим различитим појавностима, увек другачије аранжирана, заокружује драмски ток, асоцира на претходно и повезује различите елементе сценског дешавања.

Пратећи идеју о тродимензионалности Теслиног лика (Млади Тесла, Одрасли Тесла и Тесла Сањар), музички материјал развија се на три различита нивоа.

У одређеним деловима, музика се ослања на брехтовски кабаретски приступ, наглашавајући иронију, дистанцу и друштвени коментар. Сонг је увек неодвојиви део сценске радње, а не затворена нумера. Он органски израста и ураста у драмски ток, као његова природна консеквенца и след.

Можда најзначајнији приступ у третману текстуалног предлошка, његово погонско гориво и жила окосница музичког дешавања, представља ритмизација и мелодизација самог говора.

На тај начин се текст претвара у партитуру,у којој се изговорено доживљава као континуирани фон, а значења се извлаче и потцртавају музичким средствима: динамиком, агогиком, бојом и акцентима.

У контрапункту с тим, присутан је и слој атмосферске, инцидентне музике, која функционише као продужетак Теслиног мисаоног универзума — електрификована звучна позадина која евоцира импулсе, фреквенције и неухватљиву енергију његовог научног стваралаштва.

Поред ових драматуршких ослонаца, музички израз је намерно вишедимензионалан, користећи богат жанровски спектар — од поп елемената и госпела, преко савременог мининализма и шансона до барокних пасажа — како би се нагласила контрадикторност, свеобухватност и временска неукотвљеност Теслиног лика. Овај приступ омогућава да музика постане активни носилац емоционалних и духовних значења, а не само пратећи слој, отварајући простор за вишеструка читања представе.

Срђан Марковић

Иван Балетић је позоришни редитељ. Докторанд на програму Вишемедијских уметности Универзитета уметности у Београду са докторским пројектом „Ибзенове авети“. Бави се истраживањем на пољу извођачке и мултимедијалне уметности. У представи „Тесла“ наставља да истражује вишемедијски приступ режији, као и тему демистификације великих стваралаца.

Мина Милошевић је драмска списатељица, драматуршкиња и докторанткиња на Катедри за теорију драмских уметности и медија (ФДУ). Ради као научна истраживачица на Академији драмских уметности у Новом Саду. У својим радовима, драмским и теоријским, највише воли да се бави феминистичким ревизионизмом.

Срђан Марковић је композитор, музичар и педагог из Београда. Своје уметничко деловање усмерава пре свега на примењену музику за позориште, телевизију и филм. Аутор је музике за више од 60 наслова, међу којима се издвајају: „Сањари“ (ЈДП), „Пепељуга“ (МП „Душко Радовић“), „Том Сојер и ђавоља посла“ („Бошко Буха“), „Бизарно“ (Народно позориште), „Тероризам“ (БДП), „Пред свитање“ (Атеље 212) и други. Активно се бави и извођаштвом. Као професор џез певања, запослен је у МШ „Јосиф Маринковић“, у Вршцу.

Биљана Тегелтија Бојанић сценски костимограф. Завршила Примењену Академију, одсек Сценски костим у Београду, члан удружења Примењених уметника и Удружења костимографа и стручних сарадника. Дуги низ година остварује сарадње у раду на телевизији, филму и позоришту као аутор и коаутор костимографије. Добитница награде Јоаким Вујић за коауторски рад на представи „Али град ме је штитио“ Ужичког позоришта.

Данило Бракочевић (1994, Београд) активан је као глумац и писац. Основне и мастер студије глуме завршио је на Академији уметности у Новом Саду, након чега је за време мастер студија у Норвешкој изучавао позориште у едукацији и годину дана провео на студијама интеркултуралне комуникације на Шангајској позоришној академији. Поред глуме, бави се развијањем позоришта за децу и младе, писањем драма, поезије и прозе.

Тамара Пјевић завршила је средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду, одсек за савремену игру. Дипломирала је на истом одсеку Института за уметничку игру. Члан је „Bitef Dance Company“ од 2014. године, ради као педагог у средњој балетској школи „Лујо Давичо“. Сарадница је за сценски покрет.

Милорад Пејановић је архитекта који се бави истраживањем простора кроз савремени визуелни језик, на пресеку науке, уметности, технологије. Оснивач је студија Студио 0.6, у којем развија просторне концепте за перформансе, изложбе и имерзивне инсталације.

Марко Ковачевић je дизајнер покретне графикe и визуелних ефеката. Креативни директор студија Мајускула. Путник кроз време, кроз простор ређе, стациониран подно Златибора. Ради на пресеку технологије и нарације — са фокусом на анимацију, идентитете у покрету и визуелне штосеве који се труде да комуницирају без превода.

Бојан Жировић, запослен као глумац у Атељеу 212 са повременим излетима на радио, филм, телевизију и још по неко београдско позориште. Однедавно ужива и у педагогији.

Петар Лазаревић (за пријатеље Пеле) студира глуму на Факултету драмских уметности у класи Срђана Ј. Карановића. Позориште му је прва љубав, али камера и филмски сет га покрећу на посебан начин. Узор му је Небојша Глоговац. Може да издржи без хране, али без музике – ни дан.

Дубравка Ковјанић стална је чланица ансамбла Мало позориште „Душко Радовић“. Завршила је глуму на Академији уметности у Новом Саду под менторством професора Боре Драшковића. Глумила је у бројним позориштима у Србији и у преко 30 филмских и телевизијских остварења. Добитница је бројних награда, међу којима се издвајају награда Ардалион за најбољу младу глумицу, награда публике на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ 2005. године, као и награда за глуму на 41. Фестивалу позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Такође, добила је и награду из фонда „Даринка Дара Чаленић“ за најбољу младу глумицу на 50. Стеријином позорју.

Ненад Радовић дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, смер глума, у класи професорке Виде Огњеновић. Прву представу одгледао је у Малом позоришту „Душко Радовић“, а са 14 година је и одиграо прву представу у овом позоришту, у оквиру школе глуме Бате Миладиновића. Први професионални уговор потписао је у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2001. године. Данас је стални члан ансамбла овог позоришта.

Никола Малбаша завршио је студије глуме на Факултету драмских уметности у класи Гордане Марић. Говори француски. Воли да трчи, игра, скаче. У Малом позоришту „Душко Радовић“, конкретно, од 2015. године, када је (у)скочио у представу „Камени цвет“. У слободно време путује и спава по шумама и горама, у шатору.