Koji su najveći problemi društva u kom živimo?

Mislim da su najveći problemi našeg društva bahatost i nekultura. Ne obraćamo dovoljno pažnje na svet oko nas. – Maša C.

Najveći problem našeg društva, barem po meni, jeste to što nismo svi jednako tretirani, što nemamo svi iste prilike, što muškarci imaju najviše prava i to što ljudi ne mogu slobodno da voli, barem ne u većini sveta. – Dragan

Moje mišljenje je da su najveći problemi društva u kom živimo nerazumevanje, nedostatak empatije i komunikacije i egoizam, zbog toga što većina ljudi ne sluša druge i nije ih briga za tuđa osećanja, već samo za sebe i svoj interes. A i zato što smatram da bi ovaj svet bio bolje mesto kada bismo komunicirali, slušali jedni druge i poštovali tuđa mišljenja i izbore, bez osuđivanja. – Dunja S.

Verujem da je najveći problem našeg društva nedostatak empatije i razumevanja razmišljanja druge strane. Jedna ovako prosta stvar izaziva raskol u svakom kraju sveta, svesno ili nesvesno. Kada bismo ovaj problem prebrodili, sigurna sam da bi naše ideje dobile novi smisao i odvele svet u nešto svetlije i bolje. – Žana

Kako bismo mogli da rešimo problem siromaštva na svetu?

Tako što bi se uvela granica. Novac od prebogatih ljudi bi se skupljao u fond za jako siromašne. – Maša C.

Iskreno, trebalo bi da ljudi koji imaju ogromne količine para, daju te iste pare u dobrotvorne svrhe. I da države takođe pomognu svojim građanima što je više moguće. – Dragan

Šta je potrebno da bi se dostigla utopija?

Potrebno je samo da svi budemo svesni onoga što radimo, i razmislimo da li je to dobro ili loše. Smatram da nikad ne može sve biti savršeno, jer će nešto uvek smetati nekome. A možda ne bi ni bilo dobro da je sve super. – Lazar

Utopija, po mom mišljenju, nije neki luksuzan život, već neka zlatna sredina Šta će ljudima milijarde? Zašto su ljudi završili na ulici? Ako bi se bogatim ljudima postavila granica za sumu novca koju ne smeju da pređu i sve preko toga dalo ljudima koji nemaju novca za pristojan život prestale bi krađe, siromaštvo, glad… Ali, ljudi su lenji i to bi dovelo do toga da mnogi ljudi ne rade ništa, a dobijali bi pare. Sa ljudskim mozgovima utopija je nedostižna. – Dimitrije

Da li misliš da je potrebna lična žrtva da bi se dostigla utopija?

Mislim da je žrtva za stvaranje idealnog sveta svakako potrebna. Da bi utopija nastala, ljudi se moraju odreći određenih navika koje čine ovaj svet neutopističnim. Na primer, zaključili smo da bi u našoj utopiji briga o životnoj sredini bila na mnogo većem nivou nego što je trenutno – što znači da bismo morali da recikliramo, da se odreknemo mesa ili da ne vozimo automobile, što jeste neka vrsta žrtve. – Jana

Kada bi utopija postojala kakvi bi trebalo da budu ljudi koji u njoj žive?

Da bi utopija postojala, svi ljudi bi trebalo da budu složni, jer bi u suprotnom postojali sporovi i neslaganja, a to onda ne bi bila utopija. Ljudi bi morali da budu vrlo slični međusobno, kako bi sve bilo savršeno. Da li je to zaista naš cilj? – Iskra

Trebalo bi svi da imamo određenu stvar na osnovu koje ćemo nešto upoređivati, suditi ili poboljšavati. Utopija za mene ne bi bilo mesto u kojoj će sve da bude onako kako sam ja zamislila, jer gde bi onda tu bilo jedinstva i dogovora, što treba da predstavlja glavne stvari u utopiji. Pa tako i sa ljudima, svako od nas mora imati i mane, na osnovu kojih bismo uočili šta su nam vrline i obrnuto, a najveća vrlina koju bi neko mogao da poseduje, po mom mišljenju, jeste da ne osuđuje pre nego što nekoga stvarno upozna ili nešto stvarno ne sazna. – Petra

Šta se promenilo otkad smo počeli da radimo na ovoj predstavi do trenutka kada smo je napravili?

Mislim da se ta utopija koju smo tražili svakako nije stvorila i, iskreno, mislim da se spoljašnji svet nije mnogo promenio zbog ovog našeg projekta (mada smo možda mi mogli da utičemo na tu promenu), i svakako nismo dostigli bilo kakvu ideju kako napraviti tu utopiju, ali ono što je meni lično jako bitno, a što smo isto rekli, barem smo počeli da pričamo o tome i, da, možda nismo ništa promenili, ali možda će baš neko od nas jednog dana dobiti neku vrstu inspiracije i mogućnosti da sa idejom koju smo stvorili proba da napravi bilo kakav korak ka toj utopiji. – Jana

S obzirom na to da smo pričali o veoma važnim temama, promenilo mi se mišljenje o nekim stvarima za koje sam pre mislila da su nebitne ili na koje nisam obraćala toliko pažnju. Takođe smo se i svi kolektivno zbližili i stekli puno poverenja jedni u druge. – Dunja D.

Šta ćeš najviše pamtiti iz ovog procesa i rada na predstavi?

Uživala sam na svakoj probi i veliko mi je zadovoljstvo što sam deo ovog projekta. Najviše su mi se dopale debate na razne životne teme, koje su nam pomogle da imamo malo širi pogled na svet. Najzabavniji deo bio je sve to pokazati kroz glumu tinejdžera. – Iva

Imam mnogo uspomena sa ovog procesa, mnogo divnih ljudi sam upoznala, napravila nova prijateljstva, jako smo se svi zbližili za ovaj kratki period i stvarno mi svi puno znače. Naučila sam da stvarno treba slušati i podržavati tuđa mišljenja jer ne znači da nisu dobra samo ako ja ne mislim tako i ako to nisam ja rekla. I naučila sam da nas različitosti spajaju da se okupilo 15 skroz različitih osoba i ljudi i da smo zajedno napravili jedan divan projekat. – Maša S.

Uspomena ima zaista puno. Čini mi se da sam zahvaljujući svemu ovome počela slobodnije da živim. Dalo mi je neku čudnu hrabrost za život. Ovo je, u stvari jedna škola života. – Ina

Da li misliš da je utopija moguća?

Mislim da je moguće ostvariti utopiju jer baš sve u šta čovek usmeri svoje snage sa dovoljno jakom željom, može da se ostvari ako ne u društvu, onda barem u samom sebi. – Inda

Ako sam nešto naučila tokom rada na ovom projektu, to je da savršeni svet za svakoga, tj. uslovna ,,utopija”, ne može da postoji. Udovoljiti svačije potrebe i želje, a istovremeno rešiti sve probleme održivosti, otvorilo bi mnoge crne rupe iz kojih ne bismo mogli da izađemo. – Mia

Nažalost, ne. Zašto? Zbog prirode čoveka. – Iva

Razgovor sa kreatorom koncepta i rediteljem predstave Utopija Ivanom Baletićem.

• Zašto si odlučio da se baviš pojmom utopije baš danas i baš ovde?
Osećam da živimo u distopičnom vremenu, a verovatno i podneblju, mada je fenomen, čini mi se, globalnih razmera. Ako samo pogledamo popularnu kulturu i masovne medije, možemo uvideti da je iščezao utopijski diskurs. Svaki pokušaj utopije se završava distopijom. Vreme je ekspanzije rijaliti programa, od kojih jedan u svom nazivu ima direktnu referencu na 1984 Džordža Orvela, dok Bora Čorba, neko ko bi trebalo da je roker, idealista, piše ,,za ideale ginu budale’’, a moj je utisak da je to uvreženo, većinsko mišljenje. Naravno, ne želim da sugerišem da treba ginuti za ideale. Ne želim to da sugerišem ikome, ali moram reći da romantična ideja ideala koji je iznad cene sopstvene glave u vremenu između dva svetska rata (da se ne vraćam dalje u prošlost), deluje kao trenutak u kome je bilo više šanse za ljudski rod.

• Ovo je dokumentarna predstava, pravljena u ko-autorstvu sa izvođačicama i izvođačima koji su tinejdžerke i tinejdžeri, i koja koristi njihove iskaze, doživljaje i stavove o različitim društvenim temama. Odakle ideja za ovakav koncept i zašto si odlučio da radiš sa tinejdžerkama i tinejdžerima, a ne sa profesionalnim glumicama i glumcima?

Izabrao sam da radim sa mladim ljudima zato što mislim da za njih ima malo više nade nego za starije. Ne želim im da postanu nekakvi donkihotovski likovi koji ne žive u sadašnjem trenutku i realnosti, ali, ako na vreme osveste problem društva i vremena u kojem žive i na vreme počnu o tome da razmišljaju, a potom, eventualno i deluju, biće šanse za celo naše društvo. Oni su ti koji će uskoro odlučivati o svojoj, ali i našoj budućnosti. Dovoljno je ako smo uspeli da kod grupe tih mladih ljudi sa kojima smo radili probudimo kritičko mišljenje i svest o problemima, socijalne pravde/ nepravde, diskriminacije marginalizovanih grupa i manjina, velikom problemu ekologije koji tek dolazi na naplatu, problemu globalnih i lokalnih ekonomskih uređenja i da, naprosto, razmišljaju kako da postanu bolji ljudi za sebe i da stvaranjem svesti o mogućnosti svog društvenog angažmana odluče da nešto učine i za nas. To je najveći uspeh koji mogu da zamislim. Oni govore svojim rečima i jezikom, i obraćaju se svojoj generaciji. Opet, moj optimizam i suštinska vera u ljudski rod, nameću mi mogućnost da deo tog puta koji smo svi zajedno prošli, i svesti koju smo nadogradili mogu biti preneti na druge mlade ljude. Kažem nadogradili, zato što su to sjajni ljudi i nisu došli kao nekakve tabula rase u koje smo mi učitavali sadržaje, oni su učili od nas isto koliko smo mi učili od njih i nadam se da će se ta sinergija preneti u nasoj predstavi. Ovde je proces zaista bio najbitniji, to se često kaže kao prazna fraza, ali u našem slučaju je apsolutna istina. Proces je bio sjajan, a na nama je, kao koautorima ove predstave, da to što bolje prenesemo na scenu.

Moj intimni motiv je bio da odam počast i omaž mom deki Mladenu Kneževiću, koji je bio vanserijski pedagog, učitelj, ali i mnogo više od toga. Držao je sekcije žičanih instrumenata, folklora, šaha i pre nekoliko dana sam naišao na postove na društvenoj mreži u kojima su postavljene njegove slike sa njegovim učenicima, gde ti ljudi, sada u ozbiljnim godinama, govore koliko im je značio i koliko je uticao na to da se izgrade kao ljudi. Srednjoškolski period je bio jedan od izazovnijih razdoblja u mom životu. Ja nisam imao mnogo takvih nastavnika (zapravo ni jednog sličnog) i želeo sam da pokušam da učinim nešto za (te) tinejdžere što nijedan pedagog, u tom periodu, nije učinio za mene. Prvenstveno da ih tretiram kao ravnopravne, misleće i izvanredno talentovane ljude, što on i jesu i da ih usmeravam zajedno sa celim timom da razmišljaju i da nalaze odgovore. U našem procesu nije bilo pogrešnih odgovora, imali su intelektualnu autonomiju koju, čini mi se, nisu često imali prilike da osete. Sa druge strane oni su nam pružili energiju i predanost kakvu zaista nismo mogli da očekujemo. Nismo imali od njih očekivanja koja bismo imali od profesionalnih glumaca, ali njihova snalažljivost, britkost uma i koncentracija (manjak iste se često prebacuje mladim generacijama) je u potpunosti nadomestila odsustvo profesionalnog treninga.

• Šta je za tebe utopija?

Utopiju smatram idealom ka kojem se teži i nikada ne dosegne, što nikako ne znači da tim putem ne treba krenuti. Dva su bitna elementa, međuljudski odnosi – ljudskost, a s tim u vezi i drugi – socijalna pravda. Moje političke ideje su donekle anahrone za ovo vreme i svakako se kreću u levom spektru političkog dijapazona. Ne čini ljudima ono što ne želiš da tebi bude učinjeno i uvek gledaj da pomogneš onima koji nisu u poziciji da dovoljno pomognu sebi. To mogu biti grupe skrajnute na krajeve socijalne margine, ali može biti i priroda – planeta Zemlja, mada smatram da ćemo tek uvideti da ona može itekako sama da se brani. (Da ne ulazim u teoriju i neke duboke misli to je suština.)

Razgovor sa autorkom teksta i dramaturškinjom predstave Utopija Tijanom Grumić

• Koji je tvoj doživljaj i osvrt na proces koji smo prošli prilikom radionica i prikupljanja dokumentarne građe i šta si doživljavala tokom pisanja i izbora tako obilnog materijala koji si imala na raspolaganju?

Najupečatljiviji deo procesa za mene definitivno jeste to koliko mladi ljudi sa kojima smo radili i ja, odnosno moja generacija, imamo različite poglede na načine na koje se mogu ili ne mogu rešiti neki problemi koje svi uviđamo. Hoću da kažem da naši pogledi na svet nisu toliko različiti, ali da su načini na koje se sa tim svetom obračunavamo potpuno drugačiji. Slično je bilo i sa pisanjem – najveći izazov bio je da izuzmem sebe i svoje stavove iz tog teksta i da podredim svoje pisanje isključivo idejama i mislima tih mladih ljudi. Naravno, bilo je teško i napraviti presek, odnosno sažeti tu ogromnu količinu materijala koji smo dobili radionicama, koncentrisati ga u celinu koja nije prevelika, a koja, s druge strane, ipak uspeva da istakne sve ono što nam je bilo važno tokom procesa rada.

• Iza sebe imaš dosta iskustva u radu sa mlađim uzrastima i kroz pedagoški i kroz umetnički rad, kako se ovo iskustvo razlikuje od prethodnih?

Rad sa mlađim generacijama kod mene je najviše zastupljen kroz Istraživačku stanicu Petnica gde vodim seminar društvenih nauka. Budući da sam umetnica, a ne naučnica, trudim se da na seminaru, osim društvenih nauka kojima se bavimo, kroz aktivnosti pokrivamo i umetnost i prepletemo ova dva, samo naizgled odvojena, sveta. S tim u vezi, često sa svojim polaznicama i polaznicima analiziram neke društvene fenomene i teorijske tekstove kroz pozorišne radionice i alate. Ovo iskustvo zapravo nije mnogo različito od toga, jedina razlika zapravo jeste to što smo se okupili u jednom umetničkom, pozorišnom kontekstu, a ne akademskom, a da se unutar njega bavimo nekim velikim i važnim društvenim temama.

• Da li misliš da je razmatranje fenomena utopije deplasirano u modernom društvu 21. veka?

Mislim da nije deplasirano, već zapravo veoma aktuelno, a posebno u svetlu skorašnjih dešavanja, odnosno pandemije koja je ozbiljno uzdrmala ceo svet i samo dodatno istakla već postojeće probleme u sistemima unutar kojih funkcionišemo. U tom smislu, promišljanje utopije je sada potrebnije više nego ikad.

• Šta je za tebe utopija?

Društvo u kojem je solidarnost osnovna jedinica građe i funkcije.