Jednoga dana majka seđaše kraj kolevke svoga deteta i beše veoma tužna; tako je strepela, tako se bojala da će joj dete umreti. Dete beše tako bledo, oči mu bejahu zatvorene i disaše tako slabo, a čas opet teško gutaše vazduh, kao da uzdiše; a majčino srce sve se bolnije stezaše pri pogledu na malog paćenika.
Odjednom neko pokuca na vrata, i neki siromašni starac, umotan u konjsko ćebe, uđe da bi se ugrejao, jer beše ljuta zima. Sve napolju beše pokriveno ledom i snegom, a vetar je prosto sekao lice.
Videći da starac drhti od hladnoće, a dete za trenutak beše zadremalo, majka se odmače od kolevke da bi u pećku stavila lončić piva, kako bi se čovek mogao zgrejati; starac sede kraj kolevke i poče da ljulja dete, a majka se spusti na stolicu pored njih, zagledavši se u bolesno dete koje tako teško disaše i mrdaše ručicom.
„Šta misliš, hoće li umreti?“ upita žena. „Valjda Bog neće poželeti da mi ga uzme?“
Starac, međutim, a to beše sama Smrt, nekako čudno klimnu glavom, što je moglo da označava i „da“ i „ne“. A majka obori glavu i suze joj potekoše niz obraze; ubrzo joj glava oteža, jer tri noći i tri dana ne beše oka sklopila, i ona zaspa, ali samo za tren oka, pa se odmah prenu i strese od hladnoće.
„Šta to znači?“ povika i osvrnu se na sve strane. Ali starca ne beše, i deteta ne beše u sobi. Odneo ga!
A u uglu gluvo škripaše stari časovnik, teški olovni utezi spustiše mu se do poda… Bum! I časovnik stade.
Jadna majka istrča iz kuće i poče iz sveg glasa da zove svoje dete.
Napolju, na snegu, seđaše žena u dugoj crnoj odeći i reče majci:
„To je Smrt bila u tvojoj kući, videla sam je kako je žurila odnoseći dete na rukama; ona je brža od vetra i nikad ne donosi natrag ono što jednom odnese.“
„Kaži mi samo kojim putem je pošla?“ reče majka. „Samo mi pokaži put, a ja ću je već naći.“
„Ja znam put!“ reče žena u crnoj odeći. „Ali pre no što ti ga pokažem, moraš mi otpevati sve one pesme koje si pevala svome detetu. Mnogo ih volim, često sam ih slušala; jer ja sam Noć i videla sam te kako plačeš pevajući.“
„Otpevaću ti ih sve, sve!“ reče majka. „Ali ne zadržavaj me sada, moram da stignem Smrt i da nađem svoje dete.“
Ali Noć seđaše nemo i ćutaše, a onda majka, kršeći ruke i lijući suze, zapeva. Beše mnogo tih pesama, ali suza beše još više; tada Noć reče:
„Idi desno kroz tamnu borovu šumu; na tu stranu se uputila Smrt s tvojim detetom.“
U dubini šume putevi se ukrštahu i majka ne znađaše na koju stranu da pođe. A tamo stajaše trnov žbun, koji na sebi ne imaše ni liska, ni cvetka, jer beše zima i sneg pokrivaše njegove grane.
„Nije li tuda prošla Smrt s mojim malim detetom?“
„Prošla je“, reče trnov žbun. „Ali neću da ti kažem na koju stranu je prošla dok me svojim srcem ne ogreješ. Ja se smrzavam i uskoro ću se sav slediti.“
Onda majka snažno pritisnu trnov žbun na svoje grudi, a bodlje se zariše u njeno telo i krv joj se pojavi na grudima u krupnim kapljama. Na to trnov žbun ozelene i sav se pokri cvećem, bez obzira na hladnoću zimske noći – jer tako vrelo beše srce ojađene majke. I trnov žbun joj pokaza put kojim da pođe.
Put je odvede do velikog jezera; nigde ne beše ni broda, ni čamca. Jezero ne beše tako zamrznuto da bi ga mogla preći, ni tako plitko da bi ga mogla pregaziti, a morala je ipak da se prebaci na drugu obalu ako je htela da nađe svoje dete; ona onda leže i htede da ispije jezero, a to je nemoguće za čoveka. Ali očajna majka mišljaše da će se možda ipak dogoditi čudo.
„Ne, ovako ništa nećeš postići“ reče joj Jezero. „Bolje da se nekako nagodimo. Ja skupljam bisere, a tvoje su oči najčistiji biseri koje sam video. Isplači ih za mene, pa ću te prevesti na drugu stranu, sve do velike staklene bašte gde živi smrt i gaji drveće i cveće, a svako je od njih život ljudski.“
„O, šta ne bih dala samo da stignem do svog deteta!“ reče uplakana majka i zaplaka još jače, i oči joj padoše na dno vode i postaše dva skupocena bisera, a Jezero je poduhvati tako kao da je na ljuljašci i u talasu je prenese na drugu obalu gde stajaše ogroman, neobičan dom. Nije se moglo razabrati je li to planina puna šuma i pećina, ili pak zdanje; ali jadna majka ne mogaše to da vidi jer ona svoje oči beše isplakala.
„Gde da nađem Smrt koja mi je uzela moje dete?“ upita.
„Još se nije vratila“, reče stara grobarka, koja je čuvla veliku staklenu baštu smrti. „Kako si stigla ovamo, i ko ti je pomogao na putu?“
„Bog mi je pomogao!“ reče majka. „On je milostiv, pa budi i ti milostiva! Gde mogu da nađem svoje dete?“
„Ne poznajem tvoje dete, a ti si slepa“, reče žena. „Mnogo cvetova i drveta uvelo je noćas. Smrt će uskoro doći i presadiće ih. Znaš da svaki čovek ima drvo svoga života ili cvet, zavisno od toga kakav je on sam. Izgledaju kao i drugo rastinje, samo što u njima bije srce. Detinje srce takođe bije. Oslušni, možda ćeš po tome poznati svoje dete! Ali šta ćeš mi dati ako ti kažem šta dalje da činiš?“
„Nemam ništa više da dam“, reče majka, „ali mogu za tebe da pođem na kraj sveta!“
„Nemam tamo šta da tražim“, reče žena, „ali možeš mi dati svoju dugu crnu kosu, sama znaš koliko je lepa, a meni se mnogo dopada! Ja ću ti u zamenu dati svoju, sedu, tako da ćeš nešto ipak imati.“
„Ne tražiš ništa drugo?“ reče majka „kosu ću ti s radošću dati!“
I dade starici svoju prekrasnu crnu kosu, dobivši u zamenu sedu. Zatim odoše u veliki staklenik Smrti, gde cvetovi i drveta rastu zajedno u predivnoj raskoši. Bili su tu zumbuli koji cvetaju, ispod staklenih zvona, i božuri, kao i snažno drveće. Rasle su tamo vodene biljke, neke vrlo sveže, a neke su izgledale bolesno i oko njih su se vrzmale vodene zmije, a crni rakovi stezali su im stabiljke. Stajale su tu plemenite palme, hrastovi i platani, a ispod njih cvetala je majčina dušica i peršun. Svako je drvo i cvet imalo svoje ime; svako je predstavljalo ljudski život i pripadalo ljudima koji još žive, neki u Kini, neki na Grenlandu, i u svim delovima sveta. Poneko od velikih drveta bilo je zasađeno u malu saksiju, tako da je bilo zgrčeno i bez mesta i delovalo je kao da će saksiju razbiti u deliće; a mnogo malih slabih cvetova raslo je u bogatoj zemlji, okruženo mahovinom, pažljivo čuvano i zbrinuto. Žalosna majka nadvijala se nad male biljke, i slušala otkucaje ljudskih srca u svakoj od njih, i prepoznade srce svog deteta među milionima drugih.
„Ovo je,“ uzviknu, pružajući ruke ka malom cvetu šafrana koji je oborio svoju bolesnu glavu.
„Ne diraj cvet,“ uzviknu starica; „ali ostani tu; a kada Smrt dođe — očekujem ga svakog trenutka — ne daj mu da iščupa tu biljku, već mu zapreti da ako to uradi, da ćeš ti isto uraditi drugom cveću. To će ga uplašiti; jer on za svaki od njih odgovara Bogu. Nijedan ne može biti iščupan iz korena, ako ne dobije dozvolu da to uradi.“
Kroz topli staklenik proveja odjednom ledena hladnoća, i slepa majka oseti da je Smrt stigla.
„Kako si pronašla put dovde?“, pitala je Smrt, „kako si mogla da stigneš brže od mene?“
„Ja sam Majka,“ odgovorila je.
Smrt ispruži svoju ruku ka nežnom malom cvetu; ali ona ga čvrsto držaše stegnuvši ruke oko njega, držala ga je čvrsto ali sa brigom i pažnjom da ne dodirne nijedan list. Tada Smrt uzdahnu i izdahnu i ona oseti njen dah hladniji od ledene oluje, i njene ruke potonuše nemoćne.
„Ne možeš me nadjačati,“ reče Smrt.
„Ali Bog pun milosti može,“ reče ona.
„Ja samo sprovodim Njegovu volju,“ odgovori Smrt. „Ja sam njegov baštovan. Uzimam svo njegovo cveće i drveće i presađujem ga u Rajski vrt u nepoznatoj zemlji. Kako tamo ono cveta i na šta taj vrt podseća, ne mogu ti reći.“
„Vrati mi moje dete,“ reče Majka, plačući i preklinjući; i ugrabivši dva prelepa cveta, povika Smrti, „Počupaću svo tvoje cveće, jer sam očajna.“
„Ne dodiruj ih,“ reče Smrt. „Ti kažeš da si nesrećna; da li želiš da neku drugu majku učiniš nesrećnom kao što si ti?“
„Drugu majku!“ zaplaka jadna žena, puštajući cveće iz ruku.
„Evo tvojih očiju,“ reče Smrt. „Izronio sam ih iz jezera za tebe. Sijale su tako svetlo, ali nisam znao da su tvoje. Uzmi ih nazad — sada su bistrije nego pre — a onda pogledaj u duboki bunar koji je blizu. Rećiću ti imena dva cveta koja si želela da iščupaš i videćeš čitavu budućnost ljudskih bića koja oni predstavljaju, i šta si zamalo prekinula i uništila.“
I ona pogleda u bunar. Bilo je slavno videti kako jedan od njih postaje blagoslov svetu i kako mnogo radosti i sreće širi oko sebe. Ali videla je i da je život drugog prepun brige, siromaštva, bede i nevolje.
„Oba su volja Božija,“ reče Smrt.
„Koji je nesrećan cvet, a koji blagosloven?“ pitala je Majka.
„To ti ne mogu reći,“ reče Smrt, „ali sada možeš da znaš da je jedan od dva cveta predstavljao tvoje dete. Bila je to sudbina tvog deteta koju si videla – budućnost tvog sopstvenog deteta.“
Majka, užasnuta, povika glasno – „Koja od njih pripada mom detetu? Reci mi. Odnesi nesrećno dete. Oslobodi ga tolike bede. Bolje ga odnesi. Odvedi ga u carstvo Božije. Zaboravi moje suze i moje preklinjanje; zaboravi sve što sam rekla ili uradila.“
„Ne razumem te,“ reče Smrt, „Želiš li svoje dete nazad? Ili da ga nosim na mesto koje ti ne poznaješ?“
Majka skupi ruke, pade na kolena, i poče da se moli Bogu – „Ne usliši moje molitve, kada su suprotne Tvojoj volji, koja uvek mora biti najbolja. O, nemoj ih čuti.“
I glava joj potonu na grudi.
I Smrt odnese njeno Dete u nepoznatu zemlju
