„Pepeljuga“ Aleksandra Ace Popovića je jedno od kapitalnih dela srpske i jugoslovenske književnosti za decu. Ono što jedno delo čini klasičnim je njegova svevremenost i, zbilja, „Pepeljuga“ Ace Popovića čini se neobično aktuelnom. U srži njenog dramskog sveta je jedan metasukob, sukob između izveštačenosti i autentičnosti, sukob između pravog osećanja ljubavi prema drugom ljudskom biću i narcisoidne, a duboko lažne, ljubavi prema sebi koja se na drugog samo projektuje, kao odraz u ogledalu. Mi živimo u svetu u kom se insistira na skoro estradnom odnosu prema sopstvenom izgledu, prema sveukupnom utisku koji ćemo ostavljati na druge, i tim sadržajima i iskrivljenim principima deca su svakodnevno izložena. Moć bajke, posebno kad je modernizovana jednim brilijantnim umom kakav je Ace Popovića, jeste da ‘ispravi to iskrivljeno ogledalo’ i da se na šaljiv, razigran, ali ipak vrlo dubok i edukativan način deci pokaže šta su prave vrednosti.  U slučaju ove dramske  bajke kako je izafektiranost najčešće maska za prazninu, kako se prava ljubav ne može siliti već se nalazi u autentičnom međusobnom prepoznavanju dva bića, kako je davanje drugima u isto vreme davanje i sebi jer kad smo  okruženi ljudima koji su zbilja dobri za nas više se i ne zna ko je kome više dao. A nije ni bitno.  Prava ljubav je nesebičnost upravo zato što u njoj ne postoje strah i mogućnost da budemo iskorišćeni. Vrlo su duboke poruke Ace Popovića i daleko prevazilaze dirljivu poučnost klasične bajke. Uvode nas u svet modernog narcizma koji iskrivljuje čovekovu sliku i o samome sebi i o onome što bi relacije sa drugima trebalo da budu. A opet, smešna, vrcava i na momente nežna poetika Ace Popovića pokazuje zavojiti put izlaska izvan tog sveta laži i lažnih predubeđenja.
Kako bi ispratila Popovićev krajnje razigran, na momente namerno preteran, sočan i poetičan jezik u ovoj predstavi izabrana je epoha baroka da se u nju smesti radnja Pepeljuge. Kao što je i Popovićev jezik kitnjast, hipertrofiran, muzikalan, tako je i barok epoha preterivanja, i vrlo često epoha trijumfa forme nad sadržinom. On je takođe i epoha čudesne lepote i zbog svega ovoga adekvatan je da otelotvori kompleksni svet ove „Pepeljuge“. Naspram komplikovanosti, formalnosti, dvorske etikecije ove epohe stoje  jednostavnost i čistota Pepeljugine i Prinčeve ljubavi i upravo nam toliko kitnjasta i duboko formalna faza u razvitku čovekovog odnosa prema estetskom pomaže da dodatno istaknemo vrline jednostavnosti i iskrenosti Pepeljugine i Prinčeve ljubavi.
„Pepeljuga“ je zamišljena kao mali spektakl za dečju publiku ali u srži tog spektakla sakriven je  moralitet.  Pepeljugine patnje nisu male, njena poniženost nije zanemarljiva, svet je pun zaboravljene, zapostavljene i obespravljene dece. Ispod slojeva i slojeva Popovićevog smeha krije se jedan krik za pravdom, vapaj da se pravim vrednostima bar na tren dozvoli da zablistaju i zasene obilje privida i laži kojima je zatrpan um savremenog čoveka pa i savremenog deteta. Taj krik ispušten je suptilno, šaljivo, razigrano ali je ipak krik, poziv da se dozovemo sebi i oslobodimo se izveštačenosti.
Toj dubini poetike ovog pisca pokušali smo da ostanemo dosledni u ovoj predstavi.

Stevan Bodroža

„Pepeljuga“ je komad o ljubavi. O roditeljskoj ljubavi, dečjoj ljubavi, porodičnoj ljubavi, partnerskoj ljubavi, ljubavi prema sebi i prema drugima, o nedostatku ljubavi, o onome u šta se ljubav pretvara ako nije autentična, o onome što se štedro nudi i olako prihvata kao zamena za pravu ljubav i što u tom pritvorstvu fantomski i kobno paradira. O ljubavi koja ume da zaslepi ili daruje moć izuzetno jasnog vida. O strašnim posledicama života bez ljubavi i zamene prave ljubavi drugim vrstama strasti i žudnji – žudnji za moći, potčinjavanju drugih i oduzimanju i ukidanju prava na ljubav, prava na život. O ljubavi bez koje se svetovi ljuljaju, ruše i pucaju i o ljubavi koja ima moć da iste te svetove ispravi, popravi, sastavi i nanovo (makar i iz pepela) sagradi. Pepeljuga je junakinja koja uprkos strašnim nedaćama od ljubavi ne odustaje, junakinja koja je bez obzira na patnje i prepreke stalno u kontaktu s jednom od retkih stvarnih i dostupnih čarobnih moći. Ona je junakinja kojoj je ljubav na mnoge načine svirepo uskraćena, ali koja možda baš zbog toga i ima najbolji uvid u čistu magiju nepatvorene i istinske ljubavi, ljubavi prema sebi samoj i prema svetu, uvid u autentičnu snagu koja iz takve ljubavi proizilazi, u moć i dar da se vole drugi. Dar koji menja svetove i ljude koje u tim svetovima žive i koji te svetove čine.
Drama Aleksandra Popovića, ova ‘bajka za igranje u tri čina’, premijerno je izvedena pre pedeset četiri godine, a mi smo se rukovodili željom da je današnjoj mladoj publici predstavimo onakvu kakva zapravo i jeste, kao da je napisana ovog časa, u svem njenom bujnom, jarkom, živom i blistavom svetlu, punu mudrosti, poetičnosti, vrcavog humora i barokne raskoši. Zahvaljujući svevremenosti Popovićevog dela, bio je to zahvalan i nadasve inspirativan poduhvat.

Marija Stojanović

Stevan Bodroža rođen  je 1978. godine u Beogradu. Završio je Pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u svom rodnom gradu. Više od petnaest godina profesionalno je aktivan na pozorišnim scenama u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Austriji. Radio je u Beogradskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Malom pozorištu „Duško Radović“, Drami i operi „Madlenianum“, Crnogorskom narodnom pozorištu, Mostarskom teatru mladih, Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, Nestrojhof Hamakom teatru i Hundsturm teatru u Beču kao i u niz drugih pozorišta. Devet godina predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je tekstove značajnih klasičnih kao i savremenih pisaca. Neke od drama koje je postavio na scenu su: „Medeja, materijal“ Hajnera Milera, „Prometej u okovima“ Eshila, „Ifigenijina smrt u Aulidi“ Euripida, „Učene žene“ Molijera, „Gospa od mora“ Ibzena, minijature Samjuela Beketa… Od savremenih tekstova režirao je dramu „Gospodin“ Filipa Lolea, „Lice od plamena“ Mariusa fon Majenburga, „Mali Geza“ Janoša Haja, „U samoći pamučnih polja“  Bernar Mari Koltesa, „Lasice“ Bojane Mijović, „o.REST IN PEACE“ Jetona Neziraja, „Mlijeko u prahu“ Dragane Tripković, „Pupoljci“ Sanje Domazet (po motivima poezije Vaska Pope), „Smećarnik“ Koste Peševskog, „Telo“ Branislave Ilić, „Naši preci, jedite sa nama“ Gorana Milenkovića i mnoge druge. Sa svojim predstavama učestovao je na mnogobrojnim festivalima od kojih su najznačajniji: Festival Joakim Vujić, MESS, Bitef festival, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, Festival bosansko-hercegovačke drame, Bijenale crnogorskog teatra… Dvostruki je dobitnik nagrade za najbolju režiju na Festivalu Joakim Vujić a jedanput na Festivalu savremene bosansko-hercegovčke drame. Nagradu za najbolju režiju dobio je i na Festivalu praizvedbi u Aleksincu. U poslednjih nekoliko sezona ostvaruje zapaženu saradnju sa Ustanovom kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ i to na predstavama „Casa Novak“ Tamare Bijelić,  „Tramvaj zvani samoća“ (omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Maše Radić i Nede Gojković), „Treznilište“ (po motivima drama „Murlin Murlo“, „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“ i „Praćka“ Nikolaja Koljade), „…i ostali“ (takođe omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić) i „Kod šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić.  U Beogradu je svojevremeno učestovao u osnivanju Parobrod teatra. Živi, uglavnom.

Marija Stojanović je rođena 1974. godine u Beogradu, gde je i diplomirala na Katedri  za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti. Kao dramaturškinja sarađivala s nekolicinom beogradskih pozorišta. Izvedene i/ili objavljene su joj drame Pacolovac, Kraljevsko dvorsko američko zlato, Gvozdene cipele, Sigurna kuća, Zenica oka, Trinaest, Petar Pan i Pista za Šeherezadu, radio drama Cveće i izvestan broj radio dramatizacija. Autorka je libreta za operu Narcis i Eho Anje Đorđević, teksta za muzičko scensko delo Tesla – totalna refleksija i drugih pesama za muziku. Objavljene su joj knjige pesama Drugi grad (2004), Ja da nisam ja (2009) i Metafizički rajsferšlus (2019), kao i knjiga za decu Eva i flamingo (2018). Prevodi s engleskog i srpskog jezika, između ostalog i mnoge savremene dramske tekstove s oba navedena govorna područja.
Živi u Beogradu.