U toku rada na predstavi osetili smo potrebu da se detaljnije upoznamo sa cerebralnom paralizom. Tako smo Dušica, Diana, Marko, Miloš, Anđelko i ja posetili specijalizovanu ustanovu za cerebralnu paralizu. U razgovoru sa psihologom i fizioterapeutom dobili smo mnoge odgovore na naša pitanja. Neke sumnje su nam razjašnjene, neka razmišljanja potvrđena, a dosta toga smo naučili. Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom od velikog su značaja za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje, povređuju i ljute kako decu sa invaliditetom tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama. Sve što više znamo jedni o drugima, bolje ćemo se razumeti i više uvažavati. Pored stručnog osoblja, u specijalizovanoj ustanovi za cerebralnu paralizu, upoznali smo i tri pacijenta - Slobu, Snežanu i Ljilju. Od svakog od njih naučili smo po nešto. Sloba nam je dao lekciju iz strpljenja. Kao introvertan tip nije baš uživao dok smo ga svi pomno posmatrali u toku vežbanja sa fizioterapeutom. Ali bio je to njegov dobrovoljni doprinos oko postavljanja scena sa Jovanom i doktorkom. Od njega smo dobili i ključ za lik Dugmenka....

U toku rada na predstavi osetili smo potrebu da se detaljnije upoznamo sa cerebralnom paralizom. Tako smo Dušica, Diana, Marko, Miloš, Anđelko i ja posetili specijalizovanu ustanovu za cerebralnu paralizu. U razgovoru sa psihologom i fizioterapeutom dobili smo mnoge odgovore na naša pitanja. Neke sumnje su nam razjašnjene, neka razmišljanja potvrđena, a dosta toga smo naučili. Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom od velikog su značaja za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje, povređuju i ljute kako decu sa invaliditetom tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama. Sve što više znamo jedni o drugima, bolje ćemo se razumeti i više uvažavati. Pored stručnog osoblja, u specijalizovanoj ustanovi za cerebralnu paralizu, upoznali smo i tri pacijenta - Slobu, Snežanu i Ljilju. Od svakog od njih naučili smo po nešto. Sloba nam je dao lekciju iz strpljenja. Kao introvertan tip nije baš uživao dok smo ga svi pomno posmatrali u toku vežbanja sa fizioterapeutom. Ali bio je to njegov dobrovoljni doprinos oko postavljanja scena sa Jovanom i doktorkom. Od njega smo dobili i ključ za lik Dugmenka. Od Snežane smo naučili da se može biti dobar prijatelj, čak i kad imaš vrlo ograničene motorne i verbalne sposobnosti. Za sporazumevanje srodnih duša dovoljni su pogledi i osmesi, zar ne? Tako smo uz Snežaninu pomoć rešavali odnos Jovana i Milice. Otvorena i živahna Ljilja ponudila nam je svoju iskrenost, radost i šarm. Njena poruka glasi: Neki ljudi baš imaju sreće, evo na primer ja! Taj stav uzeli smo kao moto čitave predstave.