Baveći se decenijama dečjom literaturom pronašao sam odgovore na mnoga pitanja, ali me je jedno uvek posebno mučilo: Zbog čega glavni junak Andersenove bajke „Kresivo“, bahati vojnik koji, ne držeći se dogovora, već na početku priče odseca veštici glavu, uz pomoć magije kresiva dolazi do ogromnog bogatstva, neosvojive princeze i konačne vlasti, na kraju priče ipak pobeđuje kao pozitivan lik? Zbog toga sam odlučio da se svojom prvom lutkarskom režijom bavim upravo ovim pitanjem, sa željom da predstavom „Čudotvorno kresivo“ pokažemo da se stvarno bogatstvo sporo stiče, prava ljubav iskreno zaslužuje, a vlasti teži samo ako ona za cilj ima dobra dela. Iako je teško, u životu se treba osvrnuti, suočiti sa prošlošću i priznati svoje greške, što su i naši junaci na kraju morali da učine, preobrazivši se tako u dobre ljude. U životu ne postoji čarobni štapić, postoje dela i njihove posledice. Čarolija je moguća samo u pozorištu. Naročito u lutkarskom…

Goran Balančević

Postoji jedan čudesan svet u kome je sve moguće. To je svet u kome uloge igraju lutke. On nas podseća na detinjstvo i neograničenu maštu u svetu igre. Tu smo kao mali, igrajući se ponekad i sa veoma jednostavnim igračkama, a nekada i sa objektima koji su nam predstavljali nešto drugo, činili prve korake u komunikaciji sa svetom odraslih i realnim životom koji otkrivamo. Ti važni koraci u odrastanju ne bi bili potpuni bez teatra, sveta bajki i čudesnog sveta u kome likovi nisu pravi ljudi.
Mnogi istraživači govore o tome da su lutke stare koliko i čovek, a da je lutkarsko pozorište nastalo pre onog u kome likove izvode glumci. Bilo kako bilo, sigurno je da je lutkarsko pozorište nastalo iz potrebe da se prenesu poruke i pouke za mlade i da je služilo u edukativne svrhe mnogo pre nastanka knjiga.
Radeći jednu lutkarsku predstavu u Njujorku, 1996. godine, upoznao sam stare čehoslovačke lutke, koje je jedan lutkar slučajno pronašao u staroj napuštenoj crkvi i zatim ih ponovo oživeo. Te lutke su stare oko 150 godina, ali su u svojoj gruboći zadržale jedinstvenu lepotu i dramatičnost. Zato sam poželeo da ih rekonstruišem za predstavu „Čudotvorno kresivo“, onakve kakve ih se sećam iz tog projekta. Takođe sam imao potrebu da te lutke smestim u prostor jednog betonskog bunkera, na koji asocira scenografija, i sačuvam za neka nova pokoljenja.
U Andersenovoj priči o kresivu, u susretu sa likovima iz bajke, upoznajemo jedan svet u kome su likovi usamljeni, iznevereni, nesrećni, svet u kome nema mnogo ljubavi. Da bi se ljubav rodila i počela da živi, potrebno je mnogo odricanja i borbe. Jednom kada se ona pojavi, ona počinje da pleni i menja živote svih budeći dobrotu u svakom od nas. Takva je ljubav, pojavom iskre oživljava vatru, baš kao i samo kresivo!
Nadam se da će ova nesvakidašnja estetika pomoći da se takva ljubav probudi u svima nama, i da mladi, pred kojima je tek ceo život, nauče da to prepoznaju.

Boris Čakširan

Goran Balančević

Član ansambla Malog pozorišta „Duško Radović“. Rođen 1961. godine u Kraljevu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Lutkarskim i glumačkim zanatom se profesionalno bavi od 1980. godine u pozorištu, na televiziji i filmu. Bio je stalni član Narodnog pozorišta „Ljubiša Jovanović“ u Šapcu, pozorišta lutaka „Pinokio“ u Zemunu, Wolken teatra i Popen teatra Chardak u Amsterdamu. Jedan od animatora u čuvenoj televizijskoj seriji „Laku noć, deco“.

Nagrade i priznanja:

Susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije:
– Najbolje glumačko ostvarenje u predstavi „Zlatna jabuka“ 1988. (Novi Sad)
– Nagrada „Janko Vrbnjak“ u predstavi „Kića u carstvu buba“ 1991. (Zrenjanin)
-Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje u predstavi “Setio sam se”, 1992. (Beograd)
– Nagrada za glumačko ostvarenje u predstavi „Velika krađa satova“ 1997. (Niš)
– Nagrada „Janko Vrbnjak“ u predstavi „Bio jednom jedan lav“ 2001. (Novi Sad)
– Nagrada „Janko Vrbnjak“ u predstavi „Konac delo krasi“ 2008. (Niš)

Bijenale jugoslovenskog lutkarstva (Bugojno):

– Nagrada za kolektivnu igru 1985.
– Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje u predstavi „Zlatna jabuka“ za ulogu Lakat-brade 1989.

Međunarodni festival pozorišta za djecu (Banja Luka):
– Specijalna nagrada „Janko Vrbnjak“ za najbolju animaciju u predstavi „Bio jednom jedan lav“ 2001.

Međunarodnom lutkarski festival „Zlatna iskra“ (Kragujevac):
– Nagrada za animaciju u predstavi „Andersenovi kuvari“ 2008.

9.  Bugojansko lutkarsko bijenale, Bosna i Hercegovina
– Priznanje za glumačku igru u predstavi „Andersenovi kuvari“ 2017.

Godišnje nagrade Malog pozorišta „Duško Radović“ (Božidar Valtrović) za uloge u predstavama:
– „Kića u carstvu buba“
– „Setio sam se“
– „Velika krađa satova“
– „Carev slavuj“
-„Bio jednom jedan lav“
– „Kapetan Džon Piplfoks“
– „Konac delo krasi“
– „Cirkus Mario & Neta“

Predstave u Malom pozorištu „Duško Radović“: „Andersenovi kuvari“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Kameni cvet“, „Mačak u čizmama“, „Tri praseta“, „Plavi čuperak“, „Cirkus Mario & Neta“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Sudbina jednog Čarlija“ i „Karlson s krova“.

Aktivno se bavi tehnologijom lutaka.

Jelena Popović

Rođena Vlahović, 31. marta, 1981. godine u Prištini, dramaturg je, pedagog i roditelj. Radila je kao novinar, urednik, scenarista i dramaturg, za novine, radio, televiziju i pozorište. Autor je komada za decu „Kiša“ (Pozorište „Boško Buha“, 2014.), „Bubamarac“ (Pozorište lutaka „Pinokio“, 2017. i Zagrebačko kazalište lutaka, 2019.), „Plavi maslačak“ (Nagrada „Zmajevih dečjih igara“ za monodramu za decu, 2017.) i „Nevaljalac iz kamina“.
Ponekad piše i za odrasle, pa su joj se tako omakle drame „Ista pesma“, „Mrki ponedeljak“, „Odvratna priča“, „Beli kos“, „Marko Kraljević“, romani „As u kategoriji zgaženih“ (Priština, 1998.) i „Lena“ (Beograd, 2006.) i, tu i tamo, poneka priča i pesma od viška inspiracije.
Živi i piše u Srbiji i mama je četrnaestogodišnjeg Milana i petogodišnjeg Borisa.

Boris Čakširan

Boris je kostimograf, scenograf, koreograf, slikar i reditelj.
Neke od prvih lutkarskih predstava i predstava za decu radio je upravo u Malom pozorištu „Duško Radović“ za koje je dobio brojna priznanja. U oblasti lutkarstva prepoznat je i na svetskoj sceni radeći u Sofiji u Bugarskoj i u Njujorku u SAD.
Boris je i umetnički direktor ERGstatus plesnog teatra, a od 1996. gostuje kao koreograf i pedagog u Izraelu (MASPA – škola za savremeni ples, i na univerzitetima u Haifi, Tel Avivu i Rubinovoj Akademiji za muziku i ples…). Vodio je program za nezavisne projekte na Internacionalnom festivalu savremenog plesa u Poljskoj i dramske radionice u Italiji.
Kao kostimograf radio je u pozorištu, na televiziji i na filmu i sarađivao sa nekim od najvećih kompanija za izradu kostima u svetu. Autor je kostima za neke od naših najpoznatijih filmova, kao i veliki broj TV serija. Osvajao je brojne nagrade i priznanja u oblasti kostimografije, savremenog plesa i lutkarstva.
Član je i osnivač mnogih umetničkih udruženja gde je obavljao i predsedničke funkcije. Našu zemlju je zastupao na najvećim skupovima u svetu u oblasti inkluzije osoba sa invaliditetom u oblasti plesa, umetnosti u lečenju i umetničkog rada sa mladima sa traumom i ratnim vojnim veteranima (Duke University 1996. i The Kennedy Center 2012. u SAD). Umetnički je direktor Festivala društveno angažovanog teatra „Van okvira“ u Beogradu.