U bajkovitom, ne tako velikom, ali cenjenom kraljevstvu koje je nadaleko bilo na dobrom glasu, živeo je jedan tihi princ. Od svih princeza na svetu, princ se zaljubio baš u onu kojoj je bilo najteže privući pažnju – tužnu princezu iz velikog susednog carstva. Kada je princeza ostala neosetljiva na njegove najiskrenije darove i poklone, princ se prerušio u dvorskog svinjara. Prinčevi novi pokušaji udvaranja ovoga puta naišli su na iznenađujući odgovor princeze, nakon čega veliko carstvo više nikada nije bilo isto…

*

Predstava „Bajka o tihom princu i tužnoj princezi“ je zasnovana na Andersenovoj bajci „Svinjar“ koja govori o značaju skromnosti i iskrenosti u ljubavi. Ne baš tako mirisno zanimanje svinjara, kojim se bavio običan narod a ne prinčevi i princeze, pisac je odabrao za prinčevu „ulogu“ upravo da bi se istakla poruka kako nikoga ne treba osuđivati zbog toga kako izgleda. Drugim rečima, odelo ne čini čoveka. Tako svinjar može da po svojoj unutrašnjosti bude princ, i obrnuto. Čovekovu vrednost čini on sam, a ne njegov položaj ili imetak.

Ono što je neobično i zanimljivo u vezi sa našom predstavom jeste da se ona izvodi u foajeu pozorišta. Foaje je obično pozorišni prostor u kom se publika samo okuplja pred predstavu, ali mi smo odlučili da ga oživimo i pretvorimo u prostor gde je moguća pozorišna igra u kojoj učestvuju i publika i glumci – ili, tačnije, u ovom slučaju: glumac!

Takođe, primetićete da je u pitanju glumačka, ali i lutkarska predstava. Lutkarska predstava je ona u kojoj se umesto glumaca na sceni pojavljuju lutke. (U ovom slučaju, pojavljuju se i lutke i glumac.) Pozorišne lutke nisu uvek kao one koje vidimo u ovoj predstavi, već mogu biti najrazličitijih oblika: marionete, koje vise na koncima, lutke koje se navlače na ruku, a nekada čak i velike lutke koje glumci oblače, kao kostim. A nekada, lutka je toliko velika da jednu mora da pokreće nekoliko glumaca! Glumci koji pokreću lutke se nekada jasno vide na sceni, kao Narator ove naše predstave, a nekada su kamuflirani ili sakriveni iza kulisa.

Kulise su pokretni zid koji sakriva pozorišne mehanizme i radnike koji se nalaze iza scene. Dok gledamo predstavu, iza kulisa je često jednako živo kao i na sceni. Takođe, kada kažemo da se nešto desilo «iza kulisa», to se odnosi i na sve ono što je ušlo u proces pripremanja neke predstave, a čega publika najčešće nije svesna.

Hans Kristijan Andersen (1805-1875) bio je danski pisac bajki. Rođen je u teškom siromaštvu, kao sin obućara i majke pralje. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez dinara u džepu, gde je pokušao da postane glumac. To mu baš nije pošlo od ruke – ispostavilo se da nije bio nadaren ni kao glumac, ni kao plesač, a ni kao pevač. Međutim, ubrzo se videlo da je izvrstan pisac bajki, koje je pisao polazeći od narodnih legendi. Danas je Andersenovo ime u celom svetu skoro pa sinonimno sa bajkom. Njegove priče namenjene su ne samo deci nego i odraslima, a mnoge od njih su i ekranizovane. Neki od brojnih naslova su: „Palčica“, „Ružno pače“, „Mala sirena“, „Princeza na zrnu graška“, „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“…

Johan Sebastijan Bah (1685-1750) bio je nemački kompozitor. Za života je bio veoma skroman, pristojan čovek, a danas važi za jednog od najvažnijih kompozitora svih vremena. Bio je vrlo posvećen svom pozivu, što se da videti i po jednoj avanturi koju je napravio sa dvadeset godina, kada je koračao 320 kilometara kako bi čuo orguljaša i kompozitora Ditriha Bukstehuda kako svira. Za života je imao ukupno čak dvadesetoro dece, i trudio se da bude dobar i posvećen roditelj. Tek posle Bahove smrti, njegova muzika je doživela svetsku popularnost i priznanje koje zaslužuje.