REČ PREVODIOCA
Zašto Romeo i Julija? Zašto sada? Zašto u novom prevodu? Drama Romeo i Julija je deo Šekspirovog opusa koji možemo nazvati karantinskim. Tu su još: poema Venera i Adon, pokoji sonet, Uzaludni ljubavni trud i San letnje noći. Ova su dela nastala, ili krenula da nastaju, u zlo doba epidemije kuge koja je harala Engleskom s početka poslednje decenije 16. veka, 1592–1593. Atmosferu bolesti, egzistencijalne ugroženosti i smrti pesnik je transponovao u umetnički tekst a reverb Romea i Julije se oseća, produžava i uvećava kontekstom naše, današnje i ovdašnje, telesne i moralne bolesti 21. veka. Romea i Juliju prevela sam i ja, gle da li čuda, u vreme naređene izolacije, krštene kao „karantin“. Aktuelni karantinski kontekst koji živim omogućio je rezonancu s delom kakva u „srećnim“ okolnostima ne bi bila moguća. Kontekst bolesti, pretnji smrću, smrti i grubih zabrana, kolektivne psihoze, depresije i euforije, kontekst polarizacija i zavada, deoba u ljudskom rodu i u pojedincu, kao i brojnih ishitrenosti iz beznađa, potencira, do samodestruktivnih razmera, potrebu za ljubavlju i fizičkim kontaktom, što je glavni zamajac u odnosu Romea i Julije. Što važi danas, za nas ovdašnje, važilo je i za Šekspirove junake. Prevod koji je pred čitaocem jeste, tako, savremeni, karantinski reverb karantinskog dela. Nikakvo čudo što je tako, što su se najednom, tek u vreme sadašnje, stekle okolnosti za novi prevod Romea i Julije – slučajnosti ne postoje.
Šta nam Šekspir govori o vremenu u kome živimo? Šekspir sve vidi: on je „u inkarnaciji najbliži božjem oku”, kaže glumac Lorens Olivije (Lawrence Olivier) a Rejf Fajns (Ralph Fiennes): „Šekspir je naš najbolji savremeni pisac”. Vanvremensku prijemčivost Romea i Julije čini, nadasve, ono što bismo mogli nazvati pesnikov pogled na svet, koji se, ispoljen u delu, u svoj svojoj vanvremenskoj dubini, može razumeti kroz pojmove: dijalektike, oksimorona i double entendre. Dodatno, tu je i vreme, tačnije: brzina, kao potka za dijalektičko tkanje. Stvarnost je u večnoj meni a protivrečnosti i suprotnosti se izmiruju sami sobom. Saglasje nesaglasja. Oksimoronska realnost paradoksalnih značenja združenih kontradikcijom, najavljena već u Prvoj sceni Prvog čina, izgrađivana tokom radnje i poentirana na kraju, Trećoj sceni Petog čina, izražava srž Šekspirovog pogleda na svet, čija je samo jedna slika Romeo i Julija, drama o ljubavi što mrzi i mržnji što voli, razumnoj ludosti i gorkoj slasti, o ljubavi koja je u kontradikciji sama sa sobom. Oksimoronska mudrost erosa upravlja ljudskim putevima: Ti, ljubavi, /…/ koja si bolesno zdravlje i zdrava bolest (Romeo i Julija, I, i, 175). Ideja da je polna ljubav bolest i jedna vrsta ludila kod Šekspira je svuda prisutna. U pesnikovom, ali i Romeovom, doživljaju ljubavnik je „lud čovek“ a ljubav je „razumna ludost“ („madness most discreet“): lud razum i razumno ludilo. Ljubav je i telesna i duhovna, i čulna i čedna, i strast i ne-strast, odvija se na zemlji a stremi nebu. Šekspirovski oksimoron: Eros kao ljubavna ekstaza i instrument smrti, pomirenje nepomirljivog, dijalektičko jedinstvo suprotnosti. Romeo i Julija će smrt nadići smrću u ljubavi a Ljubav će ih učiniti besmrtnim i dati da sva rajska polja zauvek budu njihova. Lek i nož će brzo okončati agoniju. Ljubavnici su uhvaćeni u mrežu svog erosa. Duboko neizmireni u sebi, vođeni su isto tako dubokom potrebom i željom za izmirenjem nepomirljivih unutrašnjih sila a smrt, svakako, jeste moguće razrešenje, koje svesno biraju. Romeu i Juliji smrt donosi razrešenje – izmirenje naloga tela i naloga duše, telesnog i bestelesnog, pomirenje svih zaraćenih delova ljudske prirode: ljubavne bolesti i ljubavnog uzleta u nebo. Zametak smrti je u životu, života u smrti. Dijalektički zakoni prožimanja suprotnosti i negaciji negacije su način razrešavanja tih suprotnosti u činu svakog postojanja i kretanja, moguće razrešenje paradoksa i oksimoronskih kontradikcija. Na kraju, poenta koja šiba: „Nebo ima način da mržnji oduzme ljubav a ljubav da bude oruđe smrti“, Kneževe su reči upućene porodicama Monteki i Kapuleti. Zajedno sa junacima, Pesnik bira ovakvo razrešenje: Ljubav kao život u smrti. Na pijedestal je postavljen Eros, koji ima vlast nad svim i svakim i erotski fon je taj na kojem se tka ljudski život u neomeđenom prostoru i vremenu: onda, tamo, ovde i sad. U ovom smislu Romeo i Julija, svojom svevremenošću, zasvođuje skoro pola milenijuma i opšti sa nama misaonim i emotivnim izazovima.
Rezonanca sa Šekspirovim delom je u našem vremenu vrlo jaka i ono je naš toliko potrebni vademecum. Mutno, teško vreme egzistencijalnih izazova, na ničijoj zemlji između prošlosti i budućnosti, previranja izvesnosti i neizvesnosti, traži i očekuje da mu pesnik da ruku. Naša potreba za Šekspirom neizbežna je koliko i potreba za samo-spasavanjem. Zašto smo još sa Šekspirom, može, dakle, biti zbog toga što smo, ponajpre, zainteresovani ne za njega već za sebe. Paradoks je prividan: da bismo videli sebe nije nam dovoljno fizičko ogledalo – potreban nam je on, Šekspir, pesnik i mag, da bismo u njegovom ogledalu, zvanom umetnost, videli svoj odraz. Da bismo videli sebe potreban nam je drugi. Taj ”najbolji drugi” u umetničkom prostoru reči jeste Šekspir. Spasava se i katarzom koja se doživljava u susretu sa velikim umetničkim delom: bilo da se s njim suočava kao gledalac, slušalac, čitalac, prevodilac, reditelj, glumac. Svako ko krene stopama pesnika ima priliku da na kraju tog puta izađe kao izmenjen čovek. Ja sam taj darodavni put prešla, a delo koje je pred čitaocem, u novom čitanju i izrazu, jeste moj plemeniti dar onima koji odgovore izazovu da se s njim sretnu.
Jelisaveta Milojević, mart 2022.