„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.

„Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: Znaš li da imaš Daunov sindrom? Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: Profesore, da li sam ja malouman? Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: Hoću li moći da nastavim da učim? Rekao je: Naravno!“

Pablo Pineda, MD

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica hromozoma 21. Karakteristike su specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma (umna zaostalost IQ 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80). Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (eng. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija.

Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih.

„Ko je Loret?“, predstava o devojčici sa Daunovim sindromom, poziva male gledaoce da promene svoj pogled na decu koja su drugačija. Loretina priča sadrži trenutke bola uz otežavajuću okolnost da se uklopi u školu u koju idu normalna deca, ali svojim čistim doživljajem sveta oko sebe, neopterećenošću trivijalnostima, pa i svojom duhovitošću,
Loret čak sa lakoćom uspeva da doživi vesele trenutke u svom odrastanju.

Izazov je baviti se temom, kao što je Daunov sindrom, u društvu koje još uvek nije sigurno gde i kako da plasira ovakvu razliku ljudi sa posebnim potrebama.

„Ja ne izgledam kao ostale devojčice. Znam da sam drugačija jer me ljudi na ulici zagledaju. Kada se pogledam u ogledalu, vidim da su moje oči iskošene i da imam čudan osmeh. Moj osmeh ponekad ostaje sakriven u mom srcu“.

Pre svega fizički, vizuelno, postoji razlika koju deca sa Daunovim sindromom moraju da prebrode kako bi se integrisala u društvo, nešto sto zapravo i nije njihov doživljaj lepote, nego često nametnuto opšte prihvaćeno poimanje. Kako bi izbegli to usvojeno a opšte prihvaćeno, koje, činjenica je, ne treba da opterećuje decu koja genetski drugačije izgledaju, rasteretili smo i maštom obogatili predstavu uz pomoć lutki koje će biti akteri ove priče.

Iako su deca sa Daunovim sindromom kao i ostali, u svom savršenstvu i nesavršenstvu, sa svojim potpunim vrlinama, kao i manama, u nekim aspektima funkcionisanja u svakodnevnom životu „onemogućeni“, u pravilnom radu sa njima nađu se i one aktivnosti koje rade sa velikom posvećenošću, u kojima su često vrlo uspešni. Loret je vešta u jahanju ponija. U ovoj priči ona dobija svoje priznanje i postaje prihvaćena u razredu svoje normalne škole, na sasvim nepretenciozan i spontan način, kroz svoju ljubav prema jahanju.

„Zašto smo drugačiji od ostale dece?“ – pitam mamu. „A šta ako smo, zapravo, mi drugačiji?!“ – odgovara mama, smejući se. Ne oslanjajući se sve vreme na objektivni doživljaj sveta, pokušala sam da prikažem Loretin svet u kome nije neophodno tražiti osnov u kolektivnoj realnosti, i sa jednim motivom – da se pozorištem, kao sredstvom, privuče pažnja i prema ovom aspektu našeg socijalnog bitisanja. Na univerzalnom nivou, mi smo čoporativna bića, potrebni jedni drugima i zar nismo svi ustvari drugačiji ili se često tako osećamo i bez drastičnih genetskih razlika?

Dramaturški je proširena priča oživljavanjem lika Ponija, kako bi kroz Loretino druženje sa njim prikazali Loretin unutrašnji svet, koji je, kao što okolina to ne želi da primeti, veoma bogat. Druženje sa Ponijem u početku predstavlja Loretino bekstvo i utočiše od realnog oko nje, a vremenom ono postaje sredstvo kojim će se ona izboriti da postane deo upravo te realnosti.

Značaj ovog projekta, koji je zapravo i pionirski projekat tematski redak u našoj zemlji, je da se deca još više uključe u kulturni život nudeći im neku vrstu angažovanog pozorišta. Jer zašto da gledaju samo bajke kada je moguće na jedan zanimljiv, ali njima prijemčiv način da se pokaže priča o stvarnosti koja ih okružuje; koja na prvi pogled nije toliko lepa, osim ako ih ne naučimo da u svemu prepoznaju lepotu i ljudske vrednosti. Trebalo bi i decu učiniti aktivnijim čionicima društva, ne potcenjujući ih već im dati značaj, jer i oni mogu da menjaju svoj naizgled mali svet, kao mi naš, naizgled, veliki.

Katarina A. Petrović

Neko nosi naočare, neko protezu, neko ima klempave uši, neko je lep i pametan, a neko samo pametan… Neko samo lep… Neko je crn, a neko plav…

Neko ima kose oči i okruglo lice. I malo se gega dok hoda… Ima karakterističan osmeh i voli da sedi u turskom sedu.

Svi smo, dakle, različiti, ali svi želimo, i imamo pravo da se družimo i da budemo saslušani. Jer, ma kako izgledali, svi smo deo jednog sveta, i utoliko ćemo više saznati o njemu ukoliko više različitosti uočimo i prihvatamo. Ničiji doživljaj sveta nije manje vredan od ostalih samo zato što se on izdvaja iz neke grupe. Šta više, možda ćemo baš od njega imati da naučimo nešto što do sada nismo znali.

Osnovna namera predstave „Ko je Loret?“ je upravo da pokaže da različitost ne treba tretirati kao grešku, već kao kvalitet. Zato Daunov sindrom i ne tretiramo kao nekakvu „bolest“ (što je česta greška ljudi, čak i obrazovanih), već kao i bilo koju drugu osobenost.

Pokušali smo, takođe, našu Loret i njenu zapitanost i dileme da približimo svakom malom gledaocu, pa i roditelju ili učitelju u sali. Zato osim pitanja „Ko je Loret?“, našoj publici postavljamo ne tako lak zadatak – da svako pokuša da odgovori na pitanje ko je on sam…

Milena Depolo

Florans Kadije živi u Bulonji sa svoje dvoje dece, Bastijenom i Valentinom. Prve priče je napisala za njih. Kada je upoznala decu kao što je Loret, poželela je da napiše ovu priču.