O predstavi: On i ona su na peronu, na kom staju vozovi koji vode negde svakako. Ne poznaju se, ali...

O predstavi: On i ona su na peronu, na kom staju vozovi koji vode negde svakako. Ne poznaju se, ali osim njih nema nikog: moraće da se upoznaju. On i ona putuju vozom, predeli se smenjuju brzo i lako i više ih ne prepoznaju. Njihov glavni putokaz ili neprijatelj ili pak prijatelj je „automatski glas sklon da se čuje u vozu", koji im, osim stanica koje slede, nagoveštava sve ono naučno i determinišuće, što ih je dovelo u takav položaj u društvu: zašto njega vole, zašto nju ne vole. Ona zna da njena prošlost ne sme da bude otkrivena. On zna da svi njegovu divnu prošlost podrazumevaju. On laže. Ona laže malo više. Sveprisutnošću njene i njegove majke postepeno se otkrivaju stvari koje su dovele do toga da on i ona budu u ovom vozu. Ulaskom profesora gimnastike, sutkinje i plastičnog hirurga u voz, socijalno-naučni uvreženi stavovi pretvaraju se u neizdrž za naše junake. u takvim okolnostima, on i ona imaju samo jedno drugo. Polazna tačka za rad na predstavi je pojam biološkog determinizma u kome je ukorenjena težnja da se socijalno-kulturni fenomeni objasne pozivajući se na priodne, biološke zakonitosti. Ova agrumentacija po kojoj se svako svojstvo bilo kog organizma u potpunosti određeno njegovom biologijom, primenjena na čoveka bi podrazumevala svođenje svih ljudskih specifičnosti, kako fizičkih, tako kulturoloških, isključivo na biologiju. Međutim, ljudska vrsta je specifična po tome što se u njoj preklapaju dva podjednako važna životna aspekta: čovek kao biološki i kao društveni organizam -  i upravo ovde junaci ove priče, dvoje potpuno različitih mladih ljudi, traže prostor za beg i prevazlaženje nametnutih šablona, kako bioloških, tako i socijalnih.