Poštovana deco,
Napravićemo jedan mali izlet u prošlost, u godinu 1922., dakle, sto godina pre ove naše godine. Mnoge bitne stvari dogodile su se tada: izmišljen je matematički sistem za vremensku prognozu koji je u upotrebi i danas. Otkriveni su vitamini De i E. Otkriven je sarkofag drevnog egipatskog faraona Tutankamona. Jedan četrnaestogodišnji dečak je bio prvo ljudsko biće koje je insulinom izlečeno od dijabetesa, do tada neizlečive bolesti. Prvi put se skijalo po vodi. Objavljen je roman Uliks Džejmsa Džojsa, koji  mnogi smatraju najvažnijim romanom 20. veka, a premijeru je doživeo film Nanuk sa Severa Roberta Flaertija – prvi dugometražni dokumentarni film. Rođena je glumica Džudi Garlend, koju verovatno znate kao Doroti u filmu Čarobnjak iz Oza, i rođen je Sten Li, idejni tvorac mnogih superheroja koji su danas omiljeni širom sveta, od Spajdermena do Tora, Hulka, Iks mena…
I, ništa manje važno od svih ovih događaja – rođen je Dušan Radović, pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.
Biografija Duška Radovića obiluje delima koje su obeležile kako vašu, dečiju književnost (Drame Kapetan Džon Piplfoks i Kako su nastale ružne reči, zbirke pesama Poštovana deco, Smešne reči, Pričam ti priču i mnoge druge, kao i  TV serija Na slovo, na slovo) tako i humorističku književnost za odrasle (aforizmi Beograde, dobro jutro). Previše je toga da bi stalo u jedan ovako kratak osvrt – toliko je ovaj pisac zadužio nas, odrasle, i Vas, poštovana deco.
Osvrnućemo se zato, umesto nabrajanja dela i godina, na ono što je Duška od ostalih pesnika izdvajalo: jednostavnost i iskrenost. Ove vrednosti u pesničkom izrazu i uopšte pogledu na svet, najbolje je sumirao u jednom aforizmu sam pisac:
„Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve prema kojima ste ravnodušni.“
Duško je u svom pisanju uvek negovao iskrenost, pa mislim da se zato sa sigurnošću može reći da prema Vama, poštovana deco, nije bio ravnodušan, već – naprotiv!

Đorđe Kosić

Poezija za decu Duška Radovića generacijama oblikuje maštu i jezik dece. Dečje zadovoljstvo u igri preslikano je u Radovićevu ljubav prema igri rečima, koje stvaraju slike, smešnim izrazima kojima se iz svakodnevnih situacija – škole, porodičnih odnosa, azbuke, smene godišnjih doba i dana u nedelji, posmatranja životinja – stvaraju fantastični svetovi dečjih avantura od kojih su neke i zastrašujuće, egzotičnih zemalja pa i suočavanja sa ozbiljnim životnim pitanjima. Mi smo u predstavi odabrali da se pozabavimo mrakom. Deca se obično plaše mraka, ali mrak ima i svoju privlačnost jer stoji kao suptilna opna koja odvaja svakodnevicu od sveta fantazije. Kao idealno vreme za igru – mrak je svet priča za laku noć, svet snova, strašnih i smešnih čudovišta, svet igara koje se igraju u mraku. Mrak je i mir, koncentracija i utišavanje svega spoljašnjeg i posvećivanje svetu izmišljanja, zamišljanja i mašte u kojem je sve moguće. Mrak je potreban za svaku filmsku projekciju i mrakom započinje svaka pozorišna predstava.

Mraka ima posvuda u Radovićevoj poeziji. Naša odeća oživi i pravi terevenke, zamišljamo razna neverovatna, nevidljiva bića uverljivija od bilo koje stvarnosti, dešavaju se i takve „strašne“ stvari kao što je krađa dva lavora mora „jedne noći tanke, tanke, / prozirne ko list papira / tanke kao list crtanke / kao krila od leptira“. Mrak i noć, predvečerje i zalazak sunca su aktivni protagonisti u Radovićevoj poeziji – oni imaju osobine, raspoloženja, ulaze u sobu, jedu sve osim „palca u ustima“, pa tako i mi dovodimo mrak na scenu kao nešto živo i opipljivo – velikom pozorišnom mraku pridružujemo pet malih ali moćnih mrakova – naše glumce-animatore. Kao što se Radović igra rečima u svojoj poeziji, baš onako kako se deca igraju sa bilo čim što im je na dohvat ruke, naših pet mrakova se igra našim pozorišnim lutkama – od onih najmanjih, pa do velikih i zastrašujućih, prolazeći kroz prirodu i nebeska tela, neprohodne džungle dečje mašte, pa sve do zamišljenih budžaka gradskih soba i stanova gde se odvija večno nadmetanje mačaka i miševa.

„Ugasi se! Ugasi se (svetlo)!“ pa da počnemo.

Bojan Đorđev

Svi koji rastu, moraju i da odrastu. Svi koji danju odlaze u vrtić, na posao, na šišanje kod brice, u pekaru kod pekara, u pozorište kod čika-Duška, koji se voze tramvajem i užinaju sendviče, ali ,,i oblaka jedan deo“, moraju uveče i da spavaju. Kada sunce na istoku ujutru izađe, ono mora na zapadu uveče i da zađe. Nečiji (Gordanin? Branetov? Tvoj? Moj?) prstić na prekidaču mora prvo da upali svetlo, da bi ga onda ugasio. To sve, i još pride, kako je Duško Radović i napisao: ,,Sve što raste/ htelo bi da raste. / Neka raste / I treba da raste!“

Svaki uzrok ima svoju posledicu. Skoro svako zašto ima svoje zato. Mi znamo šta je mrak i kako on to izgleda i kad i koliko se u našim sobama pojavljuje, baš zato što smo videli i svetlo. I o tome piše Duško: ,,Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema vi primetite, je l’ tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.“

Svi koji idu u školu znaju za Strašnog lava. Kakvog lava? Lava koji voli da priča priče! I koji se u našoj priči pojavljuje samo u mraku. Samo onda kada prekidač za sijalicu, predsednik svih bića iz mraka, ,,kaže KVRC“. U mraku je aktivnija naša mašta, u mraku raste želja za pričanjem priča, u mraku zamišljamo da žive veštice i duhovi. ,,Veštice i duhovi / ne postoje / ali mi se plašimo / i onoga što ne postoji. / Možda još i više.“

I Lana del Rej priznaje da se plaši, te da ne može da se izbori s čudovištima ispod sopstvenog kreveta: ,,A modern day woman with a weak constitution ’cause I’ve got / Monsters still under my bed that I could never fight off / A gatekeeper carelessly dropping the keys on my nights off“. Ali, Lana o tim čudovištima iz mraka, ispod kreveta, ipak može da – peva.

I tako, ustvari, počinju skoro sve priče – suočavanjem. I tako, kad god da ugasimo svetlo, ili kada padne i bude mrak, pred spavanje il’ pred predstavu, naš Lav-pripovedač može da kaže: ,,Bio jednom jedan… Bio jednom jedan… Bio jednom jedan… MRAK.” I da ga se, tog čuvenog mraka, baš nimalo ne plaši, nego da ga pogleda u oči i pokaže mu svoje strašne i oštre lavlje zube. Zašto? Zato što se usuđuje da o mraku ispriča priču. I što tim pričanjem priča postaje malo više njegova, a mrak malo manje tuđ. I zato – pričajte priče i pevajte pesme: ,,Neka peva / Sve što ima glas. / Niko lepše / vedrije od nas / Pričati, pričati / lepo je pričati! / Živeti, živeti / Lepo je živeti!“

Tanja Šljivar