Pre nekoliko godina naišao sam na fotografiju i tekst o Momčilu Gavriću, dečaku koji je kao najmlađi srpski vojnik prošao sve bitke i golgote Velikog rata. Zapitao sam se kako je moguće da o njemu ništa ne znam, a onda je usledilo pitanje šta je moja generacija uopšte učila iz istorije o Prvom svetskom ratu. Koliko moje pseudo-sećanje seže, svi smo znali za Gavrila Principa i atentat u Sarajevu. To je bio povod za početak rata za koji svi znamo kako se završio - našom pobedom. I to je to! O tome kako je pamet pobedila snagu, kako je izuzetno umna vojna strategija naših generala spasila vojsku i, poput Davida pobedila Golijata, potukla veliku silu i spasila zemlju i narod, moja generacija učila je samo kratko opšte mesto u udžbeniku naše istorije. Priča o Momčilu Gavriću odmah me je zainteresovala, a posle dve godine desila se koincidencija da su me iz Malog pozorišta “Duško Radović” pozvali da napišem i dramski tekst na ovu temu. Poziv sam bez dvoumljenja prihvatio i sledeći čuveno pravilo da “scenarista uvek priča jednu priču da bi ispričao drugu”, iz razloga koje sam već naveo, a iz kojih se može izvući i “naravoučenije” komada (“Um caruje,...

Pre nekoliko godina naišao sam na fotografiju i tekst o Momčilu Gavriću, dečaku koji je kao najmlađi srpski vojnik prošao sve bitke i golgote Velikog rata. Zapitao sam se kako je moguće da o njemu ništa ne znam, a onda je usledilo pitanje šta je moja generacija uopšte učila iz istorije o Prvom svetskom ratu. Koliko moje pseudo-sećanje seže, svi smo znali za Gavrila Principa i atentat u Sarajevu. To je bio povod za početak rata za koji svi znamo kako se završio - našom pobedom. I to je to! O tome kako je pamet pobedila snagu, kako je izuzetno umna vojna strategija naših generala spasila vojsku i, poput Davida pobedila Golijata, potukla veliku silu i spasila zemlju i narod, moja generacija učila je samo kratko opšte mesto u udžbeniku naše istorije. Priča o Momčilu Gavriću odmah me je zainteresovala, a posle dve godine desila se koincidencija da su me iz Malog pozorišta “Duško Radović” pozvali da napišem i dramski tekst na ovu temu. Poziv sam bez dvoumljenja prihvatio i sledeći čuveno pravilo da “scenarista uvek priča jednu priču da bi ispričao drugu”, iz razloga koje sam već naveo, a iz kojih se može izvući i “naravoučenije” komada (“Um caruje, itd). Kroz surovu i potresnu priču o dečaku, u formi školskog časa, kroz dramsku radnju, pokušao sam da ispričam priču o vihoru Velikog rata, o golgoti koju je Momčilo Gavrić prošao i o svemu što je trebalo da naučim u Momčilovim godinama, a nisam. S ljubavlju, Igor Bojović