U srcu zelenog parka Tašmajdan, smešteno je Malo pozorište „Duško Radović“.
Okruženo prirodom i igralištima gde se pre ili posle predstave može šetkati, igrati i uživati, ono mami decu i odrasle u čarobni svet pozorišta.
Kod nas su dobrodošli svi uzrasti – predstave se igraju na dve scene, gde je svaka predstava pažljivo prilagođena određenoj publici.
Dečija scena , namenjena mališanima već od 1 + godine, nudi čarobne lutkarske i dramske predstave.
Na Sceni za mlade , publika u starijim razredima osnovne škole i u tinejdžerskom uzrastu može uživati u klasicima i lektiri, ali i u savremenim tekstovima koji se na jedan zreliji način obraćaju publici.
Kad već spominjemo lektiru, vredi reći da smo rado posećeni od strane škola, jer organizovane posete učenicima pružaju jedinstveno obrazovno iskustvo susreta sa pozorištem koje je krojeno baš po njihovoj meri.
Iako smo malo pozorište, imamo veliko polje delovanja i aktivno učestvujemo u gostovanjima širom Srbije, ali i sveta , tako da naše predstave stižu do publike nezavisno od toga gde žive ili kojim jezikom govore.
Osim predstava, publici nudimo i insajderski pogled na pozorište kroz program “Iza kulisa” , koji kroz organizovane posete, razgovore i radionice omogućava upoznavanje publike sa procesom stvaranja predstave.
Ako želiš da saznaš još više o Malom pozorištu “Duško Radović”, priča o tome kako je ono nastalo i kako se razvijalo puna je zanimljivih likova i preokreta (kao i naše predstave)!
Zvuči ti zanimljivo?
Istorijat
U potrazi za zgradom (Pozorište bez pozorišta)
Na svom početku, u maju 1948.
godine , kada je osnovano, Malo pozorište je nosilo drugi naziv: Pozorište lutaka Narodne Republike Srbije.
Za direktora pozorišta imenovan je Božidar Valtrović, pionir lutkarstva i pokretač ideje o osnivanju prvog profesionalnog marionetskog pozorišta u Beogradu.
Prva odredba o radu pozorišta sadržala je uputstva za različite pozicije u pozorištu, na primer, domar-poslužitelj koji „treba da je otresito lice i upućen u dužnosti svoga poziva“, ili čistači prostorija koji „treba da su lica dobrih moralnih kvalifikacija“.
Pozorište je zvanično otvoreno 23.
oktobra 1949.
godine premijerom Pepeljuge Vladimira Nazora u režiji Predraga Dinulovića, održanom u dvorani hotela „Palas“ koji je bio prva „kuća“ Pozorišta.
Početak nije bio lak: nije bilo stručnih kadrova, lutkarska literatura u Srbiji gotovo da nija postojala, a uslovi za rad bili su više nego skromni.
Rediteljka Marija Kulundžić ovako opisuje prostor: „Bio je to nekadašnji bar Hotela.
Sala je bila mračna, zagušljiva i hladna.
U jednom uglu proscenijuma nalazila se velika gvozdena peć kojoj smo se u početku radovali, jer smo na njoj mogli da ogrejemo ruke i ispečemo po koji kesten, no, uskoro smo iskusili i njene loše strane.
Kada zbog vetra odžak ne bi dobro povukao, dim bi se vraćao pravo na scenu.
(…) Nije nam bilo lako, no, tešili smo se da je svaki početak težak.
I bilo nam je lepo, jer smo imali svoje pozorište lutaka.“
U ovom privremenom i ne preterano komfornom domu pozorište je ostalo nepune tri godine – krajem 1952.
moralo je da ga napusti, i tako je ostalo bez „krova nad glavom“.
Pozorište, koje je u međuvremeno promenilo ime u Beogradsko marionetsko pozorište, praktično je obustavilo rad sve do useljenja u salu na Terazijama 45, 3.
januara 1955.
godine , koje je po svojoj opremljenosti i nepodesnosti takođe predstavljalo privremeno rešenje.
Pozorište je tamo, negujući isključivo marionetski repertoar, funkcionisalo punih 13 godina!
Pozorište na Tašu
Godina 1962.
desile su se neke veoma značajne stvari za pozorište:
1 ) Savet za kulturu grada Beograda doneo je odluku o podizanju nove zgrade na Tašmajdanu.
2 ) Beogradskom marionetskom pozorištu pripojena je Ginjol-scena Pozorišta „Boško Buha“ (ginjol je, inače, vrsta lutke koja se navlači na ruku, za razliku od marionete kojom se upravlja koncima).
Tako su se svi beogradski lutkarski umetnici našli pod „istim krovom“, i nastalo je Beogradsko pozorište lutaka.
Reorganizovano pozorište radilo je na dve stalne scene: na Terazijama se negovao marionetski repertoar, dok su u maloj sali Doma kulture „Vuk Karadžić“ prikazivane ginjol predstave.
Uz ginjol, nekada isključivo marionetsko pozorište usvojilo je nove tehnike – javajke (lutke na štapu), a kasnije i pozorište maski, tzv.
crni teatar (fizički teatar koji nastaje uz pomoć ultraljubičastog svetla) i teatar senki (vrsta teatra gde glumci pomoću senki stvaraju prizore).
Na konkursu za novu zgradu pored Taša, u sklopu kompleksa Doma pionira (kome danas pripada Dečji kulturni centar), pobedio je Ivan Antić, značajni arhitekta.
Izgradnja novog pozorišta trajala je od 1963.
do 1967.
godine.
Ko je bio Ivan Antić?
Ivan Antić je jedan od najuspešnijih i najcenjenijih arhitekata socijalističke Jugoslavije i postsocijalističke Srbije.
Među njegovim realizovanim projektima su: Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu (za koji je dobio Oktobarsku nagradu Beograda); spomen -muzej kragujevačkim žrtvama u Šumaricama; Sportski centar „25.
mj “ na Dunavu; Hala „Pinki“ u Zemunu itd.
Inače , pored spomenutog rada na zgradi pozorišta i Domu pionira, Antić je učestvovao i u projektovanju zgrade za RTV Beograd.
Tokom izgradnje nove kuće na Tašmajdanu, Beogradsko pozorište lutaka dobilo je i novo ime – zvanično je postalo Malo pozorište 28.
decembra 1967.
godine.
O izboru imena u monografiji povodom 20.
godina postojanja pozorišta, ovako ga objašnjava prof.
Jan Malik, generalni sekretar UNIME (Unima – Union Internationale de la Marionnette):
„To je simpatično zato što zvuči skromno, bez patosa, bez koketerije, bez preterivanja i megalomanije.
A istovremeno baš taj nepretenciozni naziv mnogo obavezuje.
(…) Gledalac očekuje da mu upravo to m a l o pozorište pruži v e l i k i doživljaj.
(…) Beogradskom MALOM POZORIŠTU i u tom smislu služi na čast njegov naziv.“
A veliki doživljaj u Pozorištu do kraja šezdesetih donosio je raznovrstan repertoar predstava, od kojih se ističu Sve, sve, ali zanat Dragutina Dobričanina u režiji Soje Jovanović, Zvezda Fifi Dragana Lukića u režiji Živomira Jokovića, Deda Starudija Valentina Andrijevića u režiji Srboljuba Stankovića, Na slovo, na slovo po poeziji Dušana Radovića, u režiji Vere Belogrlić (koja je režirala i veoma uspešnu istoimenu TV emisiju, a u predstavi se pojavljuje i Mića Tatić iz emisije, sa čuvenim lutkom Aćimom), Pardon, paradni trčuljak Aleksandra Popovića u režiji Srboljuba Stankovića.
U ovom periodu, pozorište gostuje po brojnim gradovima širom tadašnje Jugoslavije, kao i u Varšavi predstavama Priča s mora, Naše igre i Ćira 2.
Pored Božidara Valtrovića, prvog upravnika, u ovom periodu pozorište su vodili Milutin Ćirić, a zatim Majo Đurović.
Bio jednom jedan Dušan Radović
Malo pozorište zvanično je otvoreno 6.
juna 1968.
godine svečanom premijerom lutkarske predstave Naše igre u režiji i koreografiji Jelen Beložanski, u kojoj se mogao videti splet narodnih kola od Makedonije do Slovenije.
Svečani čin otvaranja obavio je dečiji pisac Branko Ćopić.
Otvaranje nove zgrade izazvalo je odjek u štampi širom tadašnje Jugoslavije.
Konačno , pozorište je dobilo uslove da iskaže svoj puni sjaj, i narednih godina je postajalo sve omiljenije mesto i za decu i za odrasle, a među njima je bio i Dušan Radović, koji je u monografiji povodom 30 godina pozorišta ostavio svedočenje o visokom mišljenju koje je imao o Malom pozorištu.
Duško Radović: „Sledećih 30 godina“
„Gledaoci prvih predstava Malog pozorišta mogli bi već imati unuke.
Zaista , mnogo je vremena prošlo i nagomilalo se mnogo dokaza protiv mladosti svih onih koji taj početak pamte.
(…)
Razmišljam ili sanjam šta bih radio pred tom mogućnošću, da su mi ova pamet a one godine.
Da sam na početku a ne na kraju.
Da od mene, nekim delićem, zavisi sudbina Malog pozorišta u sledećih trideset godina.
Verovao bih, mnogo, u kulturnu i pedagošku misiju lutkarstva. Kao da ne postoji ništa važnije ni lepše. (…) Učio bih od starih i dobrih kako da ih prevaziđem. I u ambicijama i u rezultatima. (…)
Trudio bih se da još bolje upoznam decu.
(…) Mnogo bih maštao i neprestano pokušavao da otkrijem nove mogućnosti za poetske dimenzije predstava.
Verovao bih da tome nema granice.
Uradio bih najviše što mogu i bilo bi mi žao što ne mogu više. Bio bih malo zadovoljan a malo ljubomoran na one koji će to moći. “
Nekoliko godina kasnije, Duško Radović je preminuo, a kolektiv Malog pozorišta je odmah zatim uložio zahtev da se ime pozorišta promeni, odnosno, dopuni, što se i dogodilo, 23.
oktobra 1984.
godine , u čast Dušku i književnom nasleđu koje je ostavio za sobom.
U periodu do kraja sedamdesetih godina, pozorište je održavalo prosek 4 premijere i 400 izvođenih predstava po godini.
Održavanja je saradnja sa lutkarskim pozorištima u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji, kao i pozorištima „Guliver“ u Varšavi i „Državnim lutkarskim pozorištem skazki“ u Sankt Peterburgu, a sem u ovim gradovima, Pozorište je gostovalo i u velikim evropskim pozorišnim centrima kao što su Lođ, Katovice, Bratislava, Bukurešt, Sofija.
Ističu se predstave Palčica po Andersenovom klasiku u režiji Marije Kulundžić, Gradić Nećko poljskog pisca Zbignjeva Popravskog, u režiji gostujućeg poljskog reditelja Jana Potišila, Fantazije po tekstu i u režiji slovačkog reditelja Bohdana Slavika, Loptica skočica Malika Jana u režiji Marije Kulundžić, Baba Roga Ljubivoja Ršumovića u režiji Soje Jovanović, Simpatija i antipatija Jovana Sterije Popovića u režiji Radoslava Lazića, Sudbina jednog Čarlija Ace Popovića u režiji Branslava Kravljanca (muziku je, kao i za mnoge druge uspešne predstave Malog pozorišta, radio kompozitor Zoran Hristić), Aska i Vuk Ive Andrića u režiji Dragomira Jovića…
U ovom periodu, pozorište vode lutkar i v.d. upravnika Janko Vrbnjak, a zatim i upravnik Dušan Rodić.
Tri scene jednom „malom“ pozorištu
U periodu osamdesetih godina, u pozorištu je već postojao suživot lutaka i živih glumaca na sceni, i repertoar je bio vrlo raznolik: marionetske predstave, monodrame, baleti, mjuzikli… Primož Bebler (upravnik pozorišta od 1. decembra 1984), čovek ogromne pozorišne energije i kulture, okupio je umetnike oko tri različite scene: Dečija lutkarska scena, Dečija dramska scena i Večernja scena Radović (otvorena 1986. godine predstavom „Misterija… Beograd “ u režiji Ivane Vujić) radile su godinama paralelno na istoj sceni, a sve predstave su pripremane u istom prostoru.
Bilo je uobičajeno da se svakodnevno odigraju dve do tri predstave, ponekad i četiri, i održe dve do tri probe.
„Dinamičnoj “ svakodnevici Pozorišta svakako je doprinosio restoran i klub s popularnom terasom (koja je „napustila“ pozorište tek 2007. godine).
U ovom periodu, izvode se kako klasici, tako i savremen pisci, domaći i strani: Nušić, Vitezović, D.
Mihailović, Bulgakov, Havel, Bora Đorđević, Radović, Mrožek, Andrić, Bukovski, Makijaveli, Domanović… Ističu se predstave Konjić Grbonjić Petra Pavloviča Jeršova u režiji Jurij Jelisejeva, Nestašni lutak (po Pinokiju Karla Kolodija) u režiji Marije Kulundžić, Snežana i sedam uvoznih patuljaka Ace Popovića kao i Dve babe i tri žabe Zorana Popovića, obe u režiji Slobodanke Aleksić; Jarac živoderac Ace Popovića, kao i Napet šou Mladena Milićevića, obe u režiji Dubravka Bibanovića, Mali princa u adaptaciji Branislava Kravljanca i režiji Davora Mladinova, i tako dalje.
Rat … i obnova
Devedesete godine su za Malo pozorište „Duško Radović“ bile obeležene ratom, ali i obnovom.
Opšte osiromašenje je prinudilo pozorište da se odluči za dečiju ili večernju scenu, i prevagnula je dečija.
Upravnici Stevan Koprivica, a zatim i Miroslav Aleksić, nastojali su da Pozorište i u ratnim okolnostima radi što je bolje moguće.
Tokom NATO bombardovanja, Malo pozorište „Duško Radović“ je imalo bogatu delatnost u prirodi: na „izmeštenoj sceni“, u Tašmajdanskom parku, prema jednoj statistici, igrano je i po četrdeset besplatnih predstava mesečno, uključujući i besplatna gostovanja po gradskim opštinama Beograda.
Uprkos ratnom stanju, u pozorištu su čak održane i dve premijere.
U međuvremenu, „Radović“ je postao i istinska žrtva „spoljne agresije“, kao jedino beogradsko pozorište na kome je došlo do „kolateralne štete“ tokom NATO bombardovanja.
U obnovi su pomogle gradske vlasti, kao i glumački ansambl koji se našao u novim ulogama zidara i molera.
Večernje novosti pišu: „Već drugu sezonu zaposleni u Malom pozorištu „Duško Radović“ provode leto bez godišnjeg odmora, radeći između predstava, subotom i nedeljom, pa i noću“.
Zahvaljujući združenom radu kolektiva, 52.
sezonu Malo pozorište započelo je obnovljeno i spremno za rad.
Tokom ove turbulentne decenije, isticale su se nagrađivane predstave Baš čelik Igora Bojovića kao i Talični Tom i Daltoni Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića, Lepotica i zver Srboljuba Stanković (režija i tekst), Devojčica sa šibicama Hans Kristijan Andersena, u režiji Tatjane Stanković, Dve obale Vladimira Andrića (režija i tekst), i tako dalje.
Tri scene jednom „malom“ pozorištu
U 2000-im godinama, upravnice Maša Stokić, a zatim i Anja Suša pripremale su pozorište za temeljnu rekonstrukciju.
Arhitekta Ivan Antić, tvorac prvobitnog projekta, uključio se u radove, ali je zbog zdravstvenih razloga morao da odustane.
Pozorište je preseljeno na Novi Beograd, i 2012.
godine započeta je rekonstrukcija pozorišta kojom su sanirana oštećenja, ali i stvorena još jedna scena sa montažnim sedištima u glavnom holu.
Ovim je obezbeđen dodatni prostor za potrebe pozorišta koje je u prvoj deceniji novog milenijuma napokon dobilo Scenu za mlade, ali i priredilo prvu predstavu namenjenu bebama.
a potom se, po završetku rekonstrukcije 2014., vratilo na svoje staro mesto na Tašmajdanu, gde širom raširenih ruku i danas dočekuje publiku svih uzrasta.
Dvehiljadite su godine kada Malo pozorište „Duško Radović“ paralelno stvara predstave za decu i za mlade na večernjoj sceni, i inovativnost repertoarske politike dovodi do brojnih uspešnih predstava, gostovanja i nagrada.
Da navedemo samo neke: Bio jednom jedan lav Duška Radovića u režiji Tatjane Stanković, Sestre po metli Terija Pračeta u režiji Kokana Mladenovića, Svet jednog cveta u režiji i po tekstu Tatjane Stanković, Lažeš Melita Ivana Kušana/Sene Đorović u režiji Bojana Đorđeva, Andersenovi Kuvari Dragoslava Todorovića (tekst i režija)…
Gostuje se na BITEF festivalu, u okviru glavnog programa: No name: Snežana Roberta Valsera, u režiji Bojana Đorđeva; kao i u showcase programu: Korak dalje, korak bliže (a. kr. Bojana Mladenović i Dušan Murić), Žan Lik Lagars: Sam kraj sveta (red. Vlatko Ilić) – nagrađivana na Sterijinom pozorju), Andrea Valean: Kiki i Bozo (Nikola Zavišić), Milan Marković: Dobro jutro, Gospodine Zeko (Jelena Bogavac), Matijas Anderson: Trkač (Stevan Bodroža).
Putuje se u Rusiju, Iran, Nemačku, Tursku, Japan, Južnu Koreju sa predstavama Andersenovi Kuvari, Svet jednog cveta, Okamenjeni princ (red. Mark van der Velden), Dalija Aćin Thelander, Maja Pelević: Knjiga Lutanja (Dalija Aćin), Falk Rihter: Bog je Didžej (Miloš Lolić)…
Malo pozorište učestvuje na Bijenalu scenskog dizajna i dobija gran pri kreativnim timovima predstava Petar Pan, Mala sirena, Svet jednog cveta, Andersenovi kuvari, Momo i Dobro jutro, gospodine Zeko!
2010 -te su donele, sa sledećim upravnicima (v.d. Damjan Kecojević, v.d. Bojan Lazarov, Aleksandar Rodić, pa Aleksandar Nikolić), postepeno usmeravanje repertoara pretežno na Scenu za decu.
Ističu se predstave Dalije Aćin (tekst, koreografija, režija) Neke vrlo važne stvari, zatim Pet dečaka Simone Semenič/Minje Bogavac u režiji Ane Grigorović, Cirkus Mario & Neta Milena Depolo u režiji Dragoslava Todorovića, Aska i vuk Iva Andrića u adaptaciji i režiji Tatjane Piper Stanković.
Često u istorijskim tekstovima spominjenom tekstopisce i reditelje, a zaboravljamo one druge, jednako bitne koji su jedno pozorište činili vitalnim.
Ne smemo, zato, zaboraviti pionire marionetske scene, umetnike-izvođače koji su dugo i predano, na samimi počecima, nosili repertoar Malog pozorišta, kao što su Janko Vrbnjak, Milorad Gagić i Zoran Sretenović; dramaturge kao što su Branislav Kravljanac, kompozitore kao što je Zoran Hristić, brojni kreatore lutaka, kostima, scenografije… spomenuta imena su samo vrh ledenog brega!
Na nesreću ovog kratkog istorijskog pregleda – a na sreću Malog pozorišta – toliko je posvećenih umetnika prošlo kroz njegova vrata da je nemoguće sve ih nabrojati a da se ne ogrešimo o nekog.
Ipak , njihov trag je ostao utkan u bogatu istoriju ovog pozorišta, čineći ga jednim od najznačajnijih dečjih pozorišta u Srbiji.
