О ПРЕДСТАВИ

Ханс Кристијан Андерсен : „Узимам живот и стварам од њега бајку!“
Андерсен се сматра краљем ауторске бајке. Ауторска бајка у суштини приказује слику света која није уобичајена у традиционалној бајци. Она приказује озбиљну слику света. И онда се тај озбиљан садржај пародира, разграђује хумором... Такође, ауторска бајка је бајка која проблематизује крај. Препознајући и усвајајући одлике ауторске бајке, Мила Машовић  по мотивима  Андерсеновог  Царевог новог  одела написала је оригинални драмски текст. Како није реч о класичној бајци, није реч ни о класичном двору или класичној епохи. У свету Милине бајке, живе неодољиви (анти) јунаци, комично и болно недорасли било чему озбиљном. Живе у једном царству некултуре, а пошто не познају позориште и уметност, њихово се царство изгубило са мапе света. И  да један сиромашни уметник без публике није одлучио да се са њима поигра уз помоћ маште, заната и лепоте, нико за те чудне људе и цара апсолутисту никад не би чуо.
Андерсенова бајка  штампанa je у априлу 1837. године, ова Милина,  у априлу 2016. Нека нам је на радост! 

Милица Краљ,
редитељка

О ДРАМИ „ЦАР ЈЕ ГО!“

Овај драмски текст настао је по мотивима Андерсенове бајке из 19. века. Структурално гледано Андерсеново „Царево ново одело“ много је ближе шаљивој причи, него бајци. Глупост код Андерсена постаје моменат фантастичног, поприма нестварне размере и због тога његова прича губи везу са реализмом и у жанровском смислу постаје бајка. Управо ово је чини јако сродном авангардној књижевности, тачније позоришту апсурда с почетка 20. века. Док сам писала комад инспирисан Андерсеновим сижеом имала сам снажан осећај да на неки начин пишем омаж Жаријевом „Краљу Ибију“, само за децу. У том смислу сви ликови су померени, комични и апсурдни, а свака сличност са стварношћу последица је моћи уметности да нам саопштава општу вечну истину о мањкавости људске природе - таштини, наивности, неспособности, препредености и страху од истине.

Мила Машовић-Николић,
драмска списатељица

О ПРОСТОРУ И ВРЕМЕНУ ПРЕДСТАВЕ

Сценографија представе „Цар је го!“ смештена је у Изгубљеном царству на крају света.У мојој визији ово царство је створено на оставштини наше цивилизације која је планету претрпала отпадом, планинама пластичних флаша и страшног неуништивог отпада. Временом тај отпад постаје златан, а на њему живе становници који величају наслеђе, неразумевајући сушину природе и цивилизације. Тако контејнер постаје престо, канте намештај, а отпад се сматра нечим што су раније генерације сачувале за нове нараштаје. Ова представа, поред дивне и занимљиве приче о довитљивом кројачу и цару који је волео модерну одећу, у деци треба да пробуди жељу да се очува наша животна средина. Кроз извргавање руглу апсурдне ситуације у којој ђубиште постаје вредније од природе, публика би требало да схвати да планету морамо да чувамо и негујемо за будуће генерације, а заједно са њом свако од нас треба да се труди да буде што бољи човек.

Милица Бајић Ђуров,
сценографкиња

О КОСТИМУ

У осмишљавању костима послужила сам се концептом целе представе, а то су пачворк и рециклажа, што ми је пружило много слободе да се поиграм са различитим дезенима и епохама, и да на тај начин сваком карактеру доделим боју и силуету која му визуелно и значењски обогаћује лик.

Весна Теодосић,
костимографкиња

О МУЗИЦИ

Основну инспирацију за музику развила сам на основу идеје да се ова бајка дешава у Изгубљеном царству на крају света. Ту нема стварања, већ само рециклаже већ познатих песама. Сама музика настала је комбинацијом ритмова које дају разни дрвени и метални предмети који се могу наћи на депонији, а који у комбинацији са електронским звуцима дају музику која забавља и разиграва у духу комедије.

Јања Лончар,
композиторка