О ПРЕДСТАВИ
„Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: Знаш ли да имаш Даунов синдром? Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео је да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: Професоре, да ли сам ја малоуман? Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: Хоћу ли моћи да наставим да учим? Рекао је: Наравно!“
Пабло Пинеда, МД
Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица хромозома 21. Карактеристике су специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома (умна заосталост IQ 40-50, мада има података да IQ може бити и од 25-80). Описао га је први пут Лагдон Даун (енг. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.
Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених.
„Ко је Лорет?“, представа о девојчици са Дауновим синдромом, позива мале гледаоце да промене свој поглед на децу која су другачија. Лоретина прича садржи тренутке бола уз отежавајућу околност да се уклопи у школу у коју иду нормална деца, али својим чистим доживљајем света око себе, неоптерећеношћу тривијалностима, па и својом духовитошћу,
Лорет чак са лакоћом успева да доживи веселе тренутке у свом одрастању.
Изазов је бавити се темом, као што је Даунов синдром, у друштву које још увек није сигурно где и како да пласира овакву разлику људи са посебним потребама.
„Ја не изгледам као остале девојчице. Знам да сам другачија јер ме људи на улици загледају. Када се погледам у огледалу, видим да су моје очи искошене и да имам чудан осмех. Мој осмех понекад остаје сакривен у мом срцу“.
Пре свега физички, визуелно, постоји разлика коју деца са Дауновим синдромом морају да преброде како би се интегрисала у друштво, нешто сто заправо и није њихов доживљај лепоте, него често наметнуто опште прихваћено поимање. Како би избегли то усвојено а опште прихваћено, које, чињеница је, не треба да оптерећује децу која генетски другачије изгледају, растеретили смо и маштом обогатили представу уз помоћ лутки које ће бити актери ове приче.
Иако су деца са Дауновим синдромом као и остали, у свом савршенству и несавршенству, са својим потпуним врлинама, као и манама, у неким аспектима функционисања у свакодневном животу „онемогућени“, у правилном раду са њима нађу се и оне активности које раде са великом посвећеношћу, у којима су често врло успешни. Лорет је вешта у јахању понија. У овој причи она добија своје признање и постаје прихваћена у разреду своје нормалне школе, на сасвим непретенциозан и спонтан начин, кроз своју љубав према јахању.
„Зашто смо другачији од остале деце?“ – питам маму. „А шта ако смо, заправо, ми другачији?!“ – одговара мама, смејући се. Не ослањајући се све време на објективни доживљај света, покушала сам да прикажем Лоретин свет у коме није неопходно тражити основ у колективној реалности, и са једним мотивом – да се позориштем, као средством, привуче пажња и према овом аспекту нашег социјалног битисања. На универзалном нивоу, ми смо чопоративна бића, потребни једни другима и зар нисмо сви уствари другачији или се често тако осећамо и без драстичних генетских разлика?
Драматуршки је проширена прича оживљавањем лика Понија, како би кроз Лоретино дружење са њим приказали Лоретин унутрашњи свет, који је, као што околина то не жели да примети, веома богат. Дружење са Понијем у почетку представља Лоретино бекство и уточише од реалног око ње, а временом оно постаје средство којим ће се она изборити да постане део управо те реалности.
Значај овог пројекта, који је заправо и пионирски пројекат тематски редак у нашој земљи, је да се деца још више укључе у културни живот нудећи им неку врсту ангажованог позоришта. Јер зашто да гледају само бајке када је могуће на један занимљив, али њима пријемчив начин да се покаже прича о стварности која их окружује; која на први поглед није толико лепа, осим ако их не научимо да у свему препознају лепоту и људске вредности. Требало би и децу учинити активнијим чионицима друштва, не потцењујући их већ им дати значај, јер и они могу да мењају свој наизглед мали свет, као ми наш, наизглед, велики.
Катарина А. Петровић
