КАД ЈЕ БИО МРАК
КАД ЈЕ БИО МРАК
Нека деца се понекад боје мрака, али мрак је исто тако идеално време и место за игру – мрак је...
Read more- Author: Душан Радовић / Тања Шљивар
- Редитељ: Бојан Ђорђев
- Драматургија: Тања Шљивар
- Дизајн лутака, сцене и видеа: Синиша Илић
- Дизајн костима: Маја Мирковић, Биљана Тегелтија-Бојанић
- Музика: Марија Балубџић
100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДУШКА РАДОВИЋА
Поштована децо,
Направићемо један мали излет у прошлост, у годину 1922., дакле, сто година пре ове наше године. Многе битне ствари догодиле су се тада: измишљен је математички систем за временску прогнозу који је у употреби и данас. Откривени су витамини Де и Е. Откривен је саркофаг древног египатског фараона Тутанкамона. Један четрнаестогодишњи дечак је био прво људско биће које је инсулином излечено од дијабетеса, до тада неизлечиве болести. Први пут се скијало по води. Објављен је роман Уликс Џејмса Џојса, који многи сматрају најважнијим романом 20. века, а премијеру је доживео филм Нанук са Севера Роберта Флаертија – први дугометражни документарни филм. Рођена је глумица Џуди Гарленд, коју вероватно знате као Дороти у филму Чаробњак из Оза, и рођен је Стен Ли, идејни творац многих суперхероја који су данас омиљени широм света, од Спајдермена до Тора, Хулка, Икс мена…
И, ништа мање важно од свих ових догађаја – рођен је Душан Радовић, песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник.
Биографија Душка Радовића обилује делима које су обележиле како вашу, дечију књижевност (Драме Капетан Џон Пиплфокс и Како су настале ружне речи, збирке песама Поштована децо, Смешне речи, Причам ти причу и многе друге, као и ТВ серија На слово, на слово) тако и хумористичку књижевност за одрасле (афоризми Београде, добро јутро). Превише је тога да би стало у један овако кратак осврт – толико је овај писац задужио нас, одрасле, и Вас, поштована децо.
Осврнућемо се зато, уместо набрајања дела и година, на оно што је Душка од осталих песника издвајало: једноставност и искреност. Ове вредности у песничком изразу и уопште погледу на свет, најбоље је сумирао у једном афоризму сам писац:
„Поштована децо, будите искрени и строги према свима које волите, до којих вам је стало, а лепо васпитани за све према којима сте равнодушни.“
Душко је у свом писању увек неговао искреност, па мислим да се зато са сигурношћу може рећи да према Вама, поштована децо, није био равнодушан, већ – напротив!
Ђорђе Косић
Role play
АУТОРСКИ ТИМ
Ауторски тим представе Кад је био мрак је повезан заједничким пројектима у пољу уметности и посебно позоришта у различитим констелацијама: Ђорђев и Илић од 1998. године а 2000. су и међу оснивачима платформе ТкХ - Теорије која хода (2000-2017), Мирковић и Тегелтија од 2000. године, Шљивар од 2016. године и Балубџић од 2021. године. Позоришни аутор и редитељ Бојан Ђорђев, визуелни уметник, Синиша Илић активан и у пољу перформанса и обликовања сценског и изведбеног простора и костимографкиња Маја Мирковић сарађују у институционалном позоришту и независним продукцијама, а 2019. године су курирали наступ Радови на сцени, Србије на Прашком квадријеналу сценског дизајна и сценског простора. Своје прве професионалне сарадње остварили су управо у Малом позоришту „Душко Радовић“ у награђиваним представама Последња смрт Френкија Сузице (2003.), No Name Снежана (2005.), Лажеш Мелита (2008.) и Деришта/Les enfants terribles (2009.). Биљана Тегелтија Бојанић је костимографкиња на филму, телевизији и у позоришту. Радо истиче награду Јоаким Вујић за костимографију (са М. Мирковић) представе Али град ме је штитио, Ужичког народног позоришта, а тим представе и специјалну награду „за колективни уметнички чин“ (2019.). Тања Шљивар је драмска списатељица заинтересована за праксе колективног писања као и различите моделе, медије и формате за представљање перформативних текстова. Од 2021....
Read moreБЕЛЕШКЕ О МРАКУ
Поезија за децу Душка Радовића генерацијама обликује машту и језик деце. Дечје задовољство у игри пресликано је у Радовићеву љубав према игри речима, које стварају слике, смешним изразима којима се из свакодневних ситуација – школе, породичних односа, азбуке, смене годишњих доба и дана у недељи, посматрања животиња – стварају фантастични светови дечјих авантура од којих су неке и застрашујуће, егзотичних земаља па и суочавања са озбиљним животним питањима. Ми смо у представи одабрали да се позабавимо мраком. Деца се обично плаше мрака, али мрак има и своју привлачност јер стоји као суптилна опна која одваја свакодневицу од света фантазије. Као идеално време за игру – мрак је свет прича за лаку ноћ, свет снова, страшних и смешних чудовишта, свет игара које се играју у мраку. Мрак је и мир, концентрација и утишавање свега спољашњег и посвећивање свету измишљања, замишљања и маште у којем је све могуће. Мрак је потребан за сваку филмску пројекцију и мраком започиње свака позоришна представа.
Мрака има посвуда у Радовићевој поезији. Наша одећа оживи и прави теревенке, замишљамо разна невероватна, невидљива бића уверљивија од било које стварности, дешавају се и такве „страшне“ ствари као што је крађа два лавора мора „једне ноћи танке, танке, / прозирне ко лист папира / танке као лист цртанке / као крила од лептира“. Мрак и ноћ, предвечерје и залазак сунца су активни протагонисти у Радовићевој поезији – они имају особине, расположења, улазе у собу, једу све осим „палца у устима“, па тако и ми доводимо мрак на сцену као нешто живо и опипљиво – великом позоришном мраку придружујемо пет малих али моћних мракова – наше глумце-аниматоре. Као што се Радовић игра речима у својој поезији, баш онако како се деца играју са било чим што им је на дохват руке, наших пет мракова се игра нашим позоришним луткама – од оних најмањих, па до великих и застрашујућих, пролазећи кроз природу и небеска тела, непроходне џунгле дечје маште, па све до замишљених буџака градских соба и станова где се одвија вечно надметање мачака и мишева.
„Угаси се! Угаси се (светло)!“ па да почнемо.
Бојан Ђорђев
БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН МРАК
Сви који расту, морају и да одрасту. Сви који дању одлазе у вртић, на посао, на шишање код брице, у пекару код пекара, у позориште код чика-Душка, који се возе трамвајем и ужинају сендвиче, али ,,и облака један део“, морају увече и да спавају. Када сунце на истоку ујутру изађе, оно мора на западу увече и да зађе. Нечији (Горданин? Бранетов? Твој? Мој?) прстић на прекидачу мора прво да упали светло, да би га онда угасио. То све, и још приде, како је Душко Радовић и написао: ,,Све што расте/ хтело би да расте. / Нека расте / И треба да расте!“
Сваки узрок има своју последицу. Скоро свако зашто има своје зато. Ми знамо шта је мрак и како он то изгледа и кад и колико се у нашим собама појављује, баш зато што смо видели и светло. И о томе пише Душко: ,,Да ли примећујете да има струје? Не примећујете. А чим је нема ви приметите, је л’ тако? Чудни смо ми. Лакше нам је да приметимо оно чега нема, него оно чега има.“
Сви који иду у школу знају за Страшног лава. Каквог лава? Лава који воли да прича приче! И који се у нашој причи појављује само у мраку. Само онда када прекидач за сијалицу, председник свих бића из мрака, ,,каже КВРЦ“. У мраку је активнија наша машта, у мраку расте жеља за причањем прича, у мраку замишљамо да живе вештице и духови. ,,Вештице и духови / не постоје / али ми се плашимо / и онога што не постоји. / Можда још и више.“
И Лана дел Реј признаје да се плаши, те да не може да се избори с чудовиштима испод сопственог кревета: ,,A modern day woman with a weak constitution ’cause I’ve got / Monsters still under my bed that I could never fight off / A gatekeeper carelessly dropping the keys on my nights off“. Али, Лана о тим чудовиштима из мрака, испод кревета, ипак може да – пева.
И тако, уствари, почињу скоро све приче – суочавањем. И тако, кад год да угасимо светло, или када падне и буде мрак, пред спавање ил’ пред представу, наш Лав-приповедач може да каже: ,,Био једном један… Био једном један… Био једном један… МРАК.” И да га се, тог чувеног мрака, баш нимало не плаши, него да га погледа у очи и покаже му своје страшне и оштре лавље зубе. Зашто? Зато што се усуђује да о мраку исприча причу. И што тим причањем прича постаје мало више његова, а мрак мало мање туђ. И зато – причајте приче и певајте песме: ,,Нека пева / Све што има глас. / Нико лепше / ведрије од нас / Причати, причати / лепо је причати! / Живети, живети / Лепо је живети!“
Тања Шљивар