У бајковитом, не тако великом, али цењеном краљевству које је надалеко било на добром гласу, живео је један тихи принц. Од свих принцеза на свету, принц се заљубио баш у ону којој је било најтеже привући пажњу – тужну принцезу из великог суседног царства. Када је принцеза остала неосетљива на његове најискреније дарове и поклоне, принц се прерушио у дворског свињара. Принчеви нови покушаји удварања овога пута наишли су на изненађујући одговор принцезе, након чега велико царство више никада није било исто…

*

Представа „Бајка о тихом принцу и тужној принцези“ је заснована на Андерсеновој бајци „Свињар“ која говори о значају скромности и искрености у љубави. Не баш тако мирисно занимање свињара, којим се бавио обичан народ а не принчеви и принцезе, писац је одабрао за принчеву „улогу“ управо да би се истакла порука како никога не треба осуђивати због тога како изгледа. Другим речима, одело не чини човека. Тако свињар може да по својој унутрашњости буде принц, и обрнуто. Човекову вредност чини он сам, а не његов положај или иметак.

Оно што је необично и занимљиво у вези са нашом представом јесте да се она изводи у фоајеу позоришта. Фоаје је обично позоришни простор у ком се публика само окупља пред представу, али ми смо одлучили да га оживимо и претворимо у простор где је могућа позоришна игра у којој учествују и публика и глумци – или, тачније, у овом случају: глумац!

Такође, приметићете да је у питању глумачка, али и луткарска представа. Луткарска представа је она у којој се уместо глумаца на сцени појављују лутке. (У овом случају, појављују се и лутке и глумац.) Позоришне лутке нису увек као оне које видимо у овој представи, већ могу бити најразличитијих облика: марионете, које висе на концима, лутке које се навлаче на руку, а некада чак и велике лутке које глумци облаче, као костим. А некада, лутка је толико велика да једну мора да покреће неколико глумаца! Глумци који покрећу лутке се некада јасно виде на сцени, као Наратор ове наше представе, а некада су камуфлирани или сакривени иза кулиса.

Кулисе су покретни зид који сакрива позоришне механизме и раднике који се налазе иза сцене. Док гледамо представу, иза кулиса је често једнако живо као и на сцени. Такође, када кажемо да се нешто десило «иза кулиса», то се односи и на све оно што је ушло у процес припремања неке представе, а чега публика најчешће није свесна.

Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875) био је дански писац бајки. Рођен је у тешком сиромаштву, као син обућара и мајке праље. Са четрнаест година отишао је у Копенхаген без динара у џепу, где је покушао да постане глумац. То му баш није пошло од руке – испоставило се да није био надарен ни као глумац, ни као плесач, а ни као певач. Међутим, убрзо се видело да је изврстан писац бајки, које је писао полазећи од народних легенди. Данас је Андерсеново име у целом свету скоро па синонимно са бајком. Његове приче намењене су не само деци него и одраслима, а многе од њих су и екранизоване. Неки од бројних наслова су: „Палчица“, „Ружно паче“, „Мала сирена“, „Принцеза на зрну грашка“, „Царево ново одело“, „Девојчица са шибицама“…

Јохан Себастијан Бах (1685-1750) био је немачки композитор. За живота је био веома скроман, пристојан човек, а данас важи за једног од најважнијих композитора свих времена. Био је врло посвећен свом позиву, што се да видети и по једној авантури коју је направио са двадесет година, када је корачао 320 километара како би чуо оргуљаша и композитора Дитриха Букстехуда како свира. За живота је имао укупно чак двадесеторо деце, и трудио се да буде добар и посвећен родитељ. Тек после Бахове смрти, његова музика је доживела светску популарност и признање које заслужује.