Сцена за децу
ПИНОКИО
Premier date:11.09.2012
ПИНОКИО
Premier date:11.09.2012
Прича прати одрастање и сазревање дрвеног лутка Пинокиа (Јелена Петровић), који уз велико одрицање и љубав мајстора Ђепета успева да...
Read more- Author: Kaрло Колоди / Слободан Обрадовић / Марија Караклајић
- Текст: Слободан Обрадовић
- Режија: Ксенија Крнајски
- Драматург: Марија Караклајић
- Сцена: Ива Чукић
- Костим: Лидија Јовановић
- Музика: Владимир Петричевић
- Сценски покрет: Дамјан Кецојевић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Пинокио
Цврчак
Ђепето
Лисац
Мачка
Кочијаш
Вила
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
КЊИГА ЛУТАЊА
Premier date:04.06.2008
КЊИГА ЛУТАЊА
Premier date:04.06.2008
Аутор и кореограф представе Далија Аћин Теландер, направила је занимљиву интерактивну представу за децу која се игра у нетипичном сценском...
Read more- Author: Далија Аћин Теландер
- Аутор и кореограф: Далија Аћин Теландер
- Драматург: Маја Пелевић
- Сцена и костим: Зорана Петров
- Композитор: Владимир Пејковић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
КАМЕНИ ЦВЕТ
Premier date:02.04.2015
КАМЕНИ ЦВЕТ
Premier date:02.04.2015
Чувена руска (уралска) бајка о проклетству оних који трагају за благом и богатством до сада је испричана на много начина,...
Read more- Author: Мила Машовић-Николић
- Текст: Мила Машовић-Николић
- Режија и сцена: Никита Миливојевић
- Костим и лутке: Јелена Стокућа
- Композитор: Владимир Петричевић
- Координатор и технолог лутака: Горан Баланчевић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Данило
Принцеза
Петрушко
Дадиља/Наратор
Горска царица
Паук
Слепи миш
Змија
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
НАГЛАВАЧКЕ
Premier date:05.03.2016
НАГЛАВАЧКЕ
Premier date:05.03.2016
Савремена интерактивна плесна представа за децу. „Наглавачке“ је представа која предлаже најмлађој публици јединствен сусрет са савременим плесом. Обраћајући се дечијој...
Read more- Author: Далија Аћин Теландер и Керен Леви
- Концепт и кореографија: Далија Аћин Теландер и Кeрен Леви (Холандија/Израел)
- Музика: Тиан Ротвел (Холандија
- Видео асистенција: Аси Веиц и Роберт Градисен
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
ЦИРКУС МАРИО & НЕТА
Милена Деполо (по идеји Драгослава Тодоровића)
ЦИРКУС МАРИО & НЕТА
Милена Деполо (по идеји Драгослава Тодоровића)
Ова представа је ода марионети, њеној лепоти, суптилности и изражајним могућностима. У првом плану су циркуске тачке, акробације, плес по...
Read more- Author: Mилена Деполо
- Режија: Драгослав Тодоровић
- Тотал дизајн (лутке, сцена, костим): Ирина Сомборац
- Музика: Владимир Пејковић
- Асистент режије, стручни сарадник на анимацији, повезивање лутака: Горан Баланчевић
- Технологија лутака: Дарко Ивановић и Горан Баланчевић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Марио, кловн, Чудесни Турчин, Бајноснена илузија
Нета, балерина, Чудесни Турчин, Бајноснена илузија, Тужни кловн
Власник циркуса, Чудесни Турчин, Акробата на трапезу
Флит, полицијски инспектор, Чудесни Турчин, Лав
Вотсон, његов пас, Чудесни Турчин. Бајноснена илузија
Дизач тегова, Буљук деце, Жонглер, Чудесни Турчин, Бајноснена илузија, Тигар
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС – У НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ
КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС – У НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ
Текст Душана Радовића „Капетан Џон Пиплфокс“ написан је и објављен 1953. године као радио драма. У Малом позоришту овај комад...
Read more- Author: Душан Радовић / Милорад Милинковић
- Адаптација текста и режија: Милорад Милинковић
- Сцена: Весна Поповић
- Костим: Милица Грбић-Комазец
- Музика: Душан Петровић
- Сценски покрет: Дамјан Кецојевић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Капетан Џон Пиплфокс
Арчибалд
Спикер
Секира
Корњача
Брзоговорећи, Старац и Адмирал
Мајка
Дечак Марко
Девојчица Јулија
Девојчица Јулија
Чудовиште, Ћерка, Управница музеја
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
АСКА И ВУК
„Лутка је дисање материјала у простору.“ Татјана Пипер Станковић, редитељ
АСКА И ВУК
„Лутка је дисање материјала у простору.“ Татјана Пипер Станковић, редитељ
Тако је драга моја дечице, то је вуна. Ту вуну добијамо од једне меке и топле животиње, од овце. Њено...
Read more- Author: Иво Андрић / Татјана Пипер Станковић
- Драматизација и режија: Татјана Пипер Станковић
- Музика: Александар Локнер
- Асистент режије и сценски покрет: Даница Араповић
- Сценографија и костим: Сташа Јамушаков Креација лутака: Марија Тавчар
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Аска, Девојчица 1
Вук, Дечак 1
Аја, Девојчица 2
Тата, Дечак 2, Мали ова
Наставница
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
МАЛА ШКОЛА РОКЕНРОЛА
Мјузикл за децу
МАЛА ШКОЛА РОКЕНРОЛА
Мјузикл за децу
Текст „Мала школа рокенрола“ написан је пре двадесетак година као реплика, текста „Рокенрол за децу“, који је игран у позоришту...
Read more- Author: Љубивоје Ршумовић / Влада и Гиле
- Режија: Јагош Марковић
- Музика: Влада и Гиле
- Кореографија: Милан Громилић
- Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић
- Сцена: Јагош Марковић
- Костим: Марија Марковић
- Асистент режије: Тара Лазаревић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Веселин Ћирковић
Веселинка Ћирковић
Томанија
Томанија
Роксанда Ћирковић
Милидраг Миловановић
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
БУРА
БУРА
У „Бури’’ је могуће препознати најразличитије садржаје: од романтичних, метафизичких, аутобиографских, филозофских, политичких... а међу свим могућим „учитавањима'' за мене...
Read more- Author: Вилијам Шекспир / Никита Миливојевић
- Адаптација, режија, сцена: Никита Миливојевић
- Костим: Јелена Стокућа
- Музика: Тадија Милетић, Јована Чуровић, Маја Томашевић, Мина Глигорић
- Асистент редитеља: Тадија Милетић
- Асистент костимографа: Адријана Симовић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.
СУДБИНА ЈЕДНОГ ЧАРЛИЈА
Mјузикл за децу
СУДБИНА ЈЕДНОГ ЧАРЛИЈА
Mјузикл за децу
Једне ноћи, Жута Mама Mачка оставља своје маче на пристаништу, пред великим белим бродом који сутрадан треба да исплови из...
Read more- Author: Александар Поповић / Тамара Радојчић Обреновић
- Драматизација: Тамара Радојчић Обреновић
- Режија: Ана Томовић
- Koмпозитор и сонгови: Невена Глушица
- Кореограф: Милан Громилић
- Костимограф: Момирка Баиловић
- Сценограф: Љубица Милановић
- Драматург: Мила Машовић-Николић
О РЕДИТЕЉКИ
Ксенија Крнајски рођена у Новом Саду 1977. завршила гимназију „Ј. Ј. Змај“. Дипломирала позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић“ у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Асистирала је редитељу Егону Савину на „Демону“ Ј.Б. Сингера (Народно позориште, Београд) и Слободану Унковском на „Шинама“ Милене Марковић (Југословенско драмско позориште).
Члан редакције позоришног часописа „Сцена“ (2004-2008) и сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста.
Досадашње режије:
Целовечерње представе
„Најављено убиство“, А. Кристи, Српско народно позориште (2012);
„Животињско царство“, Р. Шимелфениг, Народно позориште у Београду (2010);
„Тотални мраз“ М. Пелевић, позориште „Бошко Буха“ (2008);
„Све о женама“ М. Гавран, Дом културе Ваљево (2007);
„Лек од бресквиног лишћа“, М. Пелевић/З. Кубуровић, Мало позориште „Душко Радовић“ (2007); „Авети“, Х.Ибзен, Српско народно позориште (2006);
„Четири мале жене“, С. Јованов/Љ. Каспар Јокић, Народно позориште у Зрењанину (2006); „Београд-Берлин“, М. Пелевић, Звездара театар (2005);
„Будите лејди на један дан“, М. Пелевић, Битеф театар (2005);
„Под плавим небом“, Д. Елдриџ, Народно позориште у Суботици (2004);
„Покондирена тиква“, Ј. С. Поповић, Српско народно позориште (2004);
Омнибус „Говорница“ Ј. Марковића, Театар народне армије, Софија, Бугарска, (2003);
„Порша Коклан“, М. Кар, Мало позориште „Душко Радовић“ (2003);
„Полароиди“, М. Рејвенхил, Народно позориште у Београду (2001);
„Језички рулет“, Д. Карвил, Битеф театар (1999) и др.
Јавна читања
„Далеко“ Керил Черчил,
„Београд-Берлин“ Маје Пелевић,
„Румунија 21“ Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.
Role play
Мачак Чарли
Бродска Виолета, Напуљска Виолета, Циркуска Виолета, Нећака Виолета
Капетан
Жута Мама Мачка, Напуљска Мачка, Напуљска Дама
Напуљска Мачка, Напуљска Дама, Новинар
Напуљска Мачка, Напуљска Дама
Напуљска Мачка, Напуљска Дама
Морнар, Црни Мачор, Чика Глупи Август
Конферансије, Морнар, Новинар
Напуљски Полицајац
Музичар
Шкрипа
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Колодијев „Пинокио“ је едукативан и помало моралистички (у складу са временом у којем је настао), али је за разлику од свог америчког алтер ега- цртаног филма Волта Дизнија из 1940. и много мрачнији, готскији… Поред тога што третира теме сазревања, одолевања или попуштања пред искушењима, то је у исто време и прича о пролазности, смрти, као и о кафкијанској неправди света у којем живимо.
Слободан Обрадовић је написао живу и врло ведру драму за децу користећи мотиве из оригиналне Колодијеве приче, али и лежерност и савременост дијалога, успостављене у деци добро познатој Дизнијевој верзији. Управо је та нова димензија коју Обрадовић креира у нашем садашњем тренутку, узбудљив доказ да „одрастање и сазревање“, којима се „Пинокио“ првенствено бави, не зависе само од догађаја и чињеница, већ подједнако и од угла из којег на њих гледамо.
Мој угао се променио током рада на овој представи и скренуо је од класично приповедачког ка помало „документаристичком“. Чини ми се да је овде важно оголити гламур које велике светске бајке вуку за собом као вео. Не мислим само визуелно, већ и изнутра. Присуствоваћете симулацији једне наше пробе „Пинокија“ Слободана Обрадовића. Као и у одрастању, понекад је сам процес откривања драгоценији од резултата…
Ксенија Крнајски
О ПИСЦУ
Слободан Обрадовић, рођен у Београду, дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Члан уредништва позоришног часописа „Театрон” и добитник Стеријине награде за позоришну критику 2012. године. Косценариста кратких филмова, аутор драматизација и драматург на позоришним представама. Као драматург сарађивао на представама „Бог је ди-џеј” (режија Милош Лолић), „Кичма” (режија Бојана Јанковић), „Дон Жуан” (режија Ана Ђорђевић), „Буђење пролећа” (режија Мартин Кочовски), „Прича” (режија Александар Лукач)…
КАРЛО КОЛОДИ
Рођен је 1826. године у Фиренци као Карло Лоренцини. Отац Доменико био је кувар, а мајка Анђела Орцари радила је као служавка. Псеудоним Колоди Лоренцини је изабрао по селу које се налазило у Тоскани (Италија), родном месту његове мајке, где је провео детињство и завршио основну школу. По завршетку школе Колоди се школовао за свештеника, али се запослио као продавац књига. Колоди убрзо почиње да се бави политиком, захваљајући ширењу покрета за уједињење Италије. Са 22 године постао је новинар који је радио за покрет.
Лист који је покренуо 1848. године, „Уличне светиљке“, убрзо је укинут, по наредби тосканског војводе. Поново је покренут 1860. Његов други лист „Чарка“ имао је више среће. По уједињењу Италије 1861. престаје да се бави новинарством. У периоду од 1856. до 1887. пише више књига, али тек пред крај живота стиче славу. Дечјом литературом почиње да се бави 1875. године, превођењем Пероових прича попут „Успаване лепотице“ и „Мачка у чизмама“. 1876. пише дело „Ђанетино“, инспирисано делом Александра Луиђија Паравићија „Ђането“.
Колоди је умро 26. октобра 1890. године. Сахрањен је у Фиренци. После његове смрти основана је национална фондација која је носила његово име, као и парк посвећен Пинокију.