Malo Pozorište Duško Radović

Прича о мајци

Прича о мајци

Режија и адаптација: Ана Константиновић
Превод: Петар Вујичић
Дизајн сценског простора, костима и лутака: Сандра Никач
Дизајн звука и композиција: Илија Ђорђевић
Сценски покрет: Дамјан Кецојевић

Улоге:

Мајка
JОВАНА ЦВЕТКОВИЋ

Смрт / Наратор
ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ

Ноћ / Жбун / Језеро / Гробарка
ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ

Птице
ДЕЈАН БОШКОВИЋ

Премијера: 7. maj 2021.

 

Узраст: 15+
Трајање: 55'
Аутор: Х.К. Андерсен / А. Константиновић
Сцена: Вечерња/Тинејџ сцена

„Прича о мајци“ је бајка за  децу и одрасле. То је митска прича, на граници ритуалног, узнемирујућа и препуна симбола који боле, али прочишћујућа. Прича о Животу и Љубави, који се откривају кроз сусрет са Смрћу. Она је више од актуелног, продире у несвесно, непознато. Мајка, кроз борбу са Смрћу, учи да превазиђе Бол и заволи Живот у свим облицима. Она пева успаванке да би разведрила Ноћ, на грудима греје трновит Жбун, поклања очи Језеру, а лепоту мудрој Старици. На крају, суочена са избором између живота свог детета или неког другог, она постаје архетипска Мајка, она која воли сву децу. Смрт је учи Љубави.  

 


ХАНС КРИСТИЈАН АНДЕРСЕН – Несавршени чудотворац

Ханс Кристијан Андерсен писао је приче у којима се светлост и чудеса сусрећу са својим кошмарним наличјем, а радозналост и ведрина сa нелагодoм и страхом. Кроз балансирање између ова два пола, писац читаоцу пружа шансу да открије своје страхове и са њима се храбро суочи. Писани извори нам говоре да је и сам Андерсен био испуњен најразличитијим страховима и тескобама. Ово је можда плод његовог врло тешког детињства: већ са 11 година морао је да ради како би издржавао своју самохрану мајку, а као да то није било довољно, у школи су га задиркивали због изгледа и пискутавог гласа. Из таквих искустава су се изродиле бајке као што су „Ружно паче“, „Мала сирена“ и „Непоколебљиви лимени војник“. Андерсен је патио од дислексије док је одрастао, а касније је имао проблема са писањем и његови својеручно писани текстови су били пуни грешака - на сву срећу, његови издавачи су их исправљали. Можда најупечатљивији пишчев страх био је онај од тога да га случајно сахране живог. Против овог страха, илити тафофобије, Андерсен се борио на креативан и прилично духовит начин. Наиме, када би увече ишао на починак, поред кревета би оставио цедуљицу на којој би написао: „Само се чини да сам мртав“!

Прича о мајци - шта сам научила из овог путовања

Прича о мајци говори о губитку и туговању, али и начинима да се кроз те процесе прође. Главна јунакиња, Мајка, креће на путовање како би се суочила са Смрћу, а воде је Саосећање, Љубав и Живот који се пробијају и кроз најтеже тренутке. Она пева успаванке да би разведрила Ноћ, на грудима греје и отапа залеђен трновит Жбун, поклања очи дубоком Језеру, а косу старој Гробарки. На крају, суочена са избором између живота свог детета или неког другог, она постаје архетипска Мајка, она која воли сву децу.

Губитак је део животног циклуса, неизоставни део живота. Неко га посматра као део сазревања, неко као део трансформације, неко као део црног на белом у јин-јанг формацији. Сигурно је да се свако од нас сусрео са најразличитијим формама губитка – од оних најбаналнијих као што је губитак драгих предмета или слика са телефона, преко догађаја као што су селидба и раскид, па све до оних најкомплекснијих – болест или губитак блиске особе. Ма колико губитак био „мали“ или „велики“, он увек мења појединца и његов идентитет.

Процес туговања нас често остави без равнотеже, зато је сличан страху: улазимо у непознато, и сами себи смо непознати. 

Велики број научних радова из области психологије написан је на ову тему. Једна од најпознатијих истраживачица туге била је швајцарска психијатрица Елизабет Киблер Рос (1926-2004). Она је туговање поделила у неколико фаза – ове фазе су оквирне, несталне, не иду готово никада линеарном путањом, различито трају, некад се спирално враћају и ова подела је сасвим несавршена. Опет, представља какву-такву мапу која нам помаже да разумемо овај комплексан процес, а помогла је и нама у раду на овој представи. Киблер-Рос процес туговања дели у пет фаза: Дезоријентисаност, Бес, Цењкање, Депресија, Прихватање.

Туговање често има разне облике, некад и сасвим неочекиване, изненађујуће и наизглед нелогичне. Туговање може бити ружно, лепо, смешно, тихо, гласно, једноставно или збуњујуће.

Не постоји прави или тачан начин да се прође кроз овај процес.

Сваки пут је прави пут, докле год успевамо да идемо даље.

Ана Константиновић,
редитељка

 

 

Прича о мајци

Једнога дана мајка сеђаше крај колевке свога детета и беше веома тужна; тако је стрепела, тако се бојала да ће јој дете умрети. Дете беше тако бледо, очи му бејаху затворене и дисаше тако слабо, а час опет тешко гуташе ваздух, као да уздише; а мајчино срце све се болније стезаше при погледу на малог паћеника.

Одједном неко покуца на врата, и неки сиромашни старац, умотан у коњско ћебе, уђе да би се угрејао, јер беше љута зима. Све напољу беше покривено ледом и снегом, а ветар је просто секао лице.

Видећи да старац дрхти од хладноће, а дете за тренутак беше задремало, мајка се одмаче од колевке да би у пећку ставила лончић пива, како би се човек могао згрејати; старац седе крај колевке и поче да љуља дете, а мајка се спусти на столицу поред њих, загледавши се у болесно дете које тако тешко дисаше и мрдаше ручицом.

„Шта мислиш, хоће ли умрети?“ упита жена. „Ваљда Бог неће пожелети да ми га узме?“

Старац, међутим, а то беше сама Смрт, некако чудно климну главом, што је могло да означава и „да“ и „не“. А мајка обори главу и сузе јој потекоше низ образе; убрзо јој глава отежа, јер три ноћи и три дана не беше ока склопила, и она заспа, али само за трен ока, па се одмах прену и стресе од хладноће.

„Шта то значи?“ повика и осврну се на све стране. Али старца не беше, и детета не беше у соби. Однео га!

А у углу глуво шкрипаше стари часовник, тешки оловни утези спустише му се до пода... Бум! И часовник стаде.

Јадна мајка истрча из куће и поче из свег гласа да зове своје дете.

Напољу, на снегу, сеђаше жена у дугој црној одећи и рече мајци:

„То је Смрт била у твојој кући, видела сам је како је журила односећи дете на рукама; она је бржа од ветра и никад не доноси натраг оно што једном однесе.“

„Кажи ми само којим путем је пошла?“ рече мајка. „Само ми покажи пут, а ја ћу је већ наћи.“

„Ја знам пут!“ рече жена у црној одећи. „Али пре но што ти га покажем, мораш ми отпевати све оне песме које си певала своме детету. Много их волим, често сам их слушала; јер ја сам Ноћ и видела сам те како плачеш певајући.“

„Отпеваћу ти их све, све!“ рече мајка. „Али не задржавај ме сада, морам да стигнем Смрт и да нађем своје дете.“

Али Ноћ сеђаше немо и ћуташе, а онда мајка, кршећи руке и лијући сузе, запева. Беше много тих песама, али суза беше још више; тада Ноћ рече:

„Иди десно кроз тамну борову шуму; на ту страну се упутила Смрт с твојим дететом.“

У дубини шуме путеви се укрштаху и мајка не знађаше на коју страну да пође. А тамо стајаше трнов жбун, који на себи не имаше ни лиска, ни цветка, јер беше зима и снег покриваше његове гране.

„Није ли туда прошла Смрт с мојим малим дететом?“

„Прошла је“, рече трнов жбун. „Али нећу да ти кажем на коју страну је прошла док ме својим срцем не огрејеш. Ја се смрзавам и ускоро ћу се сав следити.“

Онда мајка снажно притисну трнов жбун на своје груди, а бодље се зарише у њено тело и крв јој се појави на грудима у крупним капљама. На то трнов жбун озелене и сав се покри цвећем, без обзира на хладноћу зимске ноћи – јер тако врело беше срце ојађене мајке. И трнов жбун јој показа пут којим да пође.

Пут је одведе до великог језера; нигде не беше ни брода, ни чамца. Језеро не беше тако замрзнуто да би га могла прећи, ни тако плитко да би га могла прегазити, а морала је ипак да се пребаци на другу обалу ако је хтела да нађе своје дете; она онда леже и хтеде да испије језеро, а то је немогуће за човека. Али очајна мајка мишљаше да ће се можда ипак догодити чудо.

„Не, овако ништа нећеш постићи“ рече јој Језеро. „Боље да се некако нагодимо. Ја скупљам бисере, а твоје су очи најчистији бисери које сам видео. Исплачи их за мене, па ћу те превести на другу страну, све до велике стаклене баште где живи смрт и гаји дрвеће и цвеће, а свако је од њих живот људски.“

„О, шта не бих дала само да стигнем до свог детета!“ рече уплакана мајка и заплака још јаче, и очи јој падоше на дно воде и посташе два скупоцена бисера, а Језеро је подухвати тако као да је на љуљашци и у таласу је пренесе на другу обалу где стајаше огроман, необичан дом. Није се могло разабрати је ли то планина пуна шума и пећина, или пак здање; али јадна мајка не могаше то да види јер она своје очи беше исплакала.

„Где да нађем Смрт која ми је узела моје дете?“ упита.

„Још се није вратила“, рече стара гробарка, која је чувла велику стаклену башту смрти. „Како си стигла овамо, и ко ти је помогао на путу?“

„Бог ми је помогао!“ рече мајка. „Он је милостив, па буди и ти милостива! Где могу да нађем своје дете?“

„Не познајем твоје дете, а ти си слепа“, рече жена. „Много цветова и дрвета увело је ноћас. Смрт ће ускоро доћи и пресадиће их. Знаш да сваки човек има дрво свога живота или цвет, зависно од тога какав је он сам. Изгледају као и друго растиње, само што у њима бије срце. Детиње срце такође бије. Ослушни, можда ћеш по томе познати своје дете! Али шта ћеш ми дати ако ти кажем шта даље да чиниш?“

„Немам ништа више да дам“, рече мајка, „али могу за тебе да пођем на крај света!“

„Немам тамо шта да тражим“, рече жена, „али можеш ми дати своју дугу црну косу, сама знаш колико је лепа, а мени се много допада! Ја ћу ти у замену дати своју, седу, тако да ћеш нешто ипак имати.“

„Не тражиш ништа друго?“ рече мајка „косу ћу ти с радошћу дати!“

И даде старици своју прекрасну црну косу, добивши у замену седу. Затим одоше у велики стакленик Смрти, где цветови и дрвета расту заједно у предивној раскоши. Били су ту зумбули који цветају, испод стаклених звона, и божури, као и снажно дрвеће. Расле су тамо водене биљке, неке врло свеже, а неке су изгледале болесно и око њих су се врзмале водене змије, а црни ракови стезали су им стабиљке. Стајале су ту племените палме, храстови и платани, а испод њих цветала је мајчина душица и першун. Свако је дрво и цвет имало своје име; свако је представљало људски живот и припадало људима који још живе, неки у Кини, неки на Гренланду, и у свим деловима света. Понеко од великих дрвета било је засађено у малу саксију, тако да је било згрчено и без места и деловало је као да ће саксију разбити у делиће; а много малих слабих цветова расло је у богатој земљи, окружено маховином, пажљиво чувано и збринуто. Жалосна мајка надвијала се над мале биљке, и слушала откуцаје људских срца у свакој од њих, и препознаде срце свог детета међу милионима других.

„Ово је,“ узвикну, пружајући руке ка малом цвету шафрана који је оборио своју болесну главу.

„Не дирај цвет,“ узвикну старица; „али остани ту; а када Смрт дође — очекујем га сваког тренутка — не дај му да ишчупа ту биљку, већ му запрети да ако то уради, да ћеш ти исто урадити другом цвећу. То ће га уплашити; јер он за сваки од њих одговара Богу. Ниједан не може бити ишчупан из корена, ако не добије дозволу да то уради.“

Кроз топли стакленик провеја одједном ледена хладноћа, и слепа мајка осети да је Смрт стигла.

„Како си пронашла пут довде?“, питала је Смрт, „како си могла да стигнеш брже од мене?“

„Ја сам Мајка,“ одговорила је.

Смрт испружи своју руку ка нежном малом цвету; али она га чврсто држаше стегнувши руке око њега, држала га је чврсто али са бригом и пажњом да не додирне ниједан лист. Тада Смрт уздахну и издахну и она осети њен дах хладнији од ледене олује, и њене руке потонуше немоћне.

„Не можеш ме надјачати,“ рече Смрт.

„Али Бог пун милости може,“ рече она.

„Ја само спроводим Његову вољу,“ одговори Смрт. „Ја сам његов баштован. Узимам сво његово цвеће и дрвеће и пресађујем га у Рајски врт у непознатој земљи. Како тамо оно цвета и на шта тај врт подсећа, не могу ти рећи.“

„Врати ми моје дете,“ рече Мајка, плачући и преклињући; и уграбивши два прелепа цвета, повика Смрти, „Почупаћу сво твоје цвеће, јер сам очајна.“

„Не додируј их,“ рече Смрт. „Ти кажеш да си несрећна; да ли желиш да неку другу мајку  учиниш несрећном као што си ти?“

„Другу мајку!“ заплака јадна жена, пуштајући цвеће из руку.

„Ево твојих очију,“ рече Смрт. „Изронио сам их из језера за тебе. Сијале су тако светло, али нисам знао да су твоје. Узми их назад — сада су бистрије него пре — а онда погледај у  дубоки бунар који је близу. Рећићу ти имена два цвета која си желела да ишчупаш и видећеш читаву будућност људских бића која они представљају, и шта си замало прекинула и уништила.“

И она погледа у бунар. Било је славно видети како један од њих постаје благослов свету и како много радости и среће шири око себе. Али видела је и да је живот другог препун бриге, сиромаштва, беде и невоље.

„Оба су воља Божија,“ рече Смрт.

„Који је несрећан цвет, а који благословен?“ питала је Мајка.

„То ти не могу рећи,“ рече Смрт, „али сада можеш да знаш да је један од два цвета представљао твоје дете. Била је то судбина твог детета коју си видела – будућност твог сопственог детета.“

Мајка, ужаснута, повика гласно – „Која од њих припада мом детету? Реци ми. Однеси несрећно дете. Ослободи га толике беде. Боље га однеси. Одведи га у царство Божије. Заборави моје сузе и моје преклињање; заборави све што сам рекла или урадила.“

„Не разумем те,“ рече Смрт, „Желиш ли своје дете назад? Или да га носим на место које ти не познајеш?“

Мајка скупи руке, паде на колена, и поче да се моли Богу – „Не услиши моје молитве, када су супротне Твојој вољи, која увек мора бити најбоља. О, немој их чути.“

И глава јој потону на груди.

И Смрт однесе њено Дете у непознату земљу.

 

 

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Шарл Перо / Стефан Рјатков, Узраст 3+