Зашто Ромео и Јулија? Зашто сада? Зашто у новом преводу? Драма Ромео и Јулија је део Шекспировог опуса који можемо назвати карантинским. Ту су још: поема Венера и Адон, покоји сонет, Узалудни љубавни труд и Сан летње ноћи. Ова су дела настала, или кренула да настају, у зло доба епидемије куге која је харала Енглеском с почетка последње деценије 16. века, 1592–1593. Атмосферу болести, егзистенцијалне угрожености и смрти песник је транспоновао у уметнички текст а реверб Ромеа и Јулије се осећа, продужава и увећава контекстом наше, данашње и овдашње, телесне и моралне болести 21. века. Ромеа и Јулију превела сам и ја, гле да ли чуда, у време наређене изолације, крштене као „карантин“. Актуелни карантински контекст који живим омогућио је резонанцу с делом каква у „срећним“ околностима не би била могућа. Контекст болести, претњи смрћу, смрти и грубих забрана, колективне психозе, депресије и еуфорије, контекст поларизација и завада, деоба у људском роду и у појединцу, као и бројних исхитрености из безнађа, потенцира, до самодеструктивних размера, потребу за љубављу и физичким контактом, што је главни замајац у односу Ромеа и Јулије. Што важи данас, за нас овдашње, важило је и за Шекспирове јунаке. Превод који је пред читаоцем јесте, тако, савремени, карантински реверб карантинског дела. Никакво чудо што је тако, што су се наједном, тек у време садашње, стекле околности за нови превод Ромеа и Јулије – случајности не постоје.
Шта нам Шекспир говори о времену у коме живимо? Шекспир све види: он је „у инкарнацији најближи божјем оку”, каже глумац Лоренс Оливије (Lawrence Olivier) а Рејф Фајнс (Ralph Fiennes): „Шекспир је наш најбољи савремени писац”. Ванвременску пријемчивост Ромеа и Јулије чини, надасве, оно што бисмо могли назвати песников поглед на свет, који се, испољен у делу, у свој својој ванвременској дубини, може разумети кроз појмове: дијалектике, оксиморона и double entendre. Додатно, ту је и време, тачније: брзина, као потка за дијалектичко ткање. Стварност је у вечној мени а противречности и супротности се измирују сами собом. Сагласје несагласја. Оксиморонска реалност парадоксалних значења здружених контрадикцијом, најављена већ у Првој сцени Првог чина, изграђивана током радње и поентирана на крају, Трећој сцени Петог чина, изражава срж Шекспировог погледа на свет, чија је само једна слика Ромео и Јулија, драма о љубави што мрзи и мржњи што воли, разумној лудости и горкој сласти, о љубави која је у контрадикцији сама са собом. Оксиморонска мудрост ероса управља људским путевима: Ти, љубави, /…/ која си болесно здравље и здрава болест (Ромео и Јулија, I, i, 175). Идеја да је полна љубав болест и једна врста лудила код Шекспира је свуда присутна. У песниковом, али и Ромеовом, доживљају љубавник је „луд човек“ а љубав је „разумна лудост“ („madness most discreet“): луд разум и разумно лудило. Љубав је и телесна и духовна, и чулна и чедна, и страст и не-страст, одвија се на земљи а стреми небу. Шекспировски оксиморон: Ерос као љубавна екстаза и инструмент смрти, помирење непомирљивог, дијалектичко јединство супротности. Ромео и Јулија ће смрт надићи смрћу у љубави а Љубав ће их учинити бесмртним и дати да сва рајска поља заувек буду њихова. Лек и нож ће брзо окончати агонију. Љубавници су ухваћени у мрежу свог ероса. Дубоко неизмирени у себи, вођени су исто тако дубоком потребом и жељом за измирењем непомирљивих унутрашњих сила а смрт, свакако, јесте могуће разрешење, које свесно бирају. Ромеу и Јулији смрт доноси разрешење – измирење налога тела и налога душе, телесног и бестелесног, помирење свих зараћених делова људске природе: љубавне болести и љубавног узлета у небо. Заметак смрти је у животу, живота у смрти. Дијалектички закони прожимања супротности и негацији негације су начин разрешавања тих супротности у чину сваког постојања и кретања, могуће разрешење парадокса и оксиморонских контрадикција. На крају, поента која шиба: „Небо има начин да мржњи одузме љубав а љубав да буде оруђе смрти“, Кнежеве су речи упућене породицама Монтеки и Капулети. Заједно са јунацима, Песник бира овакво разрешење: Љубав као живот у смрти. На пиједестал је постављен Ерос, који има власт над свим и сваким и еротски фон је тај на којем се тка људски живот у неомеђеном простору и времену: онда, тамо, овде и сад. У овом смислу Ромео и Јулија, својом свевременошћу, засвођује скоро пола миленијума и општи са нама мисаоним и емотивним изазовима.
Резонанца са Шекспировим делом је у нашем времену врло јака и оно је наш толико потребни vademecum. Мутно, тешко време егзистенцијалних изазова, на ничијој земљи између прошлости и будућности, превирања извесности и неизвесности, тражи и очекује да му песник да руку. Наша потреба за Шекспиром неизбежна је колико и потреба за само-спасавањем. Зашто смо још са Шекспиром, може, дакле, бити због тога што смо, понајпре, заинтересовани не за њега већ за себе. Парадокс је привидан: да бисмо видели себе није нам довољно физичко огледало – потребан нам је он, Шекспир, песник и маг, да бисмо у његовом огледалу, званом уметност, видели свој одраз. Да бисмо видели себе потребан нам је други. Тај ”најбољи други” у уметничком простору речи јесте Шекспир. Спасава се и катарзом која се доживљава у сусрету са великим уметничким делом: било да се с њим суочава као гледалац, слушалац, читалац, преводилац, редитељ, глумац. Свако ко крене стопама песника има прилику да на крају тог пута изађе као измењен човек. Ја сам тај дародавни пут прешла, а дело које је пред читаоцем, у новом читању и изразу, јесте мој племенити дар онима који одговоре изазову да се с њим сретну.

 Јелисавета Милојевић, март 2022.

Ванвременост „Ромеа и Јулије“, његова референтност на различите епохе и генерације људи садржана је у његовим архетипским темама. Нама је овом приликом била најбитнија она међугенерацијског неповерења и кобног покушаја контроле младих од стране старијих. Уверење старијих генерација или генерација родитеља да знају шта је њиховом потомству потребно и да стога имају право да намећу своје вредности, контролишу животе младих и тако их усмеравају у правцима које они, одрасли, сматрају пожељним је тако често извор страшних трагедија. Ова представа покушава да раскринка управо таква наметнута правила која попут жрвња мрве младе људе, те наметнуте идеје да постоји само један исправан начин живљења у ком се унапред зна с ким треба а с ким не треба остваривати односе, ко је пријатељ, а ко непријатељ. Покушали смо да материјализујемо крик младих за сопственом слободом, у којој се чак и из могућих грешака учи шта живот у својој суштини јесте за онога ко тај живот живи, уместо за онога ко покушава да га споља контролише и обликује. У том смислу драма “Ромео и Јулија” није само трагедија са елементима мелодраме, већ и дубоко филозофско дело.
Наш циљ није био “музејска” игра Шекспира нити пак његова потпуна деконструкција и модернизација. У форми која је скоро класична, у којој се чува лепота Шекспировог стиха, ипак се трагало за дамарима модерности, управо у разумевању шта ово дело може да значи младој публици данас. А оно што спаја младу публику данас са младом публиком било које епохе је бунт према одраслима, према њиховој ригидности. Иако ова ригидност свакако долази из аутентичне љубави и бриге, уколико не поштује границе индивидуе, она често води у трагичне одлуке и исходе. Погрешно усмерена и материјализована љубав између родитеља и деце чини судбине попут Ромеове и Јулијине могућим.
Може ли се отићи другим путем од онога којим су њих двоје отишли? Може и мора и зато је ова представа позив да се да се родитељска окрутност, чији је циљ заштита, укине и претвори у међугенерацијско слушање и солидарност.

Стеван Бодрожа

У време непосредно после велике епидемије куге, смртоносне и високо заразне болести од које је само у том налету у Лондону умрло на десетине хиљада људи, у позоришту изможденом затварањима, забранама окупљања и несавладивом пошасти која сваким својим потезом изнова мрви све што је стабилно и познато, млади драмски писац Вилијем Шекспир пише комад о двоје врло младих и врло одважних љубавника који јасно осећају и разумеју да животна сила у њима неће поднети наметнуте забране и препреке ма колико се сви око њих трудили да их присиле да се заувек понашају баш онако како су и они сами одувек чинили. У лепој Верони из ове Шекспирове трагедије, у свету старе, уврежене и марљиво подгреване нетрпељивости и мржње, свету пуном окошталих и челичних предрасуда, ово двоје тинејџера, изненада пробуђених до највеће будности, јасно и недвосмислено осећају и увиђају да постоји једна друга покретачка сила, огромна и незадржива упркос стегама васпитања, традиције, друштвеног статуса, свега онога што су генерације и генерације предака у своје потомке усађивале као једини могући поредак. Преузимајући макар на трен кормило свога живота у своје руке, вођени жудњом и хитношћу која не зна за премишљање и двоумљење, њих двоје се упуштају у борбу против свих, у борбу за свет у коме ће бити слободни да неспутано одрастају, воле кога хоће и буду оно што заиста јесу, уместо оног што су им њихове заслепљене и међусобно завађене породице задале да буду. Осим што је прича о веома трагичној љубави, „Ромео и Јулија“ јесте и прича о неразумевању, о погубном недостатку комуникације и саосећања, о отуђености и хладноћи, о незајажљивој мржњи, амбицији и стремљењу ка моћи и превласти. О појавама чије су последице често далекосежније и разорније од сваке куге, а чије су жртве, без изузетка, сви.

Марија Стојановић