Позоришна представа за сву децу по мотивима прича Тона Телехена из различитих збирки. Мале приче о људима у којима се појављују животиње.

Уколико желиш да сазнаш:
- Зашто је Мрав недостајао Веверици?
- Зашто је Рак однео Сунце из Шуме у своју радионицу?
- Зашто Чапља никада, али баш никада не може да падне?
- Зашто је Слон појео торту која му се уопште није јела?
- Зашто је све на Мраву мрав?
- Зашто је Врабац нашао начин за мерење дубине сна?
- Зашто је Кит ипак отишао на Галебов рођендан?
- Зашто се Слон претворио у сиву бару?
- Зашто Веверица зими разговара са чајем?

...Требало би да прочиташ приче Тона Телехена, холандског писца, који је и доктор, или доктора, који је и писац. Тон Телехен, као и Чехов (не само због тога што су обојица доктори), пуни свет својих симпатичних јунака (веверице, мрава, слона, чапље, врабца, кита, галеба...) невероватним ситуацијама, које читаоца (надам се и гледаоца) подсећају да је, пре свега, човек биће саткано од емоција и често не сасвим објашњивих промена расположења.

...Очекују те разне шумске животиње са својим дилемама, проблемима, идејама и сновима, од којих су неки пусти, а неки сасвим могући, али ипак недодирљиви.
Никола Завишић

О РЕДИТЕЉУ

Никола Завишић је рођен 1975. године у Белој Цркви у Војводини. Магистрирао је режију на Академији лепих уметности у Прагу, на Катедри за алтернативно и луткарско позориште. Бави се истраживањем разних форми у позоришту, а посебно се радо бави писањем и режијом позоришта за децу и младе. Ради у Србији, Холандији, Шведској и Чешкој.

О ПИСЦУ

Тон Телехен, (Toon Tellegen, 1941 ) холандски је песник и лекар опште праксе у Амстердаму. Студирао је медицину и као лекар провео три године у Кенији. Велики утицај на његово дело имала је руска књижевност, посебно Чехов. До сада је објавио девет збирки поезије, два романа за децу: Госпођица Пећица (Juffrouw Kachel, 1991) и Велики отац (Lange vader, 1994 ) и пет збирки прича за које је, заједно са илустраторима збирки, добио многобројне угледне награде: Није прошао ни дан (Er ging geen dag voorbij, 1984 ), Кад су сви били докони (Toen nieman iets to doen had, 1987 ), Лагано, најбрже што су могли (Langzaam, zo snel als zij konden, 1989 ), Можда нису били нигде (Misschien waren zij nergens, 1991 ) и Скоро свако може да падне (Bijna iedeern kon omvallen, 1993).

И ове „приче о животињама“ убрајају се у књижевност за децу, али жанр овде двоструко заварава. Иако су главни јунаци животиње, Телехенове приче нису ни приче о животињама, ни приче за децу. Ако их уопште треба подводити под постојеће жанрове, вероватно би било најбоље назвати их фантастичним причама намењених свету читалаца у коме не постоји разлика између деце и одраслих. Сам Телехен ове приче пише свакодневно, као сопствене, личне духовне и стилске вежбе. Приче немају наслов, јер „наслови су тешка ствар“, како то шаљиво и с благом стилском иронијом каже сам аутор.

ИСПУЊЕЊЕ СНА

У својим светлим, радосним, духовитим, нежним, динамичним и драматичним причама о животињама, Тон Телехен говори о понашању и осећању људи, као и о њиховој потреби за просветљењем.

Пренешени из сурове и грубе стварности у езотеричан свет зена и поезије, мрави, веверице, слонови, чапље, китови, галебови и остала божанствена створења радују се животу и свему што им он пружа.

У Телехеновим причама све врви од светлости. У предивним пределима његове маште играју се животиње до потпуног испуњења сна. Свет је леп и потпуно смислен, поручује нам он. Све је у њему хармонично, лепо и добро. Све се узајамно прожима и повезује. Свет постоји као један јединствен и заједнички простор за све - људе, животиње и ствари.

Милица Новковић