Миљаковац, то јест Нови Зеланд

Миљаковац, то јест Нови Зеланд

Режија: Марко Манојловић 
Драматизација: Ивана Димић и Јасминка Петровић 
Костим и сцена: Диана Лазаров 
Музика: Владимир Пејковић 
Аутор нумере Шта све могу ја: Никола Чутурило

Улоге:

Јован: МИЛОШ АНЂЕЛКОВИЋ
Милица: ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ / ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ
Докторка Симоновић: ДУШИЦА СИНОБАД 
Созођонотомодаћи 像上の友達: ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ 
Душан: ЈОВО МАКСИЋ 

Узраст: 9+
Трајање: 60'
Аутор: Јасминка Петровић
Сцена: Вечерња/Тинејџ сцена

Он не може да закопча дугме, веже пертле, исече месо у тањиру. Тешко му је да се попне у аутобус, шутне лопту, нацрта скејтера. Мама и тата су брижни и уморни, а докторка захтевна и пуна својих проблема. Људи на улици га сажаљевају и обилазе у великом луку, а другови у школи га исмевају и избегавају. Зову га Кљака, мада се баш лепо зове, Јован.

 


О пројекту 

Центар за развој инклузивног друштва ЦРИД је организација која је настала са идејом да се пројектима утиче на остваривање потпуне инклузије особа са инвалидитетом, кроз  поштовање људских права и кроз њихово слободно, изборно образовање, запошљавање, право на породицу и слободно време.

Сарадњом на различитим пројектима тим ЦРИДа је добио од дечије списатељице, Јасминке Петровић, на поклон књигу О дугмету и срећи. 

Имајући у виду како су деца са и без инвалидитета путем ове књиге дошла до сазнања и поштовања  могућностима и богатсву различитости, ЦРИД је покренуо постављање позоришне представе по овој књизи.

Мало позорише Душко Радовић, као пример добре праксе када је приступачност у питању, је одмах било избор партнера ЦРИДа, за ову јединствену инклузивну представу, која ће пружити свима одговоре на дилеме око поимања феномена инвалидности.

О редитељу

Марко Манојловић је рођен 1982. године у Београду, где је на Факултету драмских уметности апсолвент  позоришне режије, у класи професора Славенка Салетовића.    

Своју дебитантску представу Смрт, по тексту Вудија Алена, режирао 2005. године, на сцени Студио Југословенског драмског позоришта. Уследиле су представе Клопка (Народно позориште Сомбор), Три Прасета (Позориште Бошко Буха), Покондирена Тиква (Народно позориште Кикинда и Београдско драмско позориште), Без маске (Атеље 212), У Едену на истоку (Белеф 2007), Ноћ убица (Југословенско драмско позориште), Елинг (Београдско драмско позориште), Лажљивци (Градско позориште у Подгорици), Лепет мојих плућних крила (Народно позориште Сомбор), Небески одред (Југословенско драмско позориште), Свирај то поново Сем (Београдско драмско позориште), Призори егзекуције (Народно позориште Београд).  

МИЉАКОВАЦ тј. НОВИ ЗЕЛАНД

Он не може да закопча дугме, веже пертле, исече месо у тањиру. Тешко му је да се попне у аутобус, шутне лопту, нацрта скејтера. Мама и тата су брижни и уморни, а докторка захтевна и пуна својих проблема. Људи на улици га сажаљевају и обилазе у великом луку, а другови у школи га исмевају и избегавају. Зову га Кљака, мада се баш лепо зове, Јован. 

Данас је тешко имати другачије патике, а камоли имати другачије тело. Зато он свет гледа ћутке, из прикрајка. Тако му је лакше и сигурније. Друштво му прави једино његов безимени замишљени пријатељ. Уз његову помоћ стигао је до седмог разреда, а тада се појавила Милица. Она је пуна прича, питања, предлога и планова. Отвара нека сасвим нова врата која обећавају добру забаву, али уједно воде у непознато, мрачно и опасно.

Ако сте помислили да је ово представа о сиротом дечаку с хендикепом, грдно сте се преварили. Јован није ту да нас растужи, већ разгали. Он не изазива сажаљење, већ дивљење. 
Учи нас да будемо искрени и храбри. Отвара питања једнакости и различитости. Тера нас на преиспитивање и најзад, води нас на Миљаковац тј. Нови Зеланд. 

Марко Манојловић

Реч писца тј. драматурга

У току рада на представи осетили смо потребу да се детаљније упознамо са церебралном парализом. Тако смо Душица, Диана, Марко, Милош, Анђелко и ја посетили специјализовану установу за церебралну парализу. У разговору са психологом и физиотерапеутом добили смо многе одговоре на наша питања. Неке сумње су нам разјашњене, нека размишљања потврђена, а доста тога смо научили. 

Ставови околине према особама са церебралном парализом од великог су значаја за њихово укључивање у друштво. Знатижеља, чуђење, страх, одбацивање или сажаљење, повређују и љуте како децу са инвалидитетом тако и њихове родитеље. Чак и кад околина нема негативан став, често долази до неспоразума и непријатности. Стереотипи и предрасуде најделотворније се разбијају тачним и потпуним информацијама. Све што више знамо једни о другима, боље ћемо се разумети и више уважавати. 

Поред стручног особља, у специјализованој установи за церебралну парализу, упознали смо и три пацијента - Слобу, Снежану и Љиљу. Од сваког од њих научили смо по нешто. Слоба нам је дао лекцију из стрпљења. Као интровертан тип није баш уживао док смо га сви помно посматрали у току вежбања са физиотерапеутом. Али био је то његов добровољни допринос око постављања сцена са Јованом и докторком. 

Од њега смо добили и кључ за лик Дугменка. Од Снежане смо научили да се може бити добар пријатељ, чак и кад имаш врло ограничене моторне и вербалне способности. За споразумевање сродних душа довољни су погледи и осмеси, зар не? Тако смо уз Снежанину помоћ решавали однос Јована и Милице. Отворена и живахна Љиља понудила нам је своју искреност, радост и шарм. Њена порука гласи: Неки људи баш имају среће, ево на пример ја! Тај став узели смо као мото читаве представе. 

Јасминка Петровић

О писцу Јасминка Петровић у 9 сцена

Сцена 1. (Београд, година 1960.)
Мама и тата хтели су да ми дају име Снежана, али се деда побунио: „Погледајте кроз прозор! У башти није снег, него јасмин. Ма, каква Снежана, нек се зове Јасминка!"

Сцена 2. (основна школа, година 1969.)
У четвртом основне променила сам школу. Толико сам била збуњена и уплашена да нисам смела да питам учитеља да идем у WЦ. Једном сам се чак и упишкила на часу.

Сцена 3. (средња школа, генерација 77/78)
Из српског сам имала тројку.

Сцена 4. (Филолошки факултет, година 1981.)
Положила сам све испите на групи за шпански језик и књижевност. Нисам дипломирала, завео ме маркетинг. Некад Тим Талената и Сацхи&Сацхи, сад Рекламна Агенција.

Сцена 5. (породица, од 1982. до данас)
Удала сам се за Владимира. Убрзо су се родили Игор и Ана. Ја сам почела да пишем приче, а они су почели да расту. Данас су Игор и Ана велика деца, а Влада и ја смо мали родитељи. 

Сцена 6. (послови од 1991. до данас)
Била сам уредник дечје емисије на Радио Пингвину 200 из места. Годинама сам сарађивала у часописима за децу и младе (ТИК-ТАК, Велико двориште, Политикин Забавник, Хупер...). Уређивала сам часопис Натионал Геограпхиц Јуниор. Учествовала сам у бројним програмима који подстичу дечју машту и стваралаштво. И ко зна шта бих још урадила у животу да сам бар мало имала осећај за време и организацију?!

Сцена 7. (књиге од 1996. до данас)
Гига прави море је моја прва књига. За њом је дошла друга (Школа), па трећа (Секс за почетнике), а за трећом и остале (Кажи тети „Добар дан", Ово је најстрашнији дан у мом животу, Маме, 35 калорија без шећера, Дугина долина, Бонтон, Како постати и остати глуп, О дугмету и срећи...). Неке књиге су награђене, неке преведене на стране језике, а неке још нису написане. 

Сцена 8. (позориште од 2002. до данас)
По књигама Секс за почетнике и Школа постављене су истоимене представе у Малом позоришту Душко Радовић. По књизи Секс за почетнике урађене су представе у Стокхолму (Млади Драматен) и Сарајеву (Поетски театар младих Јувента). Не знам зашто се Бродвеј још увек не јавља...

Сцена 9. (премијера, 8. фебруар 2011.)
На иницијативу Центра за развој инклузивног друштва, по књизи О дугмету и срећи постављена је представа у Малом позоришту Душко Радовић. Хвала свима који су помогли, на овај или онај начин, како би Јован, Дугменко, Милица, Душан и докторка отишли на Миљаковац тј. Нови Зеланд.
 

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Mилена Деполо, Узраст 3+