Лажеш Мелита

Лажеш Мелита

Режија: Бојан Ђорђев
Драматизација: Сена Ђоровић
Сцена: Синиша Илић
Костим: Маја Мирковић
Покрет: Чарни Ђерић
Музика: Марко Грубић
Асистенткиња костимографа: Сања Аћимовић

Улоге:

Мелита: ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ
Брат: ЈОВО МАКСИЋ
Тата: МИЛОШ САМОЛОВ
Мама: МАРИЈАНА ВИЋЕНТИЈЕВИЋ БАДОВИНАЦ
Другарица Верица: ДУШИЦА СИНОБАД
Друг Шиља: НЕНАД РАДОВИЋ
Сликарка: СЕНА ЂОРОВИЋ
Пас: ЧАРНИ ЂЕРИЋ

Датум премијере: 23. октобар 2008.

Узраст: 5-10
Трајање: 50'
Аутор: Иван Кушан / Сена Ђоровић
Сцена: Сцена за децу

Представа је настала по роману Ивана Кушана по коме је 1984. године снимљена хрватска телевизијска серија. Девојчица Мелита као и многа друга деца у њеном узрасту воли да говори неистину. Међутим, када Мелита увиди како би изгледало да се њене измишљене прича остваре, почиње да схвата на који начин речи могу да обликују стварност. Драматизацију је урадила Сена Ђоровић, а представу је режирао Бојан Ђорђев. У представи играју: Владислава Ђорђевић, Јово Максић, Милош Самолов, Маријана Вићентијевић Бадовинац, Душица Синобад, Ненад Радовић, Сена Ђоровић и Чарни Ђерић.

 


О РЕДИТЕЉУ

Бојан Ђорђев. Рођен 1977. у Београду. Дипломирао позоришну и радио режију на ФДУ 2001, а магистарску тезу из теорије уметности и медија одбранио на Универзитету уметности у Београду. Тренутно докторант на истом Универзитету. Ко-аутор, редитељ и извођач бројних позоришних и перформанс пројеката у Београду и иностранству. Један од су-оснивача ТкХ (Теорија која Хода) платформе и часописа за теорију извођачких уметности (од 2001).

Одабране представе и перформанси:
2008. И. Сајко, Жена-бомба, Београдско драмско позориште;
2008. Frida Kahlo - una pierna y tres corazones, Музеј савремене уметности;
2007. И. Сајко, Европа + Рио бар, ЦЗКД и Магацин у Краљевића Марка;
2006. L`Annee derniere + Solitude, Штутгарт - Београд;
2005. Оперрра је женског рода?, Белеф, Ботаничка башта „Јевремовац“;
2005. Р. Валзер, Но Наме: Снежана, Мало позориште „Душко Радовић“ (39. Битеф);
2004. ТкХ, дигитални перформанс Психоза и смрт аутора, нет играоница „Плато плус“ (38. Битеф);
2004. Actress (Work) in Progress, Штутгарт-Београд;
2003. С. Вујановић, Последња смрт Френкија Сузице, Мало позориште „Душко Радовић“;
2002. The Dracula Project, Theater des Augenblicks/Les Subsistances, Беч-Лион;
2001.ТкХ, DreamOpera, Театро Тартини, Пиран;
2000. С. Шнајдер, Змијин свлак, ЦЗКД.

Уметнички боравак - Artist in residence: Akademie Schloss Solitude, Штутгарт, 2004 и 2005/6.

МЕЛИТА НЕ УМЕ ДА ЛАЖЕ

Зашто деца лажу? Да би манипулисала другима? Да би их обманула? Да би добила оно што желе? Сасвим могуће. А можда једноставно - зато што могу! Зато што је лако. Умеће лагања је једно од најузбудљивијих открића детињства, једно од основних открића сопствене моћи. Замислимо да неко може да нам чита мисли - има ли нечег страшнијег? Лаж је заправо наш доказ да други немају такву моћ над нама. Па тако, када неко прочитa наше лажи, он нам је прочитао мисли. Мелита упада управо у такву мини зону сумрака: њене лажи одједном почињу да се остварују. Није реч ни о каквој натприродној појави - она није видовита, нити има способност да волшебно материјализује своје идеје. Све је то резултат паклене завере њених најближих да је одвикне од лагања тако што ће сваку њену лаж остварити. На овај начин Мелита бива ухваћена у мрежу лажи - сопствених и туђих. Њено оружје се окреће против ње саме. Међутим, Мелита ни сама није баш у стању да раздвоји лаж од размишљања наглас, стварања алтернативних варијанти догађаја о којима мисли, па онда увек исприча оно што је драматичније, узбудљивије, опасније. Чини се да њено лагање нема никакву сврху - оно није ни право лагање већ необуздано, чак немотивисано прекрајање стварности.

Међутим, када њен живот подивља по узору на њене приче, уплашена Мелита открива још једну моћ - моћ речи да обликују стварност. Али и одговорност коју треба имати у коришћењу те моћи. Па можда, са тим новим сазнањем, Мелита научи и да лаже.
Бојан Ђорђев

САМО ДА НЕ ПАДНЕ МЕСЕЦ

Машта је једна од важнијих способности људске душе. Комбиновањем доживљених и мисаоних садржаја она помаже човеку да боље упозна свет у коме живи и да га промени у жељеном правцу. Она је покретач сваког стваралаштва.

Као и све друге способности ни машта није подједнако развијена код свих људи. Она је индивидуалне природе. То се најбоље види код деце која већи део детињства живе у машти и с маштом, све док не открију реални свет.

Инспирисан дечјом маштом Иван Кушан је написао роман за децу Лажеш Мелита. То је прича о девојчици Мелити, „измишљавици“, која неуморно „измишљава“ страшне догађаје и излуђује све око себе: оца, мајку, брата, другове из школе. Да би је одвикли од ове „ружне“ навике, они се удружују да би је осујетили у свакој лажи. Цео подухват траје док се не обистини једна од Мелитиних најстрашнијих лажи - да је медвед напао пса. Суочена са својом маштом Мелита узвикује: „Па шта би тата и Ненад урадили да сам измислила да је... рецимо, пао месец, а?“

Да бисмо усавршили своје биће, ми морамо непрестано да развијамо све своје способности, па и машту, што би рекла мала Мелита, морамо да измишљамо - како истините, тако и лажне, па и невероватне догађаје. Измишљајмо све што нам је по вољи, као да је Аристотел далеко, или је већ одавно глув, само пазимо добро да не повредимо некога и да не срушимо месец.
Милица Новковић

О ПИСЦУ

Иван Кушан је рођен 1933. године у Сарајеву. Од 1939. године живи у Загребу где је завршио средњу школу и дипломирао на Академији ликовних умјетности, на одсеку за сликарство.

Од 1953. године објављује чланке и новеле по многим часописима и новинама, а истовремено и преводи с више језика: са енглеског, француског, руског и чешког. У својој десетој години открио је и свој књижевни дар и написао први роман, а своју прву књигу објавио је 1956. године. Опробао се у многим књижевним врстама. Његова специјалност су романи за децу, а неки од њих, попут Лажеш Мелита и Коко у Паризу су постали врло популарни. Пише и за радио, позориште и телевизију. Аутор је ТВ-серије Двадесет славних. Прва издања својих књига сам је илустровао.

Дела за децу и омладину:
„Узбуна на Зеленом врху“, „Коко и духови“, „Коко у Книну“, „Загонетни дјечак“, „Домаћа задаћа“, „Лажеш Мелита“ и „Страшан каубој“.

Кушанове књиге превођене су на више светских језика. Први је југословенски кандидат за Андерсенову награду, највеће међународно признање за дечју књижевност. Његова књига Домаћа задаћа награђена је Наградаом града Загреба, а Коко у Паризу добила је награду „Григор Витез“ и награду „Ивана Брлић-Мажуранић“ 1972. године. Добио је и Награду града Вршца за Чаругу на Стеријином позорју и орден „Даница“ са ликом М. Марулића. 

Иван Кушан је током 1950-их година радио на Радио Загребу. Од 1980. до 1994. године предавао је на Академији драмских умјетности у Загребу. Редован је члан Хрватске академије знаности и умјетности.
 

 

Сцена за децу

Следећа представа >>
Драгољуб Петровић, Узраст 3+