Нови хит''Аска и вук'' 
Tелефон билетарнице:7858440.
Маркетинг:
  ,062/236602,069/2360063


© 2010. Malo pozorište "Duško Radović"

Miljakovac, to jest Novi Zeland


Režija: Marko Manojlović
Dramatizacija: Ivana Dimić i Jasminka Petrović
Kostim i scena: Diana Lazarov
Muzika: Vladimir Pejković
Autor numere Šta sve mogu ja:Nikola Čuturilo

Igraju:
Jovan.........................MILOŠ ANĐELKOVIĆ
Milica..........................VLADISLAVA ĐORĐEVIĆ / JELENA PETROVIĆ
Doktorka Simonović......DUŠICA SINOBAD
Sozođonotomodaći
像上の友達. ........... ......DAMJAN KECOJEVIĆ
Dušan.........................JOVO MAKSIĆ

Uzrast: 7+
Datum: 8. februar 2011.











O projektu


Centar za razvoj inkluzivnog društva CRID je organizacija koja je nastala sa idejom da se projektima utiče na ostvarivanje potpune inkluzije osoba sa invaliditetom, kroz  poštovanje ljudskih prava i kroz njihovo slobodno, izborno obrazovanje, zapošljavanje, pravo na porodicu i slobodno vreme.
Saradnjom na različitim projektima tim CRIDa je dobio od dečije spisateljice, Jasminke Petrović, na poklon knjigu O dugmetu i sreći.
Imajući u vidu kako su deca sa i bez invaliditeta putem ove knjige došla do saznanja i poštovanja  mogućnostima i bogatsvu različitosti, CRID je pokrenuo postavljanje pozorišne predstave po ovoj knjizi.
Malo pozoriše Duško Radović, kao primer dobre prakse kada je pristupačnost u pitanju, je odmah bilo izbor partnera CRIDa, za ovu jedinstvenu inkluzivnu predstavu, koja će pružiti svima odgovore na dileme oko poimanja fenomena invalidnosti.

O reditelju

Marko Manojlović je rođen 1982. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti apsolvent  pozorišne režije, u klasi profesora Slavenka Saletovića.   
Svoju debitantsku predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledile su predstave Klopka (Narodno pozorište Sombor),Tri Praseta (Pozorište Boško Buha), Pokondirena Tikva (Narodno pozorište Kikinda i Beogradsko dramsko pozorište), Bez maske (Atelje 212), U Edenu na istoku (Belef 2007), Noć ubica (Jugoslovensko dramsko pozorište),Eling (Beogradsko dramsko pozorište), Lažljivci (Gradsko pozorište u Podgorici), Lepet mojih plućnih krila (Narodno pozorište Sombor), Nebeski odred (Jugoslovensko dramsko pozorište), Sviraj to ponovo Sem            (Beogradsko dramsko pozorište), Prizori egzekucije (Narodno pozorište Beograd). 


MILJAKOVAC tj. NOVI ZELAND


On ne može da zakopča dugme, veže pertle, iseče meso u tanjiru. Teško mu je da se popne u autobus, šutne loptu, nacrta skejtera. Mama i tata su brižni i umorni, a doktorka zahtevna i puna svojih problema. Ljudi na ulici ga sažaljevaju i obilaze u velikom luku, a drugovi u školi ga ismevaju i izbegavaju. Zovu ga Kljaka, mada se baš lepo zove, Jovan.
Danas je teško imati drugačije patike, a kamoli imati drugačije telo. Zato on svet gleda ćutke, iz prikrajka. Tako mu je lakše i sigurnije. Društvo mu pravi jedino njegov bezimeni zamišljeni prijatelj. Uz njegovu pomoć stigao je do sedmog razreda, a tada se pojavila Milica. Ona je puna priča, pitanja, predloga i planova. Otvara neka sasvim nova vrata koja obećavaju dobru zabavu, ali ujedno vode u nepoznato, mračno i opasno.
Ako ste pomislili da je ovo predstava o sirotom dečaku s hendikepom, grdno ste se prevarili. Jovan nije tu da nas rastuži, već razgali. On ne izaziva sažaljenje, već divljenje.
Uči nas da budemo iskreni i hrabri. Otvara pitanja jednakosti i različitosti. Tera nas na preispitivanje i najzad, vodi nas na Miljakovac tj. Novi Zeland.

Marko Manojlović



Reč pisca tj. dramaturga


U toku rada na predstavi osetili smo potrebu da se detaljnije upoznamo sa cerebralnom paralizom. Tako smo Dušica, Diana, Marko, Miloš, Anđelko i ja posetili specijalizovanu ustanovu za cerebralnu paralizu. U razgovoru sa psihologom i fizioterapeutom dobili smo mnoge odgovore na naša pitanja. Neke sumnje su nam razjašnjene, neka razmišljanja potvrđena, a dosta toga smo naučili.
Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom od velikog su značaja za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje, povređuju i ljute kako decu sa invaliditetom tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama. Sve što više znamo jedni o drugima, bolje ćemo se razumeti i više uvažavati.
Pored stručnog osoblja, u specijalizovanoj ustanovi za cerebralnu paralizu, upoznali smo i tri pacijenta - Slobu, Snežanu i Ljilju. Od svakog od njih naučili smo po nešto. Sloba nam je dao lekciju iz strpljenja. Kao introvertan tip nije baš uživao dok smo ga svi pomno posmatrali u toku vežbanja sa fizioterapeutom. Ali bio je to njegov dobrovoljni doprinos oko postavljanja scena sa Jovanom i doktorkom.
Od njega smo dobili i ključ za lik Dugmenka. Od Snežane smo naučili da se može biti dobar prijatelj, čak i kad imaš vrlo ograničene motorne i verbalne sposobnosti. Za sporazumevanje srodnih duša dovoljni su pogledi i osmesi, zar ne? Tako smo uz Snežaninu pomoć rešavali odnos Jovana i Milice. Otvorena i živahna Ljilja ponudila nam je svoju iskrenost, radost i šarm. Njena poruka glasi: Neki ljudi baš imaju sreće, evo na primer ja! Taj stav uzeli smo kao moto čitave predstave.

Jasminka Petrović




O piscu Jasminka Petrović u 9 scena


  Scena 1. (Beograd, godina 1960.)
Mama i tata hteli su da mi daju ime Snežana, ali se deda pobunio: „Pogledajte kroz prozor! U bašti nije sneg, nego jasmin. Ma, kakva Snežana, nek se zove Jasminka!"

  Scena 2. (osnovna škola, godina 1969.)
U četvrtom osnovne promenila sam školu. Toliko sam bila zbunjena i uplašena da nisam smela da pitam učitelja da idem u WC. Jednom sam se čak i upiškila na času.

  Scena 3. (srednja škola, generacija 77/78)
Iz srpskog sam imala trojku.

Scena 4. (Filološki fakultet, godina 1981.)
Položila sam sve ispite na grupi za španski jezik i književnost. Nisam diplomirala, zaveo me marketing. Nekad Tim Talenata i Sachi&Sachi, sad Reklamna Agencija.

Scena 5. (porodica, od 1982. do danas)
Udala sam se za Vladimira. Ubrzo su se rodili Igor i Ana. Ja sam počela da pišem priče, a oni su počeli da rastu. Danas su Igor i Ana velika deca, a Vlada i ja smo mali roditelji.

Scena 6. (poslovi od 1991. do danas)
Bila sam urednik dečje emisije na Radio Pingvinu 200 iz mesta. Godinama sam sarađivala u časopisima za decu i mlade (TIK-TAK, Veliko dvorište, Politikin Zabavnik, Huper...). Uređivala sam časopis National Geographic Junior. Učestvovala sam u brojnim programima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo. I ko zna šta bih još uradila u životu da sam bar malo imala osećaj za vreme i organizaciju?!

Scena 7. (knjige od 1996. do danas)
Giga pravi more je moja prva knjiga. Za njom je došla druga (Škola), pa treća (Seks za početnike), a za trećom i ostale (Kaži teti „Dobar dan", Ovo je najstrašniji dan u mom životu, Mame, 35 kalorija bez šećera, Dugina dolina, Bonton, Kako postati i ostati glup, O dugmetu i sreći...). Neke knjige su nagrađene, neke prevedene na strane jezike, a neke još nisu napisane.

Scena 8. (pozorište od 2002. do danas)
Po knjigama Seks za početnike i Škola postavljene su istoimene predstave u Malom pozorištu Duško Radović. Po knjizi Seks za početnike urađene su predstave u Stokholmu (Mladi Dramaten) i Sarajevu (Poetski teatar mladih Juventa). Ne znam zašto se Brodvej još uvek ne javlja...

Scena 9.
(premijera, 8. februar 2011.)
Na inicijativu Centra za razvoj inkluzivnog društva, po knjizi O dugmetu i sreći postavljena je predstava u Malom pozorištu Duško Radović. Hvala svima koji su pomogli, na ovaj ili onaj način, kako bi Jovan, Dugmenko, Milica, Dušan i doktorka otišli na Miljakovac tj. Novi Zeland.






Fotografije