Нови хит''Аска и вук'' 
Tелефон билетарнице:7858440.
Маркетинг:
  ,062/236602,069/2360063


© 2010. Malo pozorište "Duško Radović"

''Car je go''

Blic - 03.10.2016

ZA DECU OD 7 DO 77 „Car je go“ u Dušku Radoviću

Prva premijera u Malom pozorištu „Duško Radović“ u novoj sezoni biće predstava za decu „Car je go!“ 23. septembra u 20 sati.

"Car je go"
Foto: Promo"Car je go"

U pozorištu kažu da je predstava namenjena mlađem osnovnoškolskom uzrastu, a nastala je po motivima bajke „Carevo novo odelo“ H. K. Andersena. Režiju potpisuje Milica Kralj, originalni tekst Mila Mašović-Nikolić, scenu Milica Bajić-Đurov, kostim Vesna Teodosić, a muziku Janja Lončar. U predstavi igraju Miloš Samolov, Damjan Kecojević, Bojan Lazarov, Ivana Adžić, Aleksandra Anđelković, Miloš Anđelković, Jelena Ćuruvija Đurica i Nenad Radović.

U oktobru, na Dan pozorišta, premijerno će biti izvedena i predstava po tekstu Dušana Radovića „Kapetan Džon Piplfoks“, u režiji i adaptaciji Milorada Milinkovića.

"Do kraja 2016. očekuje nas još jedna premijera, lutkarska predstava za decu po motivima pripovetke Ive Andrića ,,Aska i vuk”, u režiji Tatjane Stanković koja obrađuje temu vršnjačkog nasilja ali i predlaže moguće načine za prevazilaženje ovog problema. Malo pozorište će biti ovogodišnji domaćin „47. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije“, koji će se održati od 29. novembra do 1. decembra", saopšteno je iz Malog pozorišta "Duško Radović".

Шта се све ради у Радовићу.

- 20.03.2016


http://www.politika.

Лутке се враћају у „Радовић”

У Малом позоришту Душко Радовић три премијере у марту. – Вечерас у 20 сати на матичној сцени „Преваранти”
Аутор: Б. Г. Требјешанинпетак, 18.03.2016. у 20:05
Сцена из представе „Преваранти” (Фото МП „Душко Радовић”)

Јутрос се Сава опет улила у Дунав, Дунав у Црно море. Црно море у Средоземно море, Средоземно море у Атлантски океан, а ви опет не знате шта ћете сами са собом – један је од цитата Душка Радовића који ових дана често понављају у београдском Малом позоришту „Душко Радовић”. Ево и и зашто: За све оне који не знају како да садржајно и поучно искористе своје слободно време, ансамбл ове театарске куће има решење – три премијерне представе за своју публику у марту.

Само што је, почетком марта на сцени „Радовића”, заживела савремена плесна представа за децу „Наглавачке” у кореографији Далије Аћин, ауторски потенцијал ове театарске куће припремио је ново изненађење. Вечерас у 20 сати на матичној сцени „Радовића” премијерно ће бити изведена представа за децу „Преваранти” по тексту Миладина Шеварлића, у режији Предрага Штрпца. До краја марта премијерно ће бити изведена и луткарска представа за децу и одрасле „Циркус Марио & Нета” ауторског тандема Милене Деполо и Драгослава Шиље Тодоровића.

 Идеја за драму „Преваранти” произашла је из кратке приповетке „Два новца” из збирке Вука Стефановића Караџића. Ауторску екипу представе чине Весна Поповић, сценограф, Драгица Лаушевић, костимограф, Војислав Савић, музика, и Дамјан Кецојевић, сценски покрет. У представи играју Милош Анђелковић, Јелена Ћурувија Ђурица, Петар Стругар, Алек Родић, Бојан Лазаров, Сандра Родић Јанковић и Јована Цветковић.

– Плесна представа „Наглавачке” у потпису Далије Аћин део је интернационалне приче, будући да је ово дело током протекле јесени изведено у Шведској, затим у Пољској и, ево, недавно је заживело на нашој сцени. Особена је по томе што су и родитељи и деца све време активни на сцени – објашњава Алек Родић, директор Малог позоришта „Душко Радовић”, уз напомену да са великим узбуђењем ишчекују и премијерно извођење „Превараната”, будући да су настали по делу творца наше азбуке, Вука Стефановића Караџића, који је за њихову публику посебно важан.

А када је остварење„Циркус Марио & Нета” у питању, Алек Родић открива да се ради о луткарској представи са којом ће се ансамбл ове куће представити и на српском фестивалу луткарства, чији је домаћин наредне јесени управо Мало позориште „Душко Радовић”. Фестивал ће после 20 година паузе бити реализован у сарадњи са луткарским позориштем „Пинокио” из Земуна.

– Веровали или не, у „Радовићу” „марионета” није рађена 20 година. Марионетска сцена је била уништена, код претходних управа није било интересовања за овај жанр, будући да је то најтеже. Ипак, ухватили смо се у коштац и са овим изазовом. У представи имамо 15 лутака, и све ћемо их израдити у нашој радионици, из уметничких руку нашег мајстора лутака Дарка Ивановића и нашег колеге Горана Баланчевића. Дакле, комплетна производња лутака је у нашем аранжману – каже Родић.

Мало позориште „Душко Радовић” за сада има 52 стално запослена члана и много планова. Већ почетком априла пробе нове представе „Царево ново одело” започеће редитељка Милица Краљ, а затим креће и рад на остварењу „Капетан Џон Пиплфокс” у режији Милорада Милинковића Дебелог...

– Покушавамо да вратимо децу у позориште, да се публика навикне да смо поново на матичној сцени. И даље негујемо наслове који су део лектире, бајке су увек актуелне, а са великим амбицијама припремамо и поновно отварање вечерње сцене „Радовић”, каже Алек Родић који нам је открио и да ће од наредне јесени репертоар ове куће бити богатији и за представу „Пепељуга” у режији Јагоша Марковића.

14rs/scc/clanak/351360/Lutke-se-vracaju-u-Radovic

Tv Hapy - 28.01.2015

https://www.youtube.com/watch…
Snimatelj: Živojin Dinić Montaža: Željka Savurdić
YOUTUBE.COM

OTVARANJE

- 02.01.2015

Vesti :: Beograd

Otvoreno renovirano pozorište "Duško Radović" »

26. Decembar. 2014 | (07:47 -> 20:41), Izvor : Tanjug, Komentari: 0 komentari

Renovirana matična scena Malog pozorišta "Duško Radović" svečano je otvorena večeras, a redovne predstave u zgradi na Tašmajdanu počeće ponovo da se igraju idućeg meseca.

Direktor ovog teatra Alek Rodić istakao je da je "Beograd dobio moderan i reprezentativan objekat, a deca Beograda svoje staro pozorište presvučeno u novo ruho".

On je zahvalio na velikom trudu čelnim ljudima Grada i Sekretarijata za kulturu, kao i celom kolektivu dečjeg i lutkarskog pozorišta.

Gradski menadžer Goran Vesić je u ime Skupštine Beograda čestitao svima koji vole ovo pozorište i koje za njega vezuju lepe uspomene.

"Direktor pozorišta, ljudi iz Sekretarijata za kulturu i Agencije za investicije i stanovanje znaju kroz šta smo prošli poslednjih meseci da se izborimo sa raznim propisima da bi ovo pozorište zaživelo. Cilj je bio da ga otvorimo do Nove godine jer verujemo da ne postoji lepši poklon deci Beograda nego što je ovo pozorište koje se vraća u upotrebu", izjavio je Vesić.

On je rekao da je "ovo renoviranje samo početak onoga što se namerava kada su u pitanju deca i kada je u pitanju kultura".

Najavio je da će sledeće godine početi rekonstrukcija Dečjeg kulturnog centra, namera je da se rekonstruiše i pozorište "Boško Buha", u planu je i da se Dušku Radoviću, kao zaslužnom ne samo za decu nego i za Beograd uopšte, podigne spomenik i to ne u klasičnom smislu već kao neka vrsta igrališta.

U oblasti kulture sledeće godine biće raspisan konkurs za rekonstrukciju Muzeja grada Beograda (u zgradi bivše Vojne akademije), rekao je Vesić.

Zatim je za goste na otvaranju izveden kolažni scenski program uz učešće glumaca ovog teatra i dečjeg hora.

Projekat rekonstrukcije pozorišta "Duško Radović" započet je 19. marta 2012. godine. Ansambl i drugi članovi kolektiva radili su u međuvremenu u nekadašnjem bioskopu "Jugoslavija", iz kojeg uskoro izlaze, a tamo ostaje Pozorište lutaka "Pinokio".

Renoviranje fasade i untrašnjosti objekta, kao i instaliranje nove scenske tehnike nije trajalo gotovo tri godine, nego se dugo čekalo na upotrebne dozvole nadležnih inspekcijskih organa.

Prostor je opremljen najsavremenijom tehnologijom, scenskom mehanikom i rasvetom. Pored glavne scene, adaptacijom ulaznog hola uređen je prostor koji može da se transformiše u malu scenu sa montažnim sedištima.

Ovo pozorište postoji 65 godina. U zgradu na Tašmajdanu uselilo se 1968. godine, a posle smrti Duška Radović (1984.) ponelo je njegovo ime.

- 10.11.2014

Политика

Мало смо позориште, али велику сенку бацамо

Враћамо се луткарству, јер је дуги низ година било запостављено, каже Алек Родић, директор Малог позоришта „Душко Радовић”, које обележава 65 година рада

Позориште Душко Радовић током реконструкције (Фото Т. Јањић)

„Да ли би људи могли бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства”, један је од афоризама Душана Радовића који је у слављеничкој брошури објавила истоимена театарска кућа у знак сећања на уметника чије име је понела давне 1974. године.

– Јесмо мало позориште, али велику сенку бацамо и трудимо се да се понашамо као одрасли. У години када Београд слави 70 година од победе, обележити 65 година рада једног позоришта за најмлађу публику је вредно пажње, зато смо се потрудили да свој јубилеј прославимо како доликује – каже глумац Алек Родић, новоименовани директор Малог позоришта „Душко Радовић” у Београду.

Основано 1948. године Позориште лутака НР Србије до данас је више пута мењало име: Београдско марионетско позориште, те Београдско позориште лутака, затим Мало позориште до актуелног – Мало позориште „Душко Радовић”. Године вредне помена и пажње које је ова театарска кућа оставила за собом обележиле су едукативне представе попут: „Како су настале ружне речи”, „Пепељуга, „Црвенкапа”, „Ескимска бајка”, „Звездани дечак”, „Башта сљезове боје”, „Баш Челик” и многе друге. Током протеклог периода ово позориште које данас броји 62 стално запослена члана, тражећи свој стил је сазревало, дозревало, сазнавало, користило савремена европска достигнућа упоредо са истраживањем народне српске уметности и културе. Његове представе шириле су позоришну мисију широм света, од Канаде до Јапана, али и по парковима и ливадама диљем Србије. Увек отворен за сарадњу ансамбл ове театарске куће исто тако знао је да угости бројне колеге из Пољске, Русије, Чешке, Бугарске, Шведске, Румуније...

– За децу је најтеже радити, јер одрасли уколико им се представа не допадне, изађу на паузи и одлазе кући. Деца реагују другачије, већ од прве секунде. Уколико се не постигне атмосфера да деци од самог старта заокупите пажњу, долази до пада концентрације и настаје хаос. Они нису гледаоци који ће да ћуте и гледају сценска дешавања, већ реагују на свој, често бурни начин. Самим тим радити у позоришту за децу је много деликатније и за редитеља и за све ангажоване уметнике у пројекту. За глумце у дечјем позоришту се подразумева да знају да глуме и певају, да владају акробатским вештинама за разноразне ствари, да имају кондицију јер није лако, рецимо, водити лутку 45 минута, уз то и активно учествовати у анимацији – објашњава Алек Родић који је верност Малом позоришту „Душко Радовић” потписао пре 25 година, непосредно после стицања дипломе на академији за позориште, телевизију и филм „Витиз Крсто Сарафов” у Софији, смер глума и луткарство.

Које кораке ће предузети у својству директора ове театарске куће, Алек Родић одговара:

– Враћамо се луткарству, јер је дуги низ година било запостављено. Зато ће прва премијера у актуелној сезони бити луткарска представа „Три прасета” по тексту Игора Бојовића, у режији Драгослава Шиље Тодоровића. Проблем је што у Србији немамо луткарску академију, а то је велики хендикеп. Моје колеге које желе да се баве овим сценским изразом школују се у Холандији, Мађарској, Бугарској или Румунији.

Упоредо са овом представом почеле су и припреме за сценско читање дела „Поп Ћира и поп Спира”, које ће режирати Јовица Павић, а које се по школском плану и програму изучава у осмом разреду основне школе. Затим новогодишњу представу „Пинокио”. Аплицираћемо за фестивал у Котору, затим за престижни позоришни скуп у Варни.

Ансамбл Малог позоришта „Душко Радовић”, по речима Алека Родића ускоро ће поново заиграти на својој матичној сцени у реконструисаном здању у Абардаревој улици.

– Очекујемо повратак у матичну зграду до краја године. Радови су приведени крају, остаје де се реализује неопходни технички део. Радујемо се што ће Београд добити репрезентативан објекат и једну од најлепших сала у граду – каже Родић.

Б. Г. Требјешанин

Kritika predstave "Miljakovac, to jest Novi Zeland"

City magazine - 01.11.2011


Osobe sa invaliditetom, a naročito deca, postaju tema medija ili umetničkih projekata jedino kada je njihovo postojanje vezano za crnu hroniku ili za popunjavanje vremena u večernjim dnevnicima u rubrici za socijalno-društveni angažman.
„Miljakovac, to jest Novi Zeland“ prikazuje Jovana (Miloš Anđelković), dečaka sa invaliditetom koji komunicira isključivo sa svojim zamišljenim prijateljem, strip herojem (Damjan Kecojević). Njegova učaurenost se prekida kad upozna devojčicu Milicu (Vladislava Đorđević) zbog koje želi da postane heroj u jednoj maloj stvari - sam se popne u trolejbus i ode na Miljakovac, za njega magičnu i miljama udaljenu destinaciju.
Za razliku od srpskog dramaturškog manira u kome čovek ako ima invaliditet ili pije rakiju dok mu se ne oduzme i druga noga ili tuguje dok ne umre od iste, „Miljakovac, to jest Novi Zeland“ prati dramaturški razvoj junaka koji uspeva da prevaziđe ogromne, skoro nesavladive prepreke, na vrlo jednostavan način - snagom dobre volje i ljubavi.
Iako je dečja predstava u pitanju, dramaturgija predstave i interesantna scenska rešenja daju šansu ne samo osobama sa invaliditetom već pokazuju i publici da se ljudi sa posebnim potrebama mogu posmatrati normalno, bez sažaljenja i patetike, i da se njihovi problemi, nekada, rešavaju lakše nego naši.
Odlična dramaturška konstrukcija se naglo prekine, pre nego što smo videli epilog priče, što kvari opšti utisak, ali ne preterano.
„Miljakovac, to jest Novi Zeland“ zaslužuje preporuku.
I to veliku.

Ivan Jovanović

Kritika predstave "Čudne ljubavi", Goran Cvetković

Radio Beograd - 26.10.2011

ČUDNE LjUBAVI - prema sadržaju nekoliko Ezopovih basni, tekst Maja Pelević, režija Đurđa Tešić - MALO POZORŠTE DUŠKO RADOVIĆ - poslednja premijera u postojećoj zgradi pre rekonstrukcije, na rođendan pozorišta - nedelja, 23. oktobra 2011.

NOVA EDUKACIJA I BASNE

Ono što je najvažnije za ovih nekoliko godina rada Malog pozorišta, pod umetničkim rukovodstvom Anje Suše, ispalo je to da se okupila jedna generacija mladih autora, reditelja i glumaca, koji su uspeli da uspostave jedan prilično komunikativan a ipak prilično nov stil stvaranja i prikazivanja pozorišta za decu i, možda još interesantnije, za mlade gledaoce. Osnovni poriv ovog repertoara - pored modernosti izraza, jeste i obavezno razmišljanje i odgovornost prema VASPITANjU najmlađih stanovnika. Od predstave do predstave - uzima se po neki poseban pojam, koji se tretira pozorišnim sredstvima i - radom jedne uhodane ekipe - plasira se deci. Tu se lako vidi uticaj savremenog trenutka - i ne samo opšte estetike podučavanja, koja se i sama u predstavama stavlja pod znak pitanja i istražuje - nego i svi oblici ponašanja i dometi savremene komunikacije - od škole do ulice i do porodice i redovnih TV ili internet poruka, koje su neminovni novi ciklus komunikacije, koji je ne samo lako dostupan deci i mladima nego i - u sklopu okolnosti - to su i najprivlačniji modeli koji umnogome određuju ukus i generalni stav dece i mladih o svetu... Uzimajući sve to u obzir - ova ekipa mladih stvaralaca, predvođena Majom Pelević, koja se zaista pronašla u radu na dečjim tekstovima - ova grupa se prihvatila da u režiji Đurđe Tešić - sastavi predstavu baziranu na BASNAMA! Moglo bi se reći da danas deca slabo primaju basne - bar u onom njihovom tradicionalnom smislu - sa poentama - naravoučenijima, kako nam ih je Dositej Obradović priređivao, u još onom tamo veku i kako smo ih nasledili... Maja Pelević se više oslonila na tehnike savremenog crtanog filma, gde se likovi životinja samo koriste da se predstave - više nego u klasičnim basnama - osećanja i delanja ljudi koji liče tim osobinama na one osobine koje mi ljudi pridajemo - vice versa - životinjama... Tako je lisica lukava, a vuk je surov, medved je lenj i stalno gladan, miš je plašljiv, a gavran je gord, mrav je radan a cvrčak lakomisleni umetnik - pevač i svirač... Dakle - bajke, kao i basne su od nastanka bile namenjene VASPITAVANjU dece, sa ciljem da ona poprime i počnu da praktikuju one osobine koje su prihvatljive i probitačne za razvoj i trajanje DRUŠTVA - čitaj, ustrojene države sa moralnim kodeksom pogodnim za taj istorijski trenutak... Ali ima tu i UNIVERZALNIH vrednosti... razlika između dobra i zla... pa se tu pozitivno gleda - pre svega na POSLUŠNOST, umesto pobune... Uostalom - svašta bi se imalo reći u komentaru basni i bajki i o njihovom UTICAJU na vaspitanje dece i mladih! I pozitivnog i negativnog...

Kažem, uzela je ekipa glumaca - Jovo Maksić, Damjan Kecojević, Miloš Samolov, Jelena Petrović, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić i Sandra Rodić Janković - ovo delo bazirano na basnama, ali i na muzici Anje Đorđević, u vrlo duhovitom i funkcionalnom dekoru i estetizovanim i neobično rečitim kostimima Zorane Petrov - i svi zajedno su napravili jednu uspešnu muzičku predstavu o nekim temama koje bi bile privlačne deci, a s obzirom na postizanje vaspitnih efekata. Ovde smo videli da se one životinje - uzete tipski i ubačene u basne - sa svim onim tipskim osobinama i ponašanjem - da se te životinje mogu gledati i DRUKČIJE! Pre svega - ideja je bila da se oni likovi životinja SUPROTSTAVLjENI u basnama i opštem gledanju na životinje - da se te životinje približe, prevaziđu dramatiku i opasnost razlika i da se, nekako - ZALjUBE jedno u drugo! Tu nastaju duhovite situacije zbog spoljnog fizičkog izgleda likova i tipova životinja iz basni i njihovih odnosa sa partnerima...Tako se Mišica bezglavo zaljubi u Lava, i uspe da se s njim poveže, što uz muziku i pesmu daje jednu nežnu a ne surovu sliku odnosa u porirodi... Kao što se zaljube Mrav i Cvrčkovica, ako tako može da se nazove ženka cvrčka, koju ljupko i vrlo maštovito igra Jelena Ilić, koja sa Vladislavom Đorđević - Lisicom, Sandrom Rodić Janković, Rodom i sa Damjanom Kecojevićem, Vukom, igra samo po jedan lik - ali oni igraju te svoje likove tako raskošno i duhovito da je to bilo sasvim dovoljno - i za komad i za glumački zadatak i za decu i ostalu pubilku.


Ali - zato su Jovo Maksić - kao Zec i Mrav, Miloš Samolov kao Pas i Lav i - naročito Jelena Petrović kao Kornjača, Gavran i Mišica - pokazali ČUDA od glumačke okretnosti i duhovitosti. Naročito smo videli NOVU ZVEZDU dečjeg pozorišta - izvanrednu, veštu, spretnu, duhovitu, neumornu, brzu, privlačnu i promišljenu - Jelenu Petrović. Ona je već u takozvanom velikom pozorištu odigrala nekoliko zapaženih uloga - ali njen doprinos dečjoj sceni je FASCINANTAN! Ona je nekako postala mera stvari - ZAŠTITNI ZNAK i inače odlične predstave - ovog mjuzikla za decu - ČUDNE LjUBAVI!


Ova predstava je prikazana na rođendan Malog pozorišta Duško Radović - pravi način da se taj jubilej obeleži i da se krene u rekonstrukciju zgrade! Bravo - ČESTITAM!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 - sreda, 26. oktobar 2011.

 

TOP 5 predstava u 2010 po izboru magazina Yellow cab

Yellow Cab - 07.01.2011

1. BOG JE DI-DŽEJ Malo pozorište „Duško Radović"

Režija: Miloš Lolić

Sve je tu: od realityja, preko pretencioznih a besmislenih umetničkih koncepata, trendy životnih stilova i u beskraj ponavljanih opštih mesta u patetičnim pokušajima da se svakodnevici da neka življa boja, dublji smisao. Od uvodne scene u kojoj glavni junak čita delove svoje izmišljene biografije, pa do urnebesnih a opet gotovo dirljivih plesnih numera, sve je u ovoj predstavi neobično lako i tačno. U njenom centru nalaze se dvoje izvanrednih glumaca - Nikola Vujović i Hristina Popović-Mijin, koji pokazuju čitav spektar glumačkih tehnika, od čistog slepstika do nepatvorenog tragizma. Krajnje jednostavna, urađena s minimalnim sredstvima, ali sa hrabrošću i iskrenom posvećenošću, ova predstava je najprijatnije iznenađenje sezone.

............


3. NEKE VRLO VAŽNE STVARI Malo pozorište „Duško Radović"

Koncept i koreografija: Dalija Aćin

Moderna, raznolika, bez barijera, atmosferski načinjena s mnogo smisla i ukusa, sa specifičnom starosnom granicom za publiku. Ciljna grupa su bebe (naravno, uz pratnju roditelja), a cilj je da se putem plesa, muzike, dodira i poezije otkriju kulturna i kreativna bića unutar redova onih koji su još uvek u pelenama. Produbljivanjem pedagoških i psiholoških planova novog interaktivnog pozorišta za decu, po stihovima Maje Pelević, uz šaputave kompozicije Anje Đorđević, a unutar jedinstvene instalacije scenografa Zorane Petrov, nastaje bebeći spektakl Neke vrlo važne stvari.


Kritika (Neke vrlo važne stvari) Negovanje mentalne higijene

Yellow Cab - 05.07.2010


 Pozorišni ponedeljak
Kritika (Neke vrlo važne stvari): Negovanje mentalne higijene


Višestruko je važna pojava predstava Neke vrlo važne stvari. Osim što je ova mala svečanost specifičan povratak u davno detinjstvo, gde začuđene dečje duše tek otkrivaju svet, u pitanju je i stvaranje dragocenog pelcera namenjenog generacijama koje treba gajiti kao deo neke buduće pozorišne publike

Neke vrlo važne stvari: uzrast 0+
Režija: Dalija Aćin
Uloge: Ana Dubljević, Ana Ignjatović-Zagorac, Vladislava Đorđević, Dalija Aćin

Piše: Slobodan OBRADOVIĆ

Pozorište za najmlađu publiku redefinisano je 2006. godine kada je rediteljka Suzanne Osten predstavom Bejbi drama postavila obrasce novog teatarskog žanra - onog koji gotovo cenzorski uvodi jedinstvenu starosnu granicu: jedna, više (ili manje). Dakle, ciljna grupa kojoj je ova predstava bila namenjena prvenstveno su bile bebe (naravno, uz pratnju roditelja), a cilj je bio otkrivanje kulturnih i kreativnih bića unutar redova onih koji su još uvek u pelenama. Koreograf Dalija Aćin i dramaturg Maja Pelević već su uspešno eksperimentisale u okvirima ovog istraživačkog oblika radeći na predstavi Knjiga lutanja (izvedena takođe u pozorištu „Duško Radović"). Produbljujući pedagoške i psihološke planove novog interaktivnog pozorišta za decu, uz šaputave kompozicije Anje Đorđević, a unutar jedinstvene instalacije scenografa Zorane Petrov, nastao je bebeći spektakl Neke vrlo važne stvari. U njemu se, putem plesa, muzike, dodira i poezije, bebe aktivno uključuju u predstavu i utiču na njen tok, čineći da odrasli, zapravo, ne znaju gde pre da upute pogled. Koliko različitih beba, toliko različitih performansa. Mali izvođači puze, gegaju se, guguču, kidaju od smeha, reaguju na reči, boje, svetlo, zvuk, stvaraju neponovljive izraze lica, svako u skladu sa svojom percepcijom iskustva koje nema ni sa čim drugim da uporedi. Da svakome od njih bude posvećena jednaka pažnja i poštovanje brinu se četiri Mary Poppins (Ana Dubljević, Ana Ignjatović-Zagorac, Vladislava Đorđević i Dalija Aćin). Višestruko je važna pojava predstava Neke vrlo važne stvari. Osim što je ova mala svečanost specifičan povratak u davno detinjstvo, gde začuđene dečje duše tek otkrivaju svet, u pitanju je i stvaranje dragocenog pelcera namenjenog generacijama koje treba gajiti kao deo neke buduće pozorišne publike. Moderna, raznolika, bez barijera, atmosferski načinjena s mnogo smisla i ukusa, ova predstava ujedno je i nastavak borbe protiv nemaštovite prikladnosti, dobronamerno i nepošteno plasirane pod okriljem „prigodnog" oblika pozorišta koje bi trebalo da bude namenjeno deci.

Kritika Bog je DJ PREDSTAVA MESECA!

Yellow Cab - 12.04.2010


Pozorište ponedeljkom - predstava meseca
Kritika /Bog je dj

Višeslojan, kompleksan, bridak i ironičan, ovaj komad secira mitove popularne kulture, njenu ispraznost i užasan uticaj koji ona ima na našu svakodnevicu

Režija: Miloš Lolić
Dramaturg: Slobodan Obradović
Uloge: Nikola Vujović, Hristina Popović-Mijin

Prvo postavljanje komada Falka Richtera, nemačkog odgovora na britansku in your face dramaturgiju, predstavlja retko uzbudljiv događaj na domaćim scenama. Višeslojan, kompleksan, bridak i ironičan, ovaj komad secira mitove popularne kulture, njenu ispraznost i užasan uticaj koji ona ima na našu svakodnevicu. Sve je tu: od realityja, preko pretencioznih a besmislenih umetničkih koncepata, trendy životnih stilova i u beskraj ponavljanih opštih mesta u patetičnim pokušajima da se svakodnevici da neka življa boja, dublji smisao. Autorski tim domaće inscenacije odlučio se na hrabar i, pokazalo se, više nego plodonosan potez. Čitava konstrukcija pomerena je u domaći trash milje, čime je sama predstava, što zbog veštine reditelja i dramaturga, što zbog veće zaoštrenosti lokalnog konteksta, donela retko kompleksne i vickaste komentare na svakodnevicu generacije koju bismo najjednostavnije mogli opisati kao zbunjenu. Od uvodne scene u kojoj glavni junak čita delove svoje izmišljene biografije kao da čita muzičku partituru, pa do urnebesnih, a opet gotovo dirljivih plesnih numera, sve je u ovoj predstavi neobično lako i tačno. U njenom centru nalaze se dvoje izvanrednih, energičnih i retko nadahnutih glumaca koji svojom slobodom, opuštenošću i besprekornim talentom uzdižu ovu predstavu za još jedan nivo. Samoironični, oštri, a opet puni razumevanja za likove koje „brane", Nikola Vujović i Hristina Popović-Mijin pokazali su retko viđen spektar glumačkih tehnika koji se kreće od čistog slepstika do nepatvorenog tragizma. Krajnje jednostavna, urađena s minimalnim sredstvima, ali sa hrabrošću i iskrenom posvećenošću, ova predstava je najprijatnije iznenađenje sezone.

Ne propustite!
Boban JEVTIĆ

Veliko Malo pozorište

Jat Revija - 30.12.2009

Tekst objavljen u decembarskom broju časopisa Jat Revija povodom proslave jubileja Malog pozorišta "Duško Radović"


 
Премијером представе Пепељуга, 23. октобра 1949. у дворани београдског хотела „Палас“, отворено је Мало позориште. Тиме је започео интересантан развојни пут театра који данас знамо као Мало позориште „Душко Радовић“, смештено у Ташмајданском парку. Шездесет година касније, ове јесени, прослављен је Дан позоришта приредбом „Боље је правити добра и лепа дугмета него лоше бродове“, што је био само један сегмент обележавања овог значајног јубилеја. Јер, неколико дана раније, у Скупштини града представљена је импресивна монографија уприличена поводом јубилеја, а цела прича добила је срећан завршетак премијером представе "Буђење пролећа" Франка Ведекинда, у режији Ање Суше, која је и директорка позо- ришта.

Мало позориште „Душко Радовић“ конципирано је као позориште за децу и младе, а уређено је по угледу на добро развијени и опробан скандинавски модел позоришта те врсте. На репертоару Дечије сцене играју се представе које се обраћају најмлађој публици: бебама и деци, док је Вечерња сцена окренута публици тинејџерског узраста. Како је ово позориште на свом почетку било луткарско, оно и даље снажно негује и ову традицију.

Монографија „Боље је правити добра и лепа дугмета него лоше бродове“, осим своје основне намене, представља озбиљан театролошки и историјски документ. Састоји се од великог броја ауторских текстова и интервјуа еминентних личности из области позоришта, који састављени у једну целину, причају узбудљиву причу о овом, по много чему посебном, позоришту за децу и младе.

Са једне стране, монографија говори о историјату позоришта који је у многоме био условљен историјско.политичком турбулентношћу, карактеристичном за простор на којем живимо. Успони, падови, преврати, политизације и индоктринације свих врста, стално присутни у нашем како политичком тако и културном животу, утицали су на рад позоришта. То и није неко велико откриће, али читајући монографију видимо да је ово позориште најчешће успевало да у добром буде боље него што се од њега очекивало, а да у лошем опет буде боље него што се од њега очекивало. Тако је, рецимо, током бомбардовања 1999. године и физички и буквално поделило судбину простора на коме се налази и било тешко оштећено, а део посла на ревитализацији зграде преузели су на себе запослени у позоришту који су ово радили у своје слободно време, док су представе за децу играли на отвореном у Ташмајданском парку. Тај ентузијазам и специфични дух влада у позоришту од његовог настанка, па до данас.

С друге стране, низом аналитичких текстова и дискусија, монографија говори о новој репертоарској политици која је свој јасан смер добила доласком позоришне редитељке Ање Суше на место директорке. Мало позориште, наиме, у оквиру вечерње сцене има сцену за младе, на којој се, од доласка Ање Суше на чело куће, играју комади који на бес- компромисан, модеран начин, не потцењујући своју публику, говоре о темама које су битне у периоду одрастања и кључне за развој младог човека.

,,Мој примарни фокус интересовања протеклих неколико година сводио се на суптилну и код нас недовољно ува жену релацију између позоришта за децу и младе и друштва. Настојала сам и још увек то чиним, да у домаћу позоришну праксу за децу и младе уведем концепт одговорног позоришта које има свест о социјалној реалности и темама које она продукује. То је оно позориште које гледа право у очи својој публици, будућим грађанима и грађанкама Србије и отвара им врата за разумевање и пропитивање компликованог света који их окружује. И, коначно, учи их дијалогу с другима, али и дијалогу са самим позориштем“, пише у уводу монографије Ања Суша.

Тако је „Радовић“ постао позориште у којем место добијају млади позоришни ствараоци који захваљујући великој уметничкој слободи стварају смеле, свеже и иновативне пред- ставе. Из тог разлога су се на репертоару овог позоришта нашле неке од најавангарднијих представа виђених на сценама институционалних позоришта.

 „... у том репертоару проналази се читав спектар озбиљних тема различите тежине. На једном крају налазе се оне ’лакше’ као што су (убрзано) сексуално сазревање у савременом свету (Секс за почетнике), питања социјализације и емоционалне реализације у тинејџерском периоду (Тинејџ клуб / Истине о одрастању), измешаност лажи и маште у дечијем свету (Лажеш Мелита). На другом крају јављају се стварно озбиљне теме као што су односи моћи, стварање хијерархије, насиље и делинквенција у свету малолетника (Дечаци Павлове улице), или проблеми различитости, невољености, одбачености, родитељске пресије и, као последица тога, појаве самоубилачког порива (Окамењени принц, Клаус и Ерика). Тема самоубиства везана за судбину Клауса Мана, сина великог оца Томаса, одводи нас на терен ултимативне књижевне (и животне) теме, која се, као што рекосмо, у Малом позоришту „Душко Радовић“ не избегава смрти“, каже у монографији Иван Меденица, театролог, позоришни критичар и доцент Факултета драмских уметности у Београду.

Велики песник Душко Радовић писао је бритко, на врло духовит начин, са иронијском дистанцом, све у жељи да свој друштвени ангажман учини питкијим и што више приближи појединцу. Ово су начела којих се Мало позориште придржавало у својој историји, а приметна су и у концепту прославе јубилеја. Манифестација поводом Дана и јубилеја позоришта на непретенциозан и забаван, али и специфично аутоиронијски и субверзиван начин провела нас је кроз историју овог позоришта. Старија публика присетила се представа и ликова који су обележили не само њихово детињство већ и једну епоху, а све је било адаптирано тако да у њему уживају и млађи гледаоци који нису ни знали да слушају песме из култне телевизијске емисије и представе На слово, на слово, у интерпретацији музичког колектива Хоркестар, а да на видеoбиму гледају чувеног Аћима. Други сегмент прославе, представа Буђење пролећа, храбро и провокативно говори о проблемима с којима се суочавају тинејџери и позива их на дијалог како проблематизацијом шкакљивих тема, тако и дословце, током изведбе, када глумци питају публику за мишљење и траже помоћ око решавања краја представе. Буђење пролећа дотиче се неких, код нас, табуизираних тема: буђења сексуалности, сексуалних односа, мушке и женске тинејџерске хомоеротске знатижеље, депресије, грубог неразумевања родитеља и друштва, самоубилачких тенденција...

Прослава јубилеја завршава се почетком децембра изведбом опере за младе Деришта Филипа Гласа, према мотивима истоименог романа Жана Коктоа, у режији Бојана Ђорђева. Ово је прва таква опера икада постављена код нас. Први пут ћемо у Србији на сцени видети дело овог светски реномира- ног композитора, а у режији једног од оних редитеља млађе генерације, радикалног сценског рукописа, какве Мало по- зориште подржава – у најбољем духу Радовића. Штета што је мало оваквих пројеката у „великим“ позориштима. Старија публика ипак неће бити ускраћена, представе које се дају и на Дечијој и на Вечерњој сцени у потпуности кореспон- дирају са публиком која је одавно прерасла тинејџерски узраст. Оне су по својој интелектуалној и уметничкој реле- вантности, у најмању руку, у истој равни са представама које се праве у позориштима за одрасле.

Иван Балетић

Svež dah u mrtvilu

Politika - 13.12.2009

Svež dah u mrtvilu
objavljeno: 13/12/2009

„Buđenje proleća”, Frank Vedekind/Anja Suša,
Malo pozorište „Duško Radović”

Predstava „Buđenje proleća” u režiji Anje Suše (adaptacija Irena Kraus), osavremenjeno je, poetično i angažovano scensko tumačenje bezgranično inspirativnog, ekspresionističkog teksta Franka Vedekinda (1891), mozaičke drame o odrastanju i otkrivanju seksualnosti. Ova interpretacija je isključila brojne scene i likove iz originalnog Vedekindovog teksta, čime se efektno zgusnula radnja, odnosno prilagodila savremenom senzibilitetu. U predstavu su uvedeni motivi koji su događaje učinili aktuelnijima, a sve te dramaturške intervencije su veoma elegantno, scenski uverljivo i glatko realizovane. Na primer, Vendlina mama se obraća Moricu preko Facebooka, a Vendla ekstatično imitira Britni Spirs, što reflektuje bitan problem uticaja pop kulture na tinejdžere. Takođe, jedna od ključnih scena, intimni susret Vendle i Morica, koja se u Vedekindovom tekstu odvija u šumi, u predstavi je transponovana u diskoteku, što je adekvatnije navikama današnjih adolescenata (Glumci koji igraju decu, Maša Dakić (Vendla), Jelena Petrović (Marta), Jelena Ilić (Ilse), Miloš Anđelković (Moric) i Damjan Kecojević (Melhior), žrtve lošeg obrazovanja i represije, nastupaju stilski ujednačeno, precizno, definisano naivnošću, nevinošću, jednostavnošću. Takva igra jasno izražava njihovu tragičnost, izoštrava užasnost njihovog položaja u društvu definisanom licemerjem i ubitačnim konformizmom. Njihovoj neposrednoj iskrenosti ubedljivo se suprotstavlja igra Dušice Sinobad, koja nastupa u ulozi Vendline majke, oblikovane krajnje mehanički, plastično, beživotno, čime se tačno prikazujunjena odvratna hipokrizija i tupavost. Miloš Samolov stvara lik školskog nastavnika, kao i doktora, takođe sasvim teatralno:on se dernja i krevelji, uspešno karikirajući blaziranost autoriteta. Scena je jednostavno, stilizovano dizajnirana (scenografija Igor Vasiljev, kostimografija Maja Mirković). Prostor je pregrađen prozirnim zavesama, što, u više navrata, izaziva snoliki, eterični efekat. Ta hipnotička poetičnost se dalje i dublje intenzivira video projekcijama u pozadini:nežnim, animiranim prikazima leta leptirova, protoka oblaka itd. kao i minimalističkom, veoma emotivnom muzikom (kompozitor Igor Gostuški). U finalu predstave dolazi do direktnog rastvaranja pozorišne iluzije, uspostavljanja autorefleksivnog odnosa prema radnji. Preko zvučnika se emituje razgovor između nekoliko osoba, diskusija o značenjima predstave, krivici, odgovornosti, nadi. U nastavku ove scene, izvođači se, sa scene, obraćaju publici, pitajući ih za mišljenje o likovima i radnji (pojedinci iz publike na premijeri su dobacili neke zanimljive ideje). Ovaj rediteljski postupak je prodoran način aktivnog uključivanja publike u izvođenje, direktan društveni angažman, veoma važan, imajući u vidu ogroman značaj problematike koja se u predstavi tretira. Posle niza zamornih,mlakih, anemičnih i suštinski bespotrebnih predstava koje su premijerno izvedene na početku ove sezone, „Buđenje proleća” Anje Suše je, svojom svežinom, poetičnošću i iskrenošću, udahnulo život malo umrtvljenom i sasušenom telu pozorišnog Beograda.

Ana Tasić

Iz visokog kempa u melodramu- kritika predstave "Buđenje proleća"

Yellow Cab - 01.11.2009

YC kritika,
Buđenje proleća: Iz visokog kempa u melodramu

I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u poslednjoj deceniji 19. veka photo Adaptacija: Irena Kraus; Režija: Anja Suša; Uloge: Maša Dakić, Jelena Petrović, Jelena Ilić, Damjan Kecojević, Miloš Anđelković, Dušica Sinobad, Miloš Samolov I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u poslednjoj deceniji 19. veka. U predstavi pozorišta „Duško Radović" ova uverljivost pojačana je diskretnom modernizacijom koju je sprovela Irena Kraus, švedski dramaturg. Promišljenim potezima, pažljivo i tačno, Krausova je sitnim dodavanjima pre osvežila, aktuelizovala kontekst i narativ komada, uspevši da predstavu učini prijemčivijom savremenoj publici, a da se ne izgubi bilo šta od njene inicijalne dubine i lepote. Jasna i pregledna rediteljska postavka Anje Suše samo je doprinela tome da se neki od elemenata ove predstave izoštre i dodatno poentiraju (odnos prema autoritetima, na primer). Rediteljka je uspela da gotovo ni u jednom trenutku ne izgubimo dvojaku perspektivu ovakve postavke - s jedne strane taj pomalo edukativni, didaktički ton direktno inspiriše mlade ljude da se zagledaju u sopstvene živote i izbore i možda zamisle nad njima, dok s druge strane predstava pruža mogućnost „ozbiljnijoj", dakle, odrasloj publici da još jednom zaviri u krhke adolescentske duše. U ovakvoj postavci, koja s lakoćom prelazi iz samoironije u ozbiljnu dramu, iz visokog kempa u melodramu, lavovski deo uspeha leži na glumcima, koji su, treba reći, jednostavno odlični. Posebno Maša Dakić, jedna od najuzbudljivijih glumica svoje generacije, žestoka i dirljiva, kao i sjajni Miloš Anđelković, istovremeno smešan i tragičan.

 Boban JEVTIĆ

Dečaci iz naše ulice - odlomci iz kritike

VREME - 05.06.2009

Piše: Ivan Medenica

Iz današnje vizure, junaci kultne knjige za omladinu "Dečaci Pavlove ulice" Ferenca Molnara, napisane pre jednog veka, više ne deluju kao opasni ulični mangupi, već skoro kao romantična družina organizovana prema viteškom kodeksu. Ovo, radikalno drugačije čitanje, nije samo rezultat "rada vremena", gledaočevog promenjenog iskustva, već je ono svesno uspostavljeno rediteljskim konceptom Nikole Zavišića, a u predstavi Malog pozorišta "Duško Radović". Značenjski aspekt rediteljskog koncepta sastoji se u tome što su, u Zavišićevoj postavci, situacije i društveni problemi iz Molnarove knjige duplirani komentarima na odgovarajuće teme beogradskih problematičnih klinaca...
... Pored toga što nema klasičnu dramatizaciju, predstava nema ni klasičnu inscenaciju: tekstovi su snimljeni, njih ne izgovaraju profesionalni glumci već upravo ti klinci sa Vračara, a ono što se pred nama odvija kao "scenska radnja" jeste prenos video tehnikom lutkarske animacije sa jednog stola-pozornice koji zapravo, predstavlja maketu grada. Drugim rečima, likovi i situacije iz knjige su prikazani pomoću šahovskih piona koje, u stilizovanoj maketi grada, pokreću trojica lutkara, a ta se radnja projektuje na platno pred nama...
...I pored napredne forme, značaj ove predstave se, da se vratimo na početnu tezu, prevashodno nalazi u pomenutoj radikalizaciji u pogledu značenja Molnarovog dela. Dok njegovi junaci poštuju neka pravila hijerarhije i fer pleja u organizovanju i funkcionisanju uličnih "bandi" - borbi za fudbalsko igralište, na primer - našim današnjim klincima, što jasno zaključujemo iz snimljenih komentara, to deluje gotovo smešno....
...Sve u svemu, Molnarovi "delikventi" deluju, zaista, skoro pa kao vitezovi u poređenju s našim klincima, iako i oni, kada ih gledate i slušate, ne deluju kao malo zlikovci, kao beznadežni nasilnici; oni su čak i simpatični, ali ono što nesumljivo ostavlja užasavajući i zabrinjavajući utisak jeste njihova beslovesnost i skučenost njihovog sveta... 
... Idite da pogledate predstavu "Dečaci Pavlove ulice" da saznate ko su, zapravo, klinci što pljuckaju na stepeništu u vašem komšiluku ili bleje ispred televizora u... vašoj dnevnoj sobi. 

Lažeš Melita - recenzija

YellowCab, novembar 2008. - 01.11.2008

Kada se govori ili piše o predstavama za decu, često postoji i onaj čuveni dodatak "...a zanimljivo je i roditeljima". Tu upravo leži i glavni catch kada su ove predstave u pitanju: mada znamo da su one, naravno, namenjene deci, nekako očekujemo da i nama budu interesantne, bilo na nivou skrivenih referenci na tematske korpuse koji nikako nisu dečji, bilo na nivou, iskoristiću opet jedno opšte mesto, "da predstava probudi dete u nama". Elem, u retkim prilikama, kakava je predstava "Lažeš Melita", moguće je da baš sve to bude obuhvaćeno i da baš svi budu zadovoljni. 
"Lažeš Melita" je brza, laka, zabavna i komunikativna predstava koja jednostvano i rekao bih trenutno uspostavlja kontakt i sa decom i sa njihovim roditeljima, pri tom ne podilazeći ni jednima ni drugima. Ogromnu zaslugu u tome, pored reditelja, svakako ima i Vladislava Đorđević, koja je naprosto neodoljiva kao Melita. Dakle, dobra zabava i za decu i za odrasle. Ali stvarno! 

Boban Jevtić

KO JE LORET, neobična pozorišna priča o različitosti

Večernje novosti - 01.11.2008

Piše: Vukica Strugar

Po motivima slikovnice francuske autorke Florans Kadije, nedavno je nastala lutkarska predstava "Ko je Loret" na sceni Malog pozorišta "Duško Radović": junakinja priče je devojčica sa Daunovim sindromom, a namera autora da maloj publici približi i objasni njenu različitost, pokazujući da ona ne mora uvek da bude uskraćenost - ponekad otkriva i neočekivanu veštinu. Publika istovremeno upoznaje i Loretin čist doživljaj sveta, vedrinu koju pronalazi u svom odrastanju. 
Neki od antologijskih filmova svetske kinematografije bave se sličnim temama. Mentalno, socijalno ili bilo koje drugo "odstupanje" od poznatog, očekivanog i društveno poželjnog - inspiracija su za umetnost i umetnike da nas upoznaju s jednim paralelnim, a nevidljivim svetom...
- Nastojali smo da na delikatan način ispričamo priču kao o bilo kojoj različitosti. Naša devojčica ima Daunov sindrom, a mogla je da bude drugačija i zbog svoje debljine ili naočara koje nosi. Uostalom, i Hari Poter odudara od okruženja. I on traži način da bude prihvaćen - objašnjava dramaturg Milena Depolo. - Loret je veštija u jahanju ponija i to je umeće uz čiju pomoć traži svoje mesto u društvu. Važno je da predstava nosi poetičnu i dirljivu notu, da male gledaoce polako uvlači u priču. Posle premijere deca su postavljala roditeljima prava pitanja: zašto je Loret u početku odbačena, šta je to uopšte Daunov sindrom i slično. Razgovarali smo i s ljudima sa Daunovim sindromom koji su došli na predstavu. Bez gorčine, prisećali su se sopstvenih iskustava odbačenosti. 
Konsultant za ovu, pozorišno netipičnu temu bila je psiholog Milena Jerotijević. Kaže da je njena jedina sugestija bila da se ne smetne s uma da je ova devojčica ljudsko biće, da su njena osećanja i potrebe, doživljaj sredine i sebe same - isti kao i kod svih ostalih ljudi:
- Loret ima, takođe, potrebu za samoostvarenjem i želju da bude uvažena, prihvaćena, primećena. Da li "šuškavo" govori ili manje spretno od drugih hoda, periferno je. U otkrivanju njenog sveta mnogo više može da učini umetnost i pozorište od dosadnih i stereotipnih predavanja tradicionalnih stručnjaka, lekara, defektologa, psihologa. Oni, najčešće, ne umeju da izađu iz kategorija. Za njih je dete s Daunovim sindromom "slučaj Daunov sindrom", a ne dete... U umetnosti je ono dete, kakvo - nije važno. 
Naša sagovornica dodaje da je uvažavanje različitosti najkrupniji korak u humanizaciji i demokratizaciji društva. Svedoci smo da su i veoma nadareni ljudi često "ćuškani" u stranu. Zato je poruka predstave da nas različitost čini boljim i pametnijim, a društvo bližim vladavini prava. 

STEPA - Recenzija

YellowCab, jun 2008. - 01.06.2008

Anton Pavlovič Čehov jeste majstor reči koje likovi nikada ne izgovore. U beskrajnim talasima one se smenjuju u replikama, ali Čehovljevi junaci nikada ne priznaju faktičko stanje svoje duše. Onda dolazi treći čin - i potpuni raspad: junaci priznaju svoje greške i traže iskupljenje, ali ono nikada ne dolazi. I stvari se opet vraćaju u uobičajenu kolotečinu ruske stepe. 
Ono što predstavu "Stepa" čini drugačijom od ostatka Čehovljevih drama je odsustvo verbalizacije radnje. Nema velikog govora, priznanja ili sudbina koje se kriju iza besmislenih floskula. U "Stepi" se prati odrastanje deteta i njegovo percipiranje stvarnosti, od prvog susreta sa surovom zemljom pod ukletim nazivom Rusija, do prvih lekcija u ponašanju i životu koje dobija od strica i ujaka. Metafora beskonačne stepe kao sveta u koje je dete tek kročilo, kao i veliki broj vizuelnih znakova koji ukazuju na rusko nasleđe, daju predstavi jaku simboličku ravan. Ovim je potpuno odvajaju od Čehova na koga je publika navikla i daju nam snenog, vizuelno upečatljivog i simboličnog Čehova prilagođenog svakom dečjem uzrastu. Dramaturška konstrukcija slikovnice u kojoj se ređaju vizuelni simboli ruske kulture i telesno prikazivanje onoga što tišti glavne junake stavlja predstavu u nivo performansa. Ovakvo čitanje Čehova može da pokrene čitavu revoluciju u tumačenju njegovih tekstova. Ako se izbaci verbalizacija osećanja, a ona se ostave ogoljena na sceni, prikazana vizuelnim znacima i govorom tela, dobijamo emotivno tumačenje onoga što Čehov pokušava da sakrije rečima. Upravo je u ovom ključu i suština "Stepe": razgraničiti tumačenje moralnog, etičkog i saznajnog karaktera sveta na "emotio" i "ratio". "Emotio" u "Stepi" pobeđuje, prikazan u razigranom mizanscenu u kome glumci, svojim telima, menjaju dvadeset uloga. Dovoljno da mislimo o Čehovu, što da ne i o Proustu, na tragu avangardnog teatra. U krajnjoj liniji, emocija ima fizičku reakciju za rezultat. Baš kao što i susret deteta sa svetom oko sebe izaziva eksploziju boja. 

Ivan Jovanović

"Tinejdž klub / Istine o odrastanju" - Recenzija

YellowCab, maj 2008. - 05.05.2008

Kada ste tinejdžer, svaka, makar i potpuno glupa stvar, deluje vam kao da predstavlja kraj sveta ili nešto što će trajati ceo život. Tinejdžerski život sastoji se od trenutaka na momente dramatičnih, a na momente smešnih, koji se nalaze na pola puta između igre i ozbiljnog odrastanja. Zato predstava "Tinejdž klub" igra upravo na kartu tinejdžerske publike i govori njihovim jezikom, jezikom kompjuterskih igrica i prvih ljubavi, jezikom prvih otkrića tela i seksualnosti, i jezikom straha i smeha koji obuzimaju tinejdžere kada se suoče sa upisom u srednju školu. "Tinejdž klub" govori ovim jezikom, razumljivim za sve tinejdžere i lišenim nepotrebnih objašnjavanja ili nerazumljivih metafora. Postupak u kome je pisac razgovarao sa učenicima srednje škole i iz njihovih zapažanja i iskustava formirao strukturu i sadržaj dramskog teksta, uslovljava neozbiljnost i, gledano očima odraslog gledaoca, površnost dramskih situacija, ali daje predstavi neophodnu uverljivost i tera tinejdžere da vrište, skaču i navijaju za svoje junake. Sadržaj je smešten u formi priče o završetku osnovne škole, koja, narativno, počinje začetkom deteta, a završava se testom profesionalnog opredeljenja kod školskog psihologa koji služi kao reper za upis u srednju školu. U situacijama prvog zaljubljivanja, mestruacije, dilema o upisu u školu i problema s roditeljima, "Tinejdž klub" u kolažnoj formi dramskih scena prolazi kroz tinejdžerima bitne situacije u životu. Svaki prelaz između dramskih situacija označen je modernim plesom klinaca i najavom naratora, rezonera u koži odrasle osobe. Scenografija Zorane Petrov, koja podseća na udobno okruženje materice, nie previše jeziva za tinejdžere, ali je dovoljno znakovita da ukaže na simboličku ravan onoga što tinejdžersko doba predstavlja - sigurnost. Stilski ton scenografije jedino je što tinejdžeri neće razumeti, sve ostalo napravljeno je tako da bude potpuno jasno i prijemčivo. "Tinejdž klub" izgleda kao da ga je pisao tinejdžer, i to je jedini razlog što dobija zvezdicu manje. Kao koncept, projekat i ideja da se u pozorište namame tinejdžeri, zaslužuje pet zvezdica. 

Ivan Jovanović

Strašne priče braće Grim - recenzija

YellowCab - 01.12.2007

Jacob i Wilhelm Grimm spasli su od zaborava mnoge narodne bajke i od njih napravili klasike ("Ivica i Marica", "Pepeljuga", "Trnova ružica", "Snežana"), koje je čak i UNESCO uvrstio u svetsko kulturno nasleđe. Pored ovih, možemo reći prosvetiteljskih podataka, bajke braće Grimm nose jaku istorijsko-društvenu konotaciju, jer pokazuju jad i bedu nemačkog plebsa i kmetstva krajem 18. i početkom 19. veka. Jad i beda prikazani u njihovim bajkama svakako nisu bili literatura za decu, iako su skoro sva deca odgajana na Pepeljuginoj cipelici ili mrvicama Ivice i Marice.
Morbidno-cinični socijalni koncept bajki jeste i koncept predstave "Strašne priče braće Grim". Junaci su predstavljeni kao "skvoteri" i predstavnici white trash subkulture zapadne Evrope kroz koje provejavaju strah i beda likova braće Grimm. Apokaliptičan izgled scene koja počinje renoviranjem i bez ikakvih je kulisa, i kostima napravljenih od jeftinih proizvoda kupljenih na kineskoj pijaci, daje konceptualnu dubinu i, pored koncepta, realističan prikaz likova braće Grimm iz današnje perspektive.
A šta je sa decom? Nije u redu plašiti ih siromaštvom dok još nisu završila fakultet i otišla na biro za zapošljavanje. U ovom elementu predstva "Strašne priče braće Grimm" je najbolja. Mizanscen je vrlo precizan i konceptualan, ali i magičan i magnetično privlači decu, koja mogu da uživaju u neverovatnim igrama koje nudi glumačka veština.
Tako se deca smeju više nego odrasli, ali i uspevaju da nauče više nago odrasli na sasvim suptilan način. "Strašne priče braće Grimm" još jedan su repertoarski pogodak Malog pozorišta "Duško Radović" i, pored klasičnog zapleta milion puta ispričanog u bajkama, nude čaroliju cinizma i ironije upakovanih u slatku predstavu za decu. 

Ivan Jovanović

Spektakl kao eskapizam

Politika - Kulturni dodatak - 01.11.2007

POGLED SA OSTRVA

U Beogradu sam prvi put boravio pre šest godina. Došao sam kao gostujući reditelj londonskog Nacionalnog teatra sa grupom britanskih pozorišnih reditelja i dramaturga da radim sa kolegama iz Beograda. Bio je to zanimljiv susret između pozorišta dramskog teksta iz Britanije i rediteljskog pozorišta iz Srbije. Zaljubio sam se u grad i ljude, i već tada poželeo da režiram predstavu u Beogradu.
Živim u Londonu ali sam rođen u Belfastu. I smatram da postoje određene sličnosti koje odlikuju ljude iz Severne Irske i Srbije. Čini se da su obe kulture veoma ponosne, ponekad tvrdoglave; kao adolescentske kulture u kojima dominiraju muškarci, sklone su izlivima agresije; i najviše uživaju u sedenju i pričanju priča. Veoma sam srećan što je upravo to razlog zbog koga sam u Beogradu – da pričam priče. 

Trijumf reklame nad umećem 

Poslednje tri nedelje režiram predstavu „Strašne priče braće Grim” u Malom pozorištu „Duško Radović”. Rad u ovom pozorištu mi je otvorio mogućnosti kakve nikada ne bih mogao da imam u Londonu. Dobio sam priliku da radim sa ansamblom glumaca i umetnika koji se poznaju i zajedno rade godinama. A prilika da radi sa talentovanim ansamblom koji poseduje bliski profesionalni odnos, za pozorišnog reditelja predstavlja najznačajniji uslov za izvanredan rad. 

Poslovi u pozorištima u Londonu traju samo nekoliko meseci. Zato rad ansambla i međusobni odnosi članova veoma retko mogu da postanu prisniji. Skupe scenografije, lepi kostimi i komplikovano svetlo čine da, na prvi pogled, londonska pozorišna scena liči na značajnu pozorišnu scenu. Veoma skupe ulaznice, takođe, upućuju na ideju o velikom pozorištu. Ali, u najvećem broju slučajeva, reč je o mrtvom pozorištu zato što predstavlja trijumf reklame nad umećem. 

Jasno je da će pozorišni stvaraoci, bez obzira gde se nalaze, prepoznati ovakvu kritiku institucionalizovanog načina razmišljanja. A, naravno, institucije postoje da bi izvršile određenu ulogu: da bi predstavile klasična i nova dela, stvarajući kvalitetne standardne produkcije. Ali, kao i uvek, inovacije se nalaze na ivici, ne u sredini, pa pravo uzbuđenje stiže od dinamičnih, nezavisnih kompanija, od kojih ste neke verovatno videli na Bitefu. DV8 i Theatre de Complicite, sa osobenim stilovima fizičkog teatra, odnegovale su publiku koja razume i prihvata njihov rad, i nastavljaju da je, u isto vreme, zabavljaju i postavljaju joj izazove. U uzbudljivom razvoju događaja, velike institucije u Londonu koje su sufinansirane, sada počinju da podržavaju ovakve predstave. Nacionalni teatar će biti koproducent nove predstave tupe DV8, dok je prestižni Barbikan centar u Londonu upravo rasprodao karte za najnoviju predstavu trupe Theatre de Complicite o neverovatnoj temi – indijskom matematičaru Ramanudžanu. 

Marionete sopstvenih osećanja

A tu je i moja trupa, On Theatre. On Theatre radi jednu predstavu godišnje na određenu temu, a postala je poznata po tome što radi sa stručnjacima iz različitih oblasti kao što su neurolozi, teolozi, filozofi i naučnici. Prošle godine smo premijerno izveli kontroverznu predstavu „O religiji”, koja se bavi istraživanjem emocionalne odgovornosti u odnosu na snažna lična uverenja. Predstava će, početkom godine, biti prikazana u Njujorku. Ove godine, On Theatre će izvesti predstavu „O osećanjima”, baveći se pitanjem da li smo samo marionete sopstvenih osećanja. Da bi izvela ovaj komad, moja trupa će ovom prilikom raditi sa neurologom, iskusnim glumcima i mladom lutkarskom trupom. 

I beogradska pozorišna scena ima sopstvenih problema. Glumci u Srbiji moraju da u isto vreme igraju u prevelikom broju predstava, pa je kvalitet mnogih predstava nizak, dok je rediteljima veoma teško da naprave dobru podelu. Glumci bi morali da budu plaćeni više zato da bi mogli da rade manje i bolje. Čini se, takođe, da skoro svi u Srbiji shvataju da Narodno pozorište ima problema, a to je kuća koja u svakom glavnom gradu ima odgovornost vodeće pozorišne institucije i centra vrhunskog kvaliteta. Izgleda da je Narodno pozorište u Beogradu postalo prenaseljeno i neinspirativno. 

Međutim, u Beogradu postoji isto onoliko potencijala za stvaranje izvanrednih dela koliko i u Londonu, gradu u kome radim. Pozorište je umetnička forma koja se meri prema stvaralaštvu ljudi. To je forma kojom se iskazuje ljudski odnos. I ima odgovornost da to, zaista, i bude. Impresivna direktorka Malog pozorišta „Duško Radović”, Anja Suša, u to veruje. U njenom pozorištu se, na prvom mestu, nalazi umetnost a ne biznis. I čini se da njena publika – deca, najoštriji kritičari od svih kritičara, to zna. Njeno pozorište je puno zato što ona radi na razvoju jezgra ansambla i istražuje njihove talente u odnosu na različite stilove i procese rada. Pozorište i njegovi glumci predstavljaju dobar potencijal Beograda: hrabrost, zahtevnost, posvećenost. A moja predstava „Strašne priče braće Grim” će, zbog toga, biti bolja od bilo koje druge produkcije koju bih mogao da napravim u Londonu. 

Mik Gordon

Priča o breskvi i devojčici

Politika - 23.10.2007

„Lek od breskvinog lišća” je topla, nežna, poetična predstava o odrastanju i sazrevanju, kaže glumica Jelica Vučinić. 

„Nekada će neki drugi ljudi umesto tebe da donose odluke, takav je život. Ti treba da se potrudiš da ti i sreća i patnja pomažu da odrasteš”, reči su koje dramska umetnica Jelica Vučinić izdvaja u komadu „Lek od breskvinog lišća” u kojem tumači naslovni lik. 

Pored Jelice Vučinić u glumačkoj ekipi su i Jelena Ilić, Aleksandra Anđelković, Predrag Todorović, Zoran Miljković, Aleksandra Janković, Jovo Maksić i drugi. 

– „Lek od breskvinog lišća” je topla, nežna, poetična predstava o odrastanju i sazrevanju. Priča se događa ispod breskve koja se nalazi pored kuće koju ruše. Na tom mestu nići će gradilište, a breskvu seku. Devojčica dolazi ispod breskve da joj se izjada, da joj iskaže svoju tugu, dileme, nedoumice koje je muče jer ne želi da odraste. Breskva simboliše nežnost, vekovnu mudrost, i zapravo predstavlja majčinski odnos prema devojčici – objašnjava Jelica Vučinić.

Pored naslovnog lika u komadu „Lek od breskvinog lišća”, Jelica Vučinić u matičnom pozorištu „Duško Radović” paralelno radi pet novih likova koje će tumačiti u predstavi „Strašne priče braće Grim”, čija se premijera očekuje početkom novembra. Predstavu režira Mik Gordon, gost iz Belfasta.

Jelica Vučinić završila je Pozorišnu akademiju Sarajevu, u klasi Kaće Dorić, a stalni član pozorišta „Duško Radović” je od 1980. godine. Tokom bogate i duge karijere u matičnom pozorištu ostvarila je veliki broj zanimljivih uloga, a svoju monodramu „Kobne laži Sol Sarfati”, koju je za nju napisao Aleksandar Popović, izvela je čak 200 puta. Na ovogodišnjem Sterijom pozorju u Novom Sadu dodeljena joj je Sterijina nagrada za glumu, za tumačenje lika Majke u predstavi „Sam kraj sveta” Žan-Lika Lagarsa, u režiji Vlatka Ilića i u izvođenju Malog pozorišta „Duško Radović”.

– Pozorište je za mene život. U toj neponovljivoj igri, čaroliji uživam. U njoj nalazim zadovoljstvo i samo dok je tako želim da se bavim pozorištem – kaže Jelica Vučinić. 

B. Trebješanin

Skoro svako može da padne (osim čaplje!) - recenzija

YellowCab - 01.05.2007

Da li ste razmislili: kada ste poslednji put bili srećni zato što ste popili čaj? Ili kada ste probali da se divite svitanju? Ili, kada vam je bliska osoba toliko nedostajala, da ste glasno uzviknuli njeno ime? Ako osećate da vam baš to nedostaje u svakodnevnom životu, pogledajte predstavu "Skoro svako može da padne (osim Čaplje!)". U naizgled nepovezanim scenama ove predstave slavi se život u svakom njegovom obliku, a životinje u dramskim situacijama pokazuju više humanosti od najsavršenije vrste - hommo sapiensa
U scenografiju i kostim vrlo dobro se uklapa gluma svedena primarni osećaj (ne osećanja!) dobra u živom biću. Kada se svi ovi elementi poslažu u celinu, "dobija" se metafizička snaga dobra, spakovana u jednostavnu konstrukciju predstave za decu. Sjajna muzika sastavljena na najbolje primere anglosaksonske pop i rock muzike koja glorifikuje život, daje posebno živ ritam predstavi. Muzičke pauze funkcionišu kao svojevrstan komentar na ono što ste upravo videli, i situiraju vas, ne silom, u vremensku mašinu pop kulture. Ovo jeste predstava za decu i svojevrsna oda njihovoj radosti, ali se jednostavnošću izraza, ustvari, pledira na suviše komplikovane i "izgrađene" umove odraslih. Dosta je visokoparnih rečeničnih konstrukcija i kritičkih osvrta na samu ideju dobra do sada ispisano. Idite u pozorište i pogledajte predstavu "Skoro svako može da padne (osim Čaplje!)". Kada izađete iz zagušljive sale, svež vazduh biće vam mnogo slađi. Osetićete nešto što vam je potrebno u vremenu kada svi odumiru na dnu - sreću! 

Ivan Jovanović

Mali princ - recenzija

YellowCab - 01.02.2007

..."Mali princ" je definitivno najambicioznija i najkvalitetnija dečja predstava u Beogradu u ovom trenutku. Za razliku od drugih predstava, "Mali princ" pokušava da pomogne intelektualnom razvoju dece i trudi se da, pored zabavnog karaktera, vanvremenskom pričom o izgubljenom pilotu u pustinji otkrije deci osnove etike i onoga što ih čeka u životu. Metaforu pustinje kao filozofskog gledanja na život i zagonetki koje je Saint-Exupery postavio kao simbole, predstava pomno prati i kroz vizuelni ključ pokušava da približi dečjoj publici. Ovo je i najbolji element predstave i na njega treba obratiti pažnju, jer autori i glumci ne pokušavaju da simplifikuju pruču do degutantnosti, već je verno prenose nudeći deci filozofsku zagonetku: šta se ovde dešava? To je i najveći doprinos "Malog princa" teatarskom životu u Beogradu: deca se konačno ne smatraju nerazvijenom i manje sposobnom da shvate komplikovane životne poruke. To je pilot u pustinji znao, a sad će znati i beogradski klinci. Već je bilo krajnje vreme. 

Ivan Jovanović

Van tradicije

Politika - 01.06.2006

"Sam kraj sveta" Žana Lika Lagarsa je izuzetno zanimljiv poetsko-dramski tekst, osoben zbog svoje forme, odnosno vrlo promišljeno postavljenog odnosa između monološkog i dijaloškog govora likova, koji ubedljivo uobličava teme ove drame: beznađe provincije, odsustvo razumevanja između bliskih ljudi, suočavanje sa prošlošću itd. Tekst je, dakle, veoma izazovan za scensku interpretaciju, što je reditelj Vlatko Ilić zadivljujuće iskoristio, koncipirajući jednu preciznu, minimalističku predstavu, čija je specifičnost prevashodno sadržana u posebnosti glumačkih izraza...
... "Sam kraj sveta" Vlatka Ilića izvesno prevazilazi granice tradicionalnog dramskog pozorišta, što je u kontekstu srpske mejnstrim produkcije, određene dominacijom različitih varijanti "dobro skrojenih komada", i retko hrabrim eksperimentima, nedvosmisleno vredno. 

Ana Tasić